Радомир Лукић – Басне нису мртве

Две деценије после Дејтона

Разговарала Наташа Јовановић

Како из данашње перспективе изгледају резултати рада политичког руководства Срба у БиХ на изградњи државности, да ли смо могли да добијемо више од онога што је Дејтон предвидео, те постоји ли правни основ одлуке о расписивању референдума о суду и Тужилаштву у БиХ?

Данас је лакше оценити домете Дејтонског споразума него у ондашњем жару и грчу борбе. Када се објективно погледају и вреднују ондашње околности, огроман притисак који је вршен на српски народ, на Србију и Републику Српску, мислим да се више није могло постићи. Русија је онда била потпуно скрајнута од утицаја на балканске и светске догађаје и од ње нисмо нити имали, нити смо могли очекивати дипломатску или неку другу помоћ. Данас је другачије. Не  мислим да данашња Русија може и треба да решава наше проблеме, али је веома значајно што она може да изрекне објективан став о питањима која се тичу стања у Босни и Херцеговини и да га супротстави другом ставу на правом месту. Као недавно у Савету безбедности. Није то Русија учинила само ради себе већ и ради преко потребне објективности, наместо слепе једностраности и слепоће и глувоће за све што је другачије. Такве потезе никада не треба заборављати. Као и басну о гаврану, сиру и лисици. Басне још увек нису мртве. Тачније, њихове поуке, каже у разговору за „Печат“ проф. др Радомир Лукић, декан Правног факултета Универзитета на Палама, члан ратног руководства РС и учесник у бројним дипломатским разговорима од 1992. до 1995. године.

 Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву на коме сте декан, поводом 20 година од закључења Дејтонског мировног споразума, организује велики научни скуп. Реците нешто више о самом скупу, националном значају теме и политичкој актуелности?

Никада не треба да се сметне са ума да је Република Српска старија три године од Општег оквирног споразума о миру за Босну и Херцеговину и да је била један од субјеката који су га потписали. Без потписивања његових 11 анекса, сам Општи оквирни споразум, познатији као Дејтонски мировни споразум или, једноставније, Дејтонски споразум, био би празна љуштура без садржаја. Дакле, ове године Република Српска је „навршила“ 23 године, а Дејтонски споразум 20 година. Ипак, не може да се порекне да Дејтонски споразум има велики значај за Републику Српску, која је до њега постојала и деловала као самостална и суверена држава, а од тада као део једне сложене државе, изграђене на мешавини федерално-конфедералних елемената државног уређења.

Република Српска је опстала и поред тога што постоје бројни покушаји и субјекти који би да је докину и забораве, било тако да она сама себе угаси или да се организује нека нова међународна конференција о Босни и Херцеговини која би применом различитих облика принуде, преваре и уцене довела до њеног формално-правног нестанка. Ту леже разлози организовања овог научног скупа, посвећеног двадесетој годишњици парафирања и свечаног потписивања Дејтонског споразума. Он је данас, због принудних покушаја његовог суштинског мењања, можда и значајнији него што је био пре двадесет година, у време настанка.

[restrictedarea]

 Пале су биле ратна престоница РС чији је међународно-правни статус зајемчен Дејтонским споразумом. Али ту се не завршава вишеструка симболика овог скупа у организацији Правног факултета…

Сећам се јануара 1992, када смо проф. др Гашо Мијановић, врсни зналац уставног права и уставно-правне технике, и ја вршили последње редакције Устава Републике Српског Народа Босне и Херцеговине, у чијој изради је учествовало још неколико колега. Тај Устав је за тадашње политичко руководство Срба у Босни и Херцеговини у јануару 1992.  био само једно средство у још једном озбиљном покушају да се спречи признање БиХ као самосталне и независне државе, које је најављивала европска заједница предвођена СР Немачком, а да се отпочну озбиљни и искрени преговори, вођени у доброј вери од свих учесника, о унутрашњем уставном преобликовању Босне и Херцеговине. Њено дотадашње социјалистичко уставно уређење као федералне јединице, просто није могло да поднесе терет њене државне самосталности и ми смо инсистирали да се пре њеног признања покуша изнаћи тај нови уставни modus vivendi за БиХ као самосталну и независну државу. Добру веру и искреност других домаћих и страних учесника нисмо, наравно, добили. Е, тада смо, суочени с питањем главног града, написали да је главни град Републике Српског Народа Босне и Херцеговине баш Сарајево. И то је још један доказ да је тај Устав у том моменту писан за политичку борбу, а не за његово остварење. Како наши искрени покушаји да нађемо уставни modus vivendi за независну и самосталну Босну и Херцеговину нису успели, уследио је, скоро по природи ствари, грађански рат, у коме је седиште Народне скупштине, председника Републике, Владе и министарстава, те највиших  судова било на Палама од 1992, али и у време закључења Дејтонског мировног споразума. Та чињеница, међутим, данас није довољно видно истакнута у јавном животу Републике Српске, због сукоба између Бањалуке и Пала, који је изазван и лакомислено прихваћен од неких појединаца и снага изнутра, пре свега из Бањалуке. Та врста бесмисленог сукоба и себичности спречила је и уставно одређивање Бањалуке као главног града Републике Српске и Пала као престонице Републике Српске, што је било, а и сада је, једно праведно и саморазумљиво решење.

 Као заменик министра иностраних послова РС од 1992. до 1995. на којим сте све међународним скуповима и дипломатским разговорима учествовали?

Живот ми је пружио прилику да учествујем у свим преговорима и конференцијама о Југославији, бившој Југославији и Босни и Херцеговини, који су вођени од Хага 1991. године, преко Кутиљеровог плана, затим Женеве, Њујорка и Дејтона 1995, на конференцијама о имплементацији мира, арбитражи за Брчко, све до преговора о смањењу наоружања у Бечу. То су само главне тачке, а између њих било је и других мање значајних преговора о мање или више важним питањима. Имао сам прилику да изблиза пратим развој мировних преговора, стратегију и тактику његових учесника и њихово понашање. Како страних, тако и домаћих.

 Каква су ваша дипломатска искуства из тог времена, какво је било држање политичког руководства РС, а какво хрватске и муслиманске стране и њихових западних посредника?

Наша српска страна држала се на свим преговорима у складу с принципом добре вере, што значи да смо преговарали искрено и у намери да постигнемо мир и решење прихватљиво за све стране у сукобу, при чему је наша доња граница била очување Републике Српске као територијално јединствене и одрживе целине са значајним атрибутима државности. Мање од тога за нас је било неприхватљиво, јер се наш народ за то већ био de facto изборио. То би значило корачати уназад, а не унапред, одрицати се онога што је већ досегнуто, уз значајне жртве, како у највреднијем – људским животима, тако и у најсудбоноснијем – великим миграцијама српског живља који је напустио скоро све просторе у данашњој Федерацији БиХ и данашњој наводно демократској и европској Републици Хрватској и великим делом се скрасио на територији Републике Српске. Те чињенице као одлучујуће представљали смо увек јасно и гласно у свим преговорима и истицали судбоносну важност Републике Српске за опстанак нашег народа на просторима некадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Да смо се у животу и на фронту држали другачије, мислим да нас данас не би било на просторима данашње Босне и Херцеговине, као што је случај с нашим народом у Хрватској, који је тамо сведен на, рецимо, статистичку грешку. Све то уз изричит или прећутан благослов уједињене Европе и Сједињених Америчких Држава. У преговорима нисмо били у прилици да правимо разне „замке“ и „заседе“, да блефирамо да хоћемо, а да уистину нећемо. Наш маневарски простор био је узак, за разлику од муслиманске и хрватске стране, којима су други „намештали пенале“ пред нашим голом, играјући се с нама игре „штапа и шаргарепе“. Друге две стране се нису држале преговарања у доброј вери и често су поступале неискрено, свесне свеколике помоћи САД, Немачке, Енглеске и Француске коју су уживале. Оне су могле да говоре једно, мисле друго, а раде треће. И обе стране, и хрватска и муслиманска, то су радиле с великим жаром и уживањем. Сетимо се судбине Кутиљеровог плана, првог који је кренуо добрим смером ка решењу кризе. Затим муслиманског и хрватског прихватања Венс–Овеновог мировног плана, иако је било јасно да се не ради о искреном пристанку, већ прихватању нечега што им заиста не одговара, само зато да би нашу страну окривили за неуспех преговора. При свему томе, Република Српска се у неколико наврата морала супротставити и жељама тадашњих власти у Србији да прихвати нека решења која за њу заиста нису била прихватљива. Сетимо се само блокаде због неприхватања Венс–Овеновог плана. У свету су мислили да је то трик, фарса од блокаде, а та блокада је била и стварна и веома тешка, у економском, а још више у емотивном смислу. Друге две стране су спроводиле углавном туђе жеље, а ми смо били приморани да се грчевито бoримо за опстанак и очување фактички стеченог.

 Да ли данас, двадесет година после Олује, постоје нове интерпретације српског страдања у Хрватској? 

Мени није познато да има. Све је, флозофи би рекли, бјелодано јасно. Постојала је сагласност између великих сила (без Русије и Кине) да српско питање у Хрватској треба решити једном заувек. Речником једне монструозне праксе у периоду од 1935. до 1945, коју настоје да забораве само зато што су наследници земље у којој се она спроводила данас економски јаки. Покретањем Олује, помагањем њеном спровођењу, наведене велике државе пристале су и на протеривање Срба из Хрватске. Сваком, па и осредњем војном планеру и стратегу, чак и тактичару, било је јасно да ће протеривање Срба бити њен једини могући исход. План З4 био је само једна преговарачка варка да би се Срби окривили за неуспех дипломатских преговора и наводног мирног решења сукоба и тако створио увод у Олују. Без војне помоћи и подршке извана, Хрватска у оном часу није била довољно моћна да Олују спроведе. После су Србе из Хрватске окривили да су сами себе протерали из Хрватске, како би напакостили не само Хрватској него и сами себи!? Једнако како су нас после Дејтона окривили да смо на силу иселили Србе из дела Сарајева који је припао Федерацији БиХ, противно њиховој вољи!? А истина је била другачија: Срби из тих делова Сарајева нису ни хтели, ни смели да остану под влашћу Федерације БиХ непосредно по окончању трогодишњег тешког грађанског рата. Тражили су од нас да их евакуишемо пред непријатељском страном и њеном влашћу. И ми нисмо смели да се оглушимо о њихове захтеве. Светске силе, Карл Билт и Михаил Штајнер нису хтели ни да чују да се предаја тих делова Сарајева одложи за шест месеци, како би у прелазном периоду били створени услови за останак Срба у тим деловима Сарајева. Њима је то Сарајево требало без Срба! У том смислу наведене велике силе имају прљаве руке у „хрватској“ Олуји. Ту не помаже ни ритуална слика Питера Галбрајта, америчког амбасадора у Хрватској, на трактору са избеглицама. То је било пре комично него што је личило на неки вид неслагања и солидарности.

 Који су разлози брзе пропасти Републике Српске Крајине и да ли је она могла да се спречи уједињењем с Републиком Српском о чему је било разговора у предвечерје Олује?

Република Српска Крајина није опстала зато што нико у свету није био заинтересован за то да се српско питање у Хрватској реши на поштен начин. За то није био заинтересован Туђманов проусташки режим. А с њим ни Немачка, ни Ватикан, који су имали значајног удела у обликовању међународног приступа, а европског посебно, у решавању кризе у Хрватској. Они су тврдили да су Србе у Хрватској подбунили Србија и Милошевићев режим и да није било тога, Срби би мирно прихватили усташко знамење под којим су убијани, католичени и прогоњени у време Другог светског рата, и пристали би на одузимање уставно-правног и историјско-политичког својства конститутивног народа и свођење на националну мањину?! Сви покушаји наводног мирног решења грађанског рата у Хрватској, неискрени и фарсични, били су унапред осуђени на пропаст. Њима се само продужавало време сукоба и исцрпљивана је снага српског отпора и Републике Српске Крајине.  Учествовао сам у преговорима у Бањалуци о могућем уједињењу. Нисам убеђен да би наше уједињење очувало Републику Српску Крајину и нас. Србија није намеравала да уђе у оружани сукоб с Хрватском, муслиманском „Армијом“ и ХВО у БиХ. Ни заједно ни појединачно. Све то говори да се код страних сила које су одлучивале о свему унапред знало све.

 Били сте високи функционер у ратном руководству Републике Српске које је формирала Српска демократска странка. Како оцењујете данашња дешавања у РС, политичку позицију СДС и позицију ондашњег опозиционара Милорада Додика?

Као да у том погледу постоји нека системска грешка на политичкој сцени у Републици Српској. Милорад Додик данас чини све оно што је до 1998. године радио тадашњи СДС. Улоге су, дакле, замењене. Да ли зато што је Милорад Додик дошао до власти и тек тада увидео да је некадашњи СДС радио како треба за опстанак Републике Српске и да он треба да настави тим путем? Да ли зато што је СДС доста дуго ван власти у Републици Српској? Ако је то тако, онда се још једном показује значај искуства за разумевање свега, па тако и политике. Али и значај поседовања власти! А вероватно је тако. Но, и ако је тако, и једни и други морају да схвате да судбина Републике Српске и српског народа зависи од њиховог међусобног односа, од њихове сарадње или свађа и сукоба. У време велике кризе у Немачкој образоване су две велике коалиције, науштрб опозиције као нужног фактора парламентарне демократије, сачињене од две највеће политичке странке. Зашто? Зато што је судбина Немачке била у питању. Не њеног опстанка већ (само) снаге њене економије, заправо због животног стандарда. И то је већ било довољно да се занемари значај снажне опозиције за демократију као политички поредак. СДС-у и СНСД-у није довољно што је угрожен статус Републике Српске да направе велику и искрену коалицију ради не само нашег достојанства већ и опстанка Републике Српске!? А она је највећи гарант нашег опстанка на просторима БиХ. Ако то ове две странке не могу да схвате, сигуран сам да ће то схватити Републици Српској одани људи и народ, и да ће се појавити једна таква интегралистичка странка. То је у интересу и српског народа и Републике Српске. Веома негативно гледам на некадашње Додикове јадиковке што 1998. и касније није прихватио понуду странаца да „згази“ и у прах претвори СДС, као и данашње тврдње СДС-а да је садашњи режим клептократски. Као да клептократа није било и у време власти СДС-а? Било их је, наравно, као и у свакој власти. Хуља и невера је било и биће. Но треба да буде и оних који их препознају и уклањају из политичког живота. Зато је Републици Српској потребна велика коалиција, без мање значајних прирепака. Ако ње не буде, биће и новог политичког организовања на тој основи, које ће да замени жељену велику коалицију у овом времену, о којој говорим.

 Колико данашње уређење БиХ одговара уређењу прописаном одредбама Дејтонског устава и да ли је уставна позиција српског народа данас дерогирана одлукама високог представника? 

Основна матрица ипак није нестала, није темељно преуређена, али значајних измена има. Преуређена је пре свега одлукама Уставног суда БиХ, Савета за примену (имплементацију) мира и високог представника, али и Савета безбедности. Промене се тичу природе ентитета и расподеле надлежности између заједничких институција БиХ и ентитета, и поред тога што је у Уставу БиХ предност добила претпоставка надлежности у корист ентитета тамо где надлежност уставом није изричито додељена заједничким институцијама БиХ. Такође, измењене су и речи Анекса 10 који се односи на цивилну примену (имплементацију) Дејтонског мировног споразума. Уставни положај Републике Српске јесте нападнут, али не до мере њеног потпуног, па чак и значајнијег развлашћивања. Задатак је Републике Српске да даље „отимање“ надлежности спречи, али и да враћа оне надлежности које су јој раније „отете“, противправно одузете. Ипак је још увек све у њеним рукама. Тачније у рукама недостајуће велике коалиције о којој сам раније говорио, или неке, надам се скоре политичке снаге, странке, која ће надоместити жељену велику коалицију, а оне који нису у стању да ту коалицију створе у интересу српског народа и других народа који у Републици Српској живе, оставити на странпутици, да се гложе и свађају ради властите пропасти.

 Како као особа чија су грађанска права била угрожена одлуком Педија Ешдауна, оцењујете улогу високог представника у БиХ?

У сваком случају негативно! Осим веома ретких изузетака! Вестендорп, Петрич, Ешдаун, Шварц-Шилинг и често и Инцко су се као високи представници најчешће понашали по девизи Луја XIV „држава то сам ја“ и максими римских императора да су они „закони који ходају“. Уз то, организовали су потпуно тајна политичка суђења. И – ником ништа!?

 После низа година личне борбе вратили сте се на место декана факултета на Палама. Да ли ову победу сматрате личном или националном и која је била њена цена?

На Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву вратио сам се, на моју жалост, само личном борбом и уз помоћ професора из Србије који су радили на том Правном факултету, као и 13 академика Академије наука и умјетности Републике Српске, који су, на моју молбу, потписали петицију и тражили мој повратак на тај универзитет и факултет. Свима њима сам захвалио и раније, а сада им искрено и јавно захваљујем. После истека временски неодређене казне, да тако кажем, изопштавања из јавног и професионалног живота у институцијама које финансира буџет Републике Српске и Босне и Херцеговине, мене нико са Универзитета у Источном Сарајеву није позвао да се вратим. Исто је било и са других 58 грађана Републике Српске са којима сам кажњен у истом дану – 30. јуна 2004. године. Сви су слепо проводили једну, опростите ми на изразу, аветињску одлуку високог представника и сви су живели у страху да их не снађе исто зло. Тако су том злу само помагали, а нису се борили против њега. Ондашњи ректор је 2004. снисходљиво писао високом представнику и питао га шта да ради са мном, с обзиром на то да сам и после доношења одлуке остао у радном односу. Упркос томе, борио сам се све до јануара 2006. године против те одлуке, сматрајући да је моја дужност као уставног правника (Quod licet iovi, non licet bovi) да се томе супротстављам свим  силама. Знао сам да нећу успети, али сам хтео да дам пример, ако не онај који ће неко јавно следити, барем онај који би људи хтели да следе само када би смели. Један од актуелних проректора тог Универзитета је пре коју годину тврдио у полујавним разговорима да се никада нећу вратити, нити да треба да се вратим на тај универзитет, због мог наводног конфликтног карактера?! Тај проректор о мени није знао ништа јер је био запослен у Србији, где је и рођен, док сам ја с нашим народом учествовао у стварању и очувању Републике Српске. Нашем одстрањивању није се нико успротивио – ни СДС, ни СНСД, ни Влада, ни Народна скупштина, ни синдикат… Једном речју нико. Зато је мој повратак на Правни факултет на Палама повратак без радости. Зашто? Зато што сам био суочен са људском равнодушношћу и големим растварајућим страхом и стрепњом других. А с таквим ставом се не чува ни властито достојанство, а ни властити опстанак. А камоли народни!

 Као млад доцент на почетку рата напустили сте Правни факултет у Сарајеву и научну каријеру како бисте се придружили ратном руководству РС. Да ли овакву одлуку из ове перспективе сматрате исправном и да ли је дужност универзитетске елите да, поред службе науци, служи и свом народу?

Моја одлука била је исправна. Сматрао сам да је то моја дужност. Зато нисам ни отишао у иностранство, а ни помислио да одем. Када би сви одлазили у тренуцима криза и опасности, ко би остао? Нису нас очували они који су отишли. Они су просто отишли! Мислим да у тренуцима националне опасности и кризе научна елита мора да остане уз свој народ и нађе своје место у борби за опстанак. То не значи да своју критичку мисао мора потпуно да заборави. Мора само да је умери приликама. И опет да је развије у пуној мери када се стање побољша дотле да је опстанак обезбеђен.

 Које су слабости наше елите и нашег народа онемогућиле остваривање националних планова из 90-их?

Нисам сигуран да смо ми Срби имали неки јасан план 90-их. Наш једини план је био прво да се очува Југославија, а ако то не може, онда да у њој остану они који то желе. Наша слабост била је у неприпремљености за догађаје који су наступали и вера у непромењивост граница коју су изражавали документи КЕБС-а и ОЕБС-а, а то значи и у опстанак Југославије, коју смо, успут, само ми Срби искрено доживљавали као своју државу. Тај став је умртвио наш рефлекс за самоодржањем и успорио наше одговоре на ондашње догађаје. Наравно, уз цео низ државно-организационих пропуста. Добром делу елите недостајала је и љубав за свој народ и спремност за жртву. Тај део наше елите патио је од елитизма који није имао никакве везе с нашим народом, таквим каквим он у стварности јесте, са свим својим врлинама и манама. Без те спремности нема ни успеха.

Народ да изрази одлучујућу вољу

Како као професор права и стручњак за уставно право оцењујете правни основ одлуке о расписивању референдума о суду и Тужилаштву у БиХ?

Правни основ је неспоран и он се налази у Уставу Републике Српске и њеном Закону о референдуму, те у одлуци Народне скупштине о одржавању референдума. Постоји и потреба да и народ, због кога постоје и државе и облици непосредног изјашњавања, изрази своју саветодавну или одлучујућу вољу о значајним и најзначајнијим питањима правне политике. А такво је питање о судском систему и судској власти у Босни и Херцеговини. Постојећа решења о надлежности Тужилаштва и Суда БиХ су науштрб судства у ентитетима и умањују њихов значај кроз самовољну редукцију ентитетских тужилаштава и судова путем својевољног и дискреционог изузимања поступака из надлежности ентитетских тужилаштава и судова и њиховог преношења у надлежност Тужилаштва БиХ и Суда БиХ. Закони којима је то омогућено су прво насилно наметнути одлукама високог представника, а потом су их српски представници прихватили под присилом. Присилу је представљала претња да ће се они провести као сви они грађани Републике Српске и Федерације БиХ којима је исти тај високи представник одузео низ елементарних грађанских, политичких, економских и социјалних права својим одлукама. При томе без закона (nullum crimen sine lege, nullum poena sine lege), без поступка, без права окривљеног да учествује у поступку који се води против њега (sic), без права на одбрану, без права на жалбу и ванредан правни лек! Уз то не треба да се заборави да је судска власт у европској заједници и Европској унији учинила више за њих него сви други њихови органи. Потом, начин избора судске власти такође мора да буде мењан. Мантру о судским и тужилачким саветима треба подвргнути озбиљном преиспитивању, зато што су се она од наводно независних тела претворила у уске и готово тајне котерије, које без јавности одређују судије и тако пресудно утичу на судску власт. Везе и везице су постале веома важне у долажењу до судијских и тужилачких положаја у тим наводно високим и независним судским и тужилачким саветима, важније од свега другог. Често се чланови тих савета (само)регрутују на највише положаје у уставним судовима и у највишим судовима ентитета и БиХ, као и њихова родбина, пријатељи…. Треба видети колико је чланова ових тела тако дошло до највиших судских положаја! То би требало да је инкомпатибилно, модерно и другачије речено – требало би да представља сукоб интереса, а није. Ето, то су разлози правне политике за референдум.

[/restrictedarea]