Рубикон на Темзи

ВБ и Европаза „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Ако Британија одржи њену глобалну конкурентност, одлазак из Уније – држе евроскептици – неће бити никакав „скок у непознато“ него, напротив, „достојанствен и рационалан“ одлазак који ће земљу ослободити бриселских окова

У Британији су сви тешки калибри извучени на положаје; почела је прва рунда „грађанског рата“ у коме треба да падне одлука куда ће Уједињено Краљевство: да ли ће и даље остати чланица овакве Европске уније која је све мање „британска шољица чаја“. Велика група посланика владајуће Конзервативне партије Дејвида Камерона, заједно са једним бројем опозиционих лабуриста и многим припадницима изразито еврофобичне Партије Уједињеног Краљевства (УКИП), и фактички су отпочели пропагандну кампању за излазак земље из ЕУ.

Готово истовремено, на другој страни фронта, „Јакобинци“ су подигли заставу са слоганом „Јачи смо у Европи“, извикујући пароле да би одлазак из ЕУ био „скок у непознато“ и да би потиснуо Британију из центра, на маргине европског живота…

 

РЕБУС ЗАМОТАН У ЕНИГМУ

Фронт еврофоба одвраћа да, напротив, у изласку нема никакве непознанице; да ће земља, ако буде сама командовала својом судбином, ослобођена бриселских окова, регулативе и бирократије, просперирати као што је то било и пре Уније. Између ове две линије фронта маневрише и балансира „ребус замотан у енигму“ Дејвид Камерон. Обећао је народу референдум о Европи до краја 2017, али је, уједно, прикачио и услов да би Британија остала у ЕУ уколико би он успео да у преговорима придобије осталих 27 партнера за темељно „реконструисање“ Заједнице, што аутоматски значи и квалитетно нови британски статус у њој.

Евроскептична већина на Острву углавном не даје премијеровим преговорима озбиљне шансе – нико ни до сада није успео – поручују му – да „тигру промени шаре“; да то застрашивање „скоком у непознато“ не може да издржи проверу реалног живота; да ће Британија без Брисела напокон постати „своја“ и као таква имати већу тежину у Европи и свету.

Политички коментатор Би-Би-Сија Робин Брант подсећа да застрашивање Британаца којим се служи мања, али из Брисела снажно подржана фаланга домаћих еврофила, копира предреферендумску тактику кампање Шкотске национлне партије (СНП), када је слоганом „Боље заједно“ победила, незнатном разликом, на референдуму око даљег чланства Шкотске у Уједињеном Краљевству Британије.

На Острву су сада отворене све опције и једино је извесно да ће до 2017. Британија имати европски референдум. Камерон је тај референдум обећао још 2013, али и тада са условом да пре тога бриселском тигру промени шаре – да ЕУ преуреди по британској мери и укусу, што преведено на јасан енглески језик подразумева фундаменталне структуралне промене у бриселској грађевини на којима је Унија утемељена од настанка. Тек када овај процес преговарања успешно оконча, такву „нову Европу“ Камерон би понудио Британцима на „да“ или „не“.

[restrictedarea]

ПОСЛЕДЊА ПОШТА – ОСТАНАК У ЕУ

Само знатна мањина познавалаца европских прилика и закулисних кретања у Даунинг стриту била би спремна да стави руку у ватру да ће премијер успети да тигру промени шаре. Многи пак држе да то и није Камеронова искрена жеља, него су преговори, напротив, његово манипулисање евроскептичном већином у земљи; да му је, у ствари, „последња пошта“ останак у Европској унији. На страни ове претпоставке је и досадашње Камероново прилично анемично залагање за ту „нову Европу“ – потпуна је непознаница са колико ће жара на тој „новој Европи“ инсистирати кад седне очи у очи са, на пример, тако тврдим „европејцима“ каква је Ангела Меркел, која, руку на срце, није (ни она) начисто шта заправо Лондон од Брисела тражи и докле је Камерон спреман да буде тврдоглав у својим захтевима за „реконструисање“ Уније.

До сада су две велике партије на Острву, лабуристи и либерали, поручивале Камерону да референдум није ни њихова „шољица чаја“ уколико пре тога не изађе на чистину са европским планом, који би пак био њихова шољица чаја – а то би значило, nota bene, не мање него још више преношења националних овлашћења на Брисел. Од тада су лабуристи, са њиховим новим, изразито левим лидером Џеремијем Корбином, одустали од противљења референдуму, па је изгласавање закона о европском плебисциту Британаца добило шансу да прође у Парламенту.

Референдум је сада известан, али је и даље мање познато шта све, заправо, Камерон држи у преговарачком рукаву. Ипак се генерално зна да је то, пре свега, изузимање Британије из даљег, дубљег интегрисања Уније (ма шта и то прецизније значило).

У историји ЕУ стекло се довољно временског одстојања за оцену о учинку, по некима и сврсисходности, њеног постојања, поготово њеног стварног досадашњег, цивилизацијско-хуманистичко-мировног доприноса Континенту и свету. На тој теми у Британији би се нашло доста места за меа кулпа, чак и међу првоборцима европске идеје, док се још сањало о Европи под једном породичном заставом.

 

ЕУ – ИЗНЕВЕРЕНО ОЧЕКИВАЊЕ

У самом почетку „европски пројекaт“ се задовољавао Заједничким европским тржиштем, својеврсним Светим гралом у будућој Европи, која би, после деценија крви, ратова и размирица, била у миру са светом и сама са собом.

Данашња ЕУ је за сталну већину Британаца далеко до првобитног идеала и таква каква је – сада није њихова „шољица чаја“. Лондонски Дејли телеграф сумира ово под насловом: „Ако ЕУ не жели да се мења, Британија треба да је напусти“. На истој ноти огласио се у Телеграфу Ентони Брамфорд, руководилац велике корпорације од 12 хиљада запослених и са браншама у САД, Бразилу, Индији и Кини. Каже да је и за њега и његов бизнис ЕУ изневерено очекивање; да је 1975. године Заједничко европско тржиште било нешто „у шта смо сви побожно веровали“. Британија је у то време била кључна, велика чланица те економске заједнице од девет знатно мањих држава и, као таква, имала је снажан утицај у европском друштву; поред тога што је у рукама држала моћно оружје – национални вето, који је касније еродирао и постао бледа слика свог почетка..

Телеграф пише да 40 година после Заједничког европског тржишта цена чланства у Унији постаје „сувише скупа“ – буквално и у погледу националних суверенитета. Од 1975. Европа је зашла у превелик број националних суверенитета који би морали да остану у домену националних влада; данас земље ЕУ имају мање утицаја у овој Унији од 28 чланица него када их је било само девет.

Како се дан референдума о останку или одласку из ЕУ ближи, у Лондону се све више мере конкретне економске користи и цена чланства у бриселској држави. Британска нето годишња контрибуција у буџету ЕУ „измакла се контроли“. У последњих седам година учешће Лондона у бриселској каси износи више од осам милијарди фунти – целе четири милијарде више него 2007. Простор економске регулативе постао је, цени се на Темзи, мање погодан за бизнис, посебно за извознике.

Чланица или не, за Британију је Европа изузетно важно тржиште. Еврофоби овде, међутим, одмах додају да Европа није тржиште економског раста: 1980. године на 28 чланица Заједнице отпадало је 30 посто светског бруто производа; после 2014. тај процент је био нижи од 17 посто. Шансе за значајнији привредни раст сада су се преселиле у Азију, Јужну Америку, и земље (британског) Комонвелта. А што се тиче тржишта са великом апсорпционом снагом, Индија и Кина су појединачно далеко веће тржиште од Европске уније.

 

ОТПОР ПРЕМА СУПЕРДРЖАВИ

Корпус евроскептика на Острву потеже још један адут: „Слушамо много о ризицима напуштања ЕУ, али врло мало о ризицима останка у ЕУ“ (Мејл). Теза је да чланице Европске уније већ сада имају недовољно суверене контроле над многим интерним одлукама, а у још више интегрисаној Унији имаће их још мање.

Ентони Бамфорд пише у Телеграфу да се Британија овог тренутка налази у Европској унији која данас није ни изблиза идеалу за који су становници Британије гласали пре 40 година: „Желео бих да наша земља остане у ЕУ, али не у ЕУ“!

Остао би, дакле, у оној из некадашњих снова, али не у овој из садашње реалности.

Отпор Британије супердржави ЕУ је, и иначе, сага о сталној борби за европску заједницу као савез суверених држава, а против Европске уније као супердржаве. У тој борби Лондон је до сада успео да издејствује изузеће из евра и Шенгена што се сматра „виталним за очување националних интереса“.

Садашња британска влада са евроаморфним Камероном на челу, улази у деликатну фазу преговора са Бриселом, стално се иза себе обазирући на већинско евроскептично расположење у земљи. Истовремено, мора, хоћеш-нећеш, да води рачуна да у британској националној психи ферментира убеђење да за овакву ЕУ „не вреди гинути“, да нема места за компромис са оваквим Бриселом.

Лондонски Сити, економски (и политички) барометар сваке британске владе, на страни је оних који будућност виде не неминовно у одласку из Уније него, по могућности, у коренито измењеној Унији. Председник велике банкарске групе Лојдс лорд Беквел, некадашњи саветник премијера Џона Мејџора и Маргарет Тачер, сматра, такође, да је даље британско чланство у оваквој Унији „неодрживо“, а да је, стога, „брекзит“ (излазак) далеко боље решење од останка. Ово је блиско, ако не и идентично са ставом евроскепитичног политичког блока који, напросто, тражи, што пре, тај референдум, и није за то да Камерон отеже решавање европског чвора слабо изгледним преговорима са бриселском бирократијом.

Делфијска дилема

Евроскептици такође указују да Британији нема места у Унији која се све више фокусира на Еврозону (Британија је задржала фунту).

Сума сумарум, ако Британија одржи њену глобалну конкурентност, одлазак из Уније – држе евроскептици – неће бити никакав „скок у непознато“ него, напротив, „достојанствен и рационалан“ одлазак који ће земљу да ослободити бриселских окова, а са глобално конкурентном британском привредом.

Ангела Меркел је недавно долетела на Острво намеравајући да у четири ока са Кемероном прецизније сазна шта се крије у његовом европском рукаву и шта Берлин може да очекује када преговарање са Лондоном званично почне. Није баш много сазнала, мада је и пре доласка мање-више била позната осовина Камероновог пакета: противљење Лондона било каквом додатном интегрисању Уније; радикално кресање скупог бриселског бирократског апарата и регулативе; очување независности лондонског Ситија и јединственог европског тржишта од претварања Еврозоне у монолитни блок који би надгласавао земље изван зоне евра; строга рестрикција права миграната из ЕУ на економске олакшице и прилично издашна социјална давања у Британији… У британском поимању прецизира се да термин „све веће интеграције“ за Лондон јесу прихватљиве ако значе „различит темпо и путеве интеграција за различите земље ЕУ“.

Ово је уједно и језгро Камероновог пакета жеља, који нимало не олакшава изгледе да Лондон промени шаре тигру.

У властитој кући, затим, Камерон ће морати да решава квадратуру круга са опозицијом која га чека на нож по отворању свих карата, али пре свега, и најважније, имаће посла са Шкотском одакле му је већ лидерка владајуће Шкотске националне партије (СНП) госпођа Старџон поручила да одлазак из Уније није ни њена „шољица чаја“. Па ако остатак Британије одлучи на референдуму да оде из ЕУ, Шкотска ће расписати сопствени референдум о останку у ЕУ.

У међувремену, Камерон остаје енигма и за Брисел и за Британију. И даље одбија да на јасном енглеском саопшти шта све подразумева под „коренитом реконструкцијом“ Уније и која би га мера одговора из Брисела задовољила. Али, раније или касније, мораће да пређе Рубикон; да Британцима каже шта смера, а Бриселијанцима шта захтева. Није му лако: ако, на концу, из Лондона изађе једно „Бај, бај, Унијо“, прети му из Единбурга једно „Бај, бај, Уједињено Краљевство“. Делфијска дилема:„Ако пређеш, кајаћеш се; ако не пређеш, кајаћеш се.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *