Санитарни кордон

Милорад Вучелић / главни уредник

Које и какве делатности и активности обавља и покрива име фирме Европска унија и чега је она све постала покровитељ и заштитник?

У овлашном набрајању можемо свакако истаћи њену дубоку укљученост у трагичне догађаје у Украјини. А трагични догађаји подразумевају насилно свргавање легалних власти у овој земљи, грађански рат, изазивање и подстицање наоружаног нацизма, нестанак дела државне територије узрокован самоопредељењем народа на Криму, широка аутономија Донбаса, опште ратно стање које нарушава мир не само у Европи већ и у целом свету, и напокон – завођење санкција Русији. Под фирмом „европских интеграција“ одвија се приморавање држава да се укључе у евроатлантску војну алијансу и постану део агресивног ракетног штита против Русије.

Европска унија, ракетни штит и грађење новог европског поретка неодољиво и све више личе на добро познату англосаксонску стратегију санитарног кордона према Москви. Баш као што је то било после оба светска рата – а посебно после Версајског мировног уговора – из чега су се изродила највећа зла минулог века.

Фирма ЕУ је такође и, и те како, укључена у најгора насиља и рушења легално изабраних власти широм Африке и Азије, од Либије и Египта до Сирије, Ирака и Авганистана. Под изговором некаквог трећег енергетског пакета ЕУ, осујећен је, са огромним штетама по Балкан и Србију, гасовод „Јужни ток“ а на путу пропасти нашао се и тзв. Турски ток. Требало би свакако рећи колико је у томе послу било учешће наше жуте „демократске“ пете колоне смештене не само у парламентарну опозицију већ и – преко појединаца – у саму актуелну српску владу. Наравно да никоме, ни овде, ни у Бриселу, није ни на памет пало да критикује неке европске земље које су пре само  десетак дана потписале нови Споразум о проширењу капацитета „Северног тока“ у којем су руске државне компаније власници 51 одсто, а престали удео деле неке западне компаније. Посао је иначе склопљен у време важења европских санкција према Москви.

[restrictedarea]

Фирма ЕУ, под америчким вођством, за увођење светског „реда“ више  и не користи лажну легитимацију одбране људских права, „Арапског пролећа“ и увођења демократије. Уопште се више не инсистира на недостижним америчким идеалним демократским висинама на којима се председничка предизборна трка води између другог сина бившег председника, чији је први син већ био председник, и жене бившег председника.

Највишим државним званичницима Грчке, Ципрасу и Варуфакису после прве победе Сиризе сасвим се отворено и без околишења говорило да изборна воља грчког народа нема ама баш никаквог значаја када су у питању ставови ЕУ и САД према овој земљи.

Своје најружније лице већина држава ЕУ је показала када се сусрела са милионским таласом избеглица –  директном последицом ратова које су оне изазвале и које и дан-данас непосустајно воде. Та евроатлантска интервенција је за последицу имала почетак стварања Исламске државе са којом Запада наставља да сарађује, фингирајући, дакле негујући привид некаквог сукоба и наводне конфронтације. Без шире пажње остају сведочења британских војника који на својим ратним положајима непосредно гледају како британска влада испоручује помоћ Исламској држави.

Пред таласом избеглица, као кула од карата, срушила се не само баснословно плаћена бриселска администрација већ и комплетна ЕУ творевина. Ова чињеница је данас опште место и потпуно је небитно како ћемо тај индикативни суд вредновати и оцењивати и да ли ће неко због тога туговати или бити радостан. Тако је како је, и сада свака одговорна држава мора да размишља шта јој је чинити. Не видети озбиљна искушења која су неизбежна када је реч о европским интеграцијама значи бити фанатичан или потпуно неспособан и неодговоран. Брисел више  није чак ни предикаоница, нити може бити гарант било чега. ЕУ, онаква каква је била, није се распала само из оних разлога који су били предвиђани од стране у Европи малог броја преосталих ауторитативних умних људи, попут рецимо Јиргена Хабермаса, који су тврдили да је немогуће успоставити наднационалне институције које никоме ни за шта нису одговорне, нити поседују изворни легитимитет или чији сумњиви легалитет почива на изборној вољи изузетно малог броја бирача. Показало се да је немогуће донети устав такве творевине. У првој већој кризи националне државе су посегнуле за својим сувереним правима, одлучиле да не пристану на било какве квоте избеглица и аутоматски суспендовале све могуће међународне прописе (које су, иначе, саме оне донеле или усвојиле), од оних мастрихтских до оних даблинских. О суспендовању пак основних моралних и цивилизацијских норми, све са зидовима и бодљикавим жицама, да и не говоримо!

ЕУ све више личи на неки релативно уређени осветљен излог  луксузне продавнице у чије су полице, као и у магацине, уредно поспремљене многе опаке и мрачне појаве и људи.

Много тога је изашло на видело, али посебну пажњу изазива појава и обнављање културног и политичког идентитета Средње Европе. Није овде само реч о исказивању буџаклијског фашизма и усташтва, повампирењу ресантимана и ксенофобије под маском велике бриге за очување хришћанства (као да хришћанство није било највише угрожено поменутим историјским појавама, чак и независно од тога колико је за све ове догађаје била пресудна умешаност ватиканског клера). Државе ЕУ су уосталом својевремено глатко одбиле да се у темељима основног европског декларисаног правног акта уопште помене хришћанство, те сада њихова „хришћанска“ брига не делује претерано уверљиво. А посебно није уверљиво када се присетимо колико су својевремено хришћански брижно деловали када су били у питању Јевреји, Срби или Роми.

Много о овим појавама говори и понашање данашњих политичара, а нарочито хрватског премијера  Милановића. Још више о овој теми говори понашање разних истакнутих интелектуалаца и уметника. Тако се  својевремено, одмах после проглашења независности Словеније и Хрватске, чешки и француски књижевник Милан Кундера заузео „за њихово међународно признање и оштро осудио територијалне апетите и војну безобзирност српског националног социјализма“! И шта све нису говорили о Србима и Србији некакви вајни интелектуалци попут Пољака Кшиштофа Чижевског који су се и самоименовали „поколењем Босне“. Сада су, пред имигрантском кризом и продуженим нечовештвом својих политичара и влада, остали потпуно неми, ћуте као заливени или ту политику свесрдно и отворено подржавају. Ни реч да прозбори дежурни борац за људска права и слободе Адам Михњик. А ако и нешто критички и зуцну то је у ствари мрмљање у браду. Или, пре свега, подршка ксенофобичним властодршцима њихових земаља.

Тако се и накнадно показује да њих у њиховом својевременом закључивању  нису водили принципи већ отворена централноевропска мржња према српском народу и његовој култури. Отуд и карактеристична реченица поменутог Чижевског о Грачаници коју назива „некаквим византијским спомеником који су људи напустили… са ликовима неких светаца“ па идући тим путем закључује како је „Косово од памтивека било Земља дијалога“!

Колико јуче сва та булумента вајних интелектуалаца, новинара, аналитичара и уметника по европским је из свег гласа  престоницама викала: „Ја сам Шарли“!

Ових дана је познати мађарски писац и интелектуалац, добро познат нашој јавности по придикама упућеним Србима, а о теми људских права и потреби толеранције, Ђерђ Конрад одмах стао на страну Виктора Орбана и постављања бодљикаве жице на граници према Србији.

Најдаље је отишао мађарски нобеловац Имре Кертес, рекавши „да су, прихватајући муслимане и ислам, западне земље дале гласачко право – шимпанзама“.

Сада је јасно и ономе ко неће да види, зна и чује колико је према културном идентитету Средње Европе Петер Хандке био благ када је презриво рекао да је ту реч не о културној него „о метеоролошкој појави“. Требало би се подсетити и тога на колико је напада наишао овај Хандкеов став и зашто се данас у Европи углавном не играју Хандкеови комади. Не играју се ни код нас, сем у усамљеном случају нашег највећег позоришног редитеља Љубише Ристића.

За правилно разумевање ових појава остаје незаобилазно мишљење нашег недавно преминулог великог историчара Милорада Екмечића. Пишући, пре четрдесет година, поговор за једно Бакуњиново дело, поменуо је и Русију која има „нешто друкчији национализам него што су национализми малих централноевропских нација – који су једно трајно плакање због немоћи свог народа пореданог уз магистрални друм којим путују велики. Русија је домовина, а не излетиште великих градова. Ту национализам себи није подредио цијелу културу претварајући је у инструменат преко којег се разрађује дугорочна политичка и друштвена стратегија нације. Политичари претварају у програм оно што је култура раније означила као национални циљ. Национални књижевник  Централне Европе, то је већином, нешто мрачно са своје провинцијалне искључивости“.

Легално изабрани и актуелни хрватски премијер је својим расизмом и болесним фрустрацијама обелоданио најмрачније стране хрватског менталитета када су Срби, па и европске вредности у питању. У тумачењу његових поступака налазимо се пред једноставним могућностима: или је реч о човеку са дијагнозом, или о баштинику усташке идеологије. Ту се крије и питање шта ЕУ код њега подржава, прво или друго? Но, ипак је најзлокобније то што му овакво понашање доноси знатно повећање подршке међу Хрватима. Просто је невероватно колики је број другосрбијанских и жутих политичара, уредника и аналитичара који неће да виде константе у хрватском односу према Србима и то оне константе које је, рецимо, Јован Дучић, у тада далекој Америци, уочио на почетку Другог светског рата. Или Велмар Јанковић у својим емигрантским писмима после Другог светског рата. И даље је у јавном и медијском животу Србије доминантан  дискурс по којем исти бол преживљавају и злочинац и жртва, па се зато њихове улоге поистовећују. Појаве стављања у исти кош хрватског и српског понашања поводом хрватске блокаде српских граничних прелаза нису ништа друго до посредни покушај не само оправдавања, него и спровођења хрватске политике у Србији.

И на крају: шта би се и могло очекивати од света, и у свету, у којем се на званичној вечери у Уједињеним нацијама амерички председник Барак Обама, приликом подизања чаше и наздрављања Владимиру Путину понаша на виђени начин – неспорно низак и уличарски! Дан после, Обама је поручио да ће за Србију урадити све што би требало и одржао је, као и увек, обећање. Дан касније,  наиме,  у салу УН, на антитерористички Самит, председник САД  је убацио представнике тзв. Косова! Русија је протестовала.

Али све ово може имати и веселију страну и не мора бити тако суморно. Рецимо да – када на јавној сцени, па и у УН, француски председник говори о неопходности рушења сиријског председника Асада неодољиво нам се намећу слике овог светског лидера како у позне ноћне сате, на неком моторчићу или веспици, или мопеду, маскиран кацигом, језди улицама Париза, не би ли што пре и тајно стигао у топли будоар своје драгане. Tо јесте баш очаравајуће чак и када се највиши државни положај у историјски великој Француској заснива на нешто испод двадесет одсто подршке грађана.

Нама свакако није лако, али није лако ни планети. Када видимо у чије је и какве руке пала, знамо да јој нимало није лако.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Треба извлачити закључке из перфидних режираних дешавања , и деловати у нашем интересу, увек и на разне начине.

    Још једна у низу арогантних и подлих двоструких игара западњака ….сад им је приоритет још један “Северни ток” , дакле дуплирају капацитете, а блокирају “Јужни ток”, да би нас ставили у покорност , јер смо више зависни од њих и њихове воље?!
    Сад је баш јасно да је сав сценарио о укидању Јужног тока, који је у режији и немачке и западњака (уз суфлирање наших протува), усмерен да се укине јачање економије Балкана, посебно Србије, јер им смета јака Србија, енергетски стабилна, економски и безбедносно јака!
    Дакле, у памет се браћо Срби,…

    • Србија мора већ једном да води рачуна строго о својим интересима, …свакодневно смо сведоци разних подметања , фолирања, и договора великих сила на уштрб наших националних интереса.
      Јужни ток/Турски ток ће бити дупло мањи ако уопште прође преко Србије,. јер Русија гради Северни ток 2. И ето те немачке која подривала ситуацију на Балкану заједно са НАТО земљама, они и гурају мигранте баш линијом Солун-Скопје-Ниш-Београд, да би показали да овде уверк може бити трзаввица, миграната, муџахедина,…па је онда и несигурно градити гасовод:
      Друго Бугарска је наш непријатељ, а видимо да им је војска изашла на границе исто и маџарска војска добро наоуражана шета границом?
      А нама су наметнукли да имамо војне снаге као друге Југо Репубике , као Хрватска која има малио део границе са Србијом и реку Дунав. ПА нама је већа опасност од Маџарскењ и Бугарске и Румуније, па ми наше снаге треба да имамо да одвратимо њих. Ових дана донета одлука о некој НАТО команди у Будимпешти?
      И Русија игра своју игру, узели су НИС и никакв користи за народ већ за Вука и Даницу и…уместо да су довели велике јаке државне и друге коректне компаније, које раде и у немачкој и на Западу, и они нас само тапшају по раменима….

      Израелск систем одбране и дисциплине даје резултате,…треба користи искуства других … и да се малоодлучниенаступамо,…. ево опет провокације шиптара,хапсе 15 грађана Србије,провокације…
      А од 2000 је кадар који је постављен после пуча, и то су безкарактерни ликови једним делом, кој ће на миг да нас поново зезају…

  2. Ovih dana gospodin BO-TA / nakon što je to izjavio i drugar mu Čeda / eksplicite kaže da briselski sporazum isključuje KIM iz sastava Srbije i da je ZSO priča čista glupost ?
    Zašto gospodine Vučeliću jednu kolumnu ne posvetite imenima onih koji su to uradili tj. potpisali / znamo za rabote medenog i vrlog diplomanta Tome koji ne zna gdje je fakultet od kog je dobio diplomu /, ko je prvi počeo i dalje po redu ?
    Mislim da je sada to veoma važno kazati čitaocima kada pripremaju izbore /rezultate kojih naravno najprije objavljuju ambasadori/ za promjenu Ustava čiji sadržaj bi trebalo da pišu nevladine organizacije i regionalni faktori, kako bi KIM de facto i de jure bili isključeni iz sistema Srbije i predati međunarodnim okupatorima.
    Simptomatično je i to što medeni ovih dana najavljuje mogućnost odlaska iz politike. To znači poslije potpisa briselskih papira i novog teksta Ustava, odlazi na doček Nove godine u Las Vegas, što je jednom izjavio da mu je to najveća želja ?
    Treba očekivati da ga poslije dobro obavljenog posla u Srbiji i odmora čeka posao u “međunarodnim organizacijama” ?
    To je to, ima li kraja ovom i dali će neko jednog dana odgovarati za sve ovo učinjeno i ne učinjeno ?

  3. Случајно пронађох линк и то баш интервју са вишим официром који је дао интервју за Печат 2012 , поводом трагедије пасуљанске ливаде кад је министар био Шунатовац, под насловом:
    “” Трагедија која би требало да нам отвори очи “”

    Одломак који је и данас и те како актуелан:

    – Љубан Каран:

    > ПРОТЕРАНИ КАДРОВИ
    Приликом безазлене и безопасне вежбе питомаца завршне године Бојне академије, на војном полигону Пасуљанске ливаде догодила се трагедија. Од заостале, неексплодиране гранате, погинула су два питомца, а седам их је теже или лакше рањено. Министар одбране Драган Шутановац је предузео енергичне мере, суспендовао је све официре и подофицире у ланцу командовања овом групом питомаца и формирао комисију која би требало да испита ствар. Министар је утучен, а нисмо навикли да га видимо таквог. Навикли смо да га видимо како нам на показним вежбама или парадама уз смешак објашњава високе домете трансформације, модернизације и професионализације Војске Србије. Обећавао нам је да ће направити малу, али модерну, професионалну и далеко ефикаснију војску од старе која му баш није одговарала. Преко ноћи је претварао корпусе у бригаде, бригаде у батаљоне, батаљоне у чете и тако смањивао војску. А неке јединице је једноставно прецртао и расформирао. Добар део старешинског кадра је пензионисан и то у најбољим годинама, када су увелико радно способни, а веома искусни. Многи од њих су имали и ратна искуства, што је драгоцен кадар за сваку војску, јер своја борбена искуства у рату и кризним ситуацијама могу да пренесу на младе кадрове. Међутим, створио се утисак да је министру и његовој екипи управо стало да из војске елиминишу пензионисањем или на други начин управо те ратне кадрове и само у српској војсци је постао велики минус за старешину ако је учествовао у рату. И ето, управо протерани кадрови сада кажу, да је ова трагедија, нажалост, нешто што се могло очекивати и да је само било питање времена када ће се догодити. Тек ова трагедија указује на дубоке и тешке проблеме у Војсци Србије и потпуно скида „шминку“, на којој су министар Шутановац и његови истомишљеници и сарадници радили годинама. Тако сада у први план долази слика на коју су неки упорно указивали, да је министар уместо онога што је обећавао, створио малу, неефикасну, кадровски ослабљену и необучену војску, од професионалаца који су махом и сами незадовољни оним што раде и како то раде. Створена је војска која није у стању да одговори одбрамбено-безбедносним изазовима времена и ветрометини Балкана на којем живимо. Нико више не верује да је Војска Србије у стању да одговори на иоле озбиљнију агресију. <

    Имамо ли још разума да предузмемо , док нас "не заврши" боранија из окружења.

    Хвала Печату за овакве интервјуе који су савест Србије.

  4. Veliki je čovek Momir Bulatović koji je i čest kolumnista Pečata.
    U izjavi za Novosti lepo je objasnio sve vezi slučaja porodice Slobodana Milševića i u vezi uskraćivanja abolicije prema članovima porodice!
    Čak ni današnji predsednik Srbije, Tomislav NIkolić ćuti!, ispade svi izdajnici, vucibatine, jajare,natovci, doušnici ne da su na slobodi, već su u državnom aparatu bez ikakvih posledica, neki samo što ne dobiju unapredjenja,…. i još im udaraju kontru, sabotiraju,…..a nema se hrabrosti da se abolira porodica Slobodana Miloševića.
    Znači nema nama napredka sa polovičnom hrabrošću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *