Сценски пачворк

Почетак сезоне у Народном позоришту : ПРЕМИЈЕРА КОМАДА „НА ДНУ“ МАКСИМА ГОРКОГ

Пише Рашко В. Јовановић

Творци овог комада према тексту једне од највећих драма 20. века запоставили су изразито хуманистички став писца – гледали смо представу која је, по свему судећи, требало да буде сценска реплика на телевизијске емисије  што се зову ријалити-шоу

Драма Максима Горког „На дну“, први пут приказана у Москви 1902. године, а у Српском краљевском народном позоришту у Београду две године потом,  прво је  дело у светској драматургији које на сцену изводи људе са „дна живота“, што је за грађански театар онога времена била смела новост.  Текст је лишен  класичног развоја драмске радње, место збивања је преноћиште бескућника који потичу из различитих друштвених слојева – уличарке и пропали аристократи, незапослени мајстори и неуспели глумци, скитнице и лопови, а ту је и власник са својом породицом, који се труди да свакоме уредно наплати коначиште. Драму чине дијалози и разговори свих окупљених пропалих и одбачених људи, који углавном расправљају о могућности да изнађу решење свога егзистенционалнога питања како изићи са „дна“. У њиховој расправи издвајају се две опције: једна коју заступа утешитељ Лука, старац благе нарави, који несретне житеље тмурнога простора теши усађујући им веру у могућност изласка на повољније животне стазе, док другу заступа циник Сатин, који заступа начело сурове истине о животу, истичући потребу човекове слободе. Горки на тај начин отвара могућност интерпретације драме како „по Луки“ (већ је само име јеванђеоско), тако  и по бунтовном Сатину, у којем има нечега од ничеанства раније виђених „божјака“ Горкога. Напоредо са Чеховом и његовим комадима „Три сестре“ и „Ујка Вања“, драма „На дну“ својом структуром напушта терен рускога реализма, особито театар Островског, и наговештава позориште 20. века. После првог приказивања у Московском художественом театру, у режији Станиславског, дело је са великим успехом приказано 1905. године у Берлину, у Рајнхартовом театру. Макс Рајнхарт је играо улогу Луке, а представа је имала 500 извођења.  Исте године ова драма изводи се  у Паризу, такође са великим успехом,  у позоришту „Дело“,  којим је руководио Лиње-По. Бекетов драмски поступак  може се упоређивати са пола века ранијим  напуштањем класичне драмске радње и сукоба у драми „На дну“ Горког. Додајмо да многи сматрају да је „На дну“ једна од највећих драма 20. века. У сваком случају, реч је о драми антологијске вредности, која ће како због своје теме, тако и због пишчевог специфичног  драматуршког поступка увек бити занимљива и глумцима и гледаоцима.

[restrictedarea]

Редитељка Ана Ђорђевић адаптирала је текст за ово извођење и већ тај њен поступак, с обзиром на оно што смо видели, не можемо прихватити. Дабоме, она је знатно скратила текст овог изузетно вредног дела, али га је и адаптирала, што ће рећи прерадила пореметивши низање појединих сцена, од којих је неке изоставила, што је случај и са више дејствујућих лица. На тај начин, она је знатно осиромашила дело, поготово што је изоставила, поред осталог, и познату сентенцу „Човек – то звучи гордо!“ јер јој се, ваљда, учинила неприкладном за ово време транзиције и глобализације. И својом режијом запоставила је изразито хуманистички став писца – гледали смо представу која је, по свему судећи, требало да буде сценска реплика на телевизијске емисије  што се зову ријалити-шоу и ништа више. Зато је и сценографски амбијент Драгане Мацан био далеко од сиротињског преноћишта, већ је то био перманентно осветљен телевизијски студио са светло обојеним плохама са обе стране и у позадини, наравно  са степенастом основом, која је  требало да омогући различите дуо и групне призоре. Костимографска решења Лане Цвијановић  била су у основи одраз начина одевања савременога света.  И глумци су настојали да играју савремене типове: Гојко Балетић у улози Костиљова, власника преноћишта, подсећао је на инкасанта што контролише и убире таксу за паркирана возила, док је Соња Колачарић као Василиса Карповна изгледала као пословна секретарица. Калина Ковачевић као Наташа била је прецизна у испољавању емоција. Александар Срећковић, као Васка Пепел, упркос томе што је дочаравао лопова и силеџију успевао је и да ефектно саопшти  неке животне истине. Најцеловитију глумачку креацију остварио је Танасије Узуновић у улози Луке: са потребном смиреношћу био је оличење животног искуства пропраћеног страдањима, али и човек који уме да саосећа са саговорницима и увек да их ободри и ненаметљиво посаветује. Сатина је недовољно енергично и неуверљиво  тумачио Немања Оливерић, док је Андреј Шепетковски сувише карикатурално интерпретирао Глумца. Клешч Дарка Томовића изгледао је као случајни посетилац овог студија, што би требало да буде сиротињско преноћиште. Милош Ђорђевић у улози Барона умео је да изнађе потребну дистинкцију у односу према осталима и да свеукупним ставом и понашањем изрази како припада другом свету, а не овом на дну  у којем се невољно нашао. Очекујући да после дужег времена поново  гледамо Горког на сцени нашег националнога театра, видели смо у режији и адаптацији Ане Ђорђевић један сценски пачворк.

[/restrictedarea]

„На дну“

ПИСАЦ
Максим Горки
ПОЗОРИШТЕ
Народно позориште у Београду – сцена „Раша Плаовић“
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
3. октобар 2015.
РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА
Ана Ђорђевић
ДРАМАТУРГ
Славко Милановић
СЦЕНОГРАФ
Драгана Мацан
КОСТИМОГРАФ
Лана Цвијановић
ДИЗАЈН ЗВУКА
Владимир Петричевић
СЦЕНСКИ ГОВОР
др Дејан Средојевић