Путин прихватио Обамин изазов

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Неки на Западу и даље не верују Владимиру Путину и нису разумели његову поруку: Русија прелази на активна дејства и неће се зауставити док не ослободи свет од америчке доминације, или је више неће бити

Русија ће своју безбедност бранити оружјем, упозорио је председник Владимир Путин прошлог викенда. И прецизирао – биће то „паметно“, то јест високопрецизно наоружање, ракетни системи великог домета, са навођеним пројектилима, попут оних 26 што их је руска ратна Каспијска флота испалила 7. октобра по циљевима Исламске државе у Сирији. „Вољни смо за то“, подвукао је руски лидер у интервјуу државној телевизији „Русија 1“. Ипак, Путин је нагласио да је Русија мирољубива земља, да је због своје географске величине самодовољна и да не претендује ни на чију територију и природне ресурсе.

САД НЕМАЈУ ВРЕМЕНА ЗА ЧЕКАЊЕ

„Немамо никакву жељу да обнављамо империју, да обнављамо Совјетски Савез. Али морамо да штитимо руски суверенитет. И то ћемо, наравно, радити“, објаснио је Путин. За оне који Русима ништа не верују и сматрају да је свака њихова реч лаж, ова изјава вероватно не значи много. Амерички председник Барак Обама често наступа са сличних позиција. Но они који пажљиво слушају и прате наступе руског председника годинама уназад, знају да чак и ових неколико кратких реченица из интервјуа датог ТВ станици „Русија 1“, нуди одговоре на скоро сва питања. Поготово ако се посматрају у ширем историјском контексту и кроз призму свих актуелних дешавања.

Када Путин каже да је Русија „вољна“ да примени оружје у самоодбрани, то треба тумачити у светлу све чешћих, отворених претњи из НАТО-а, о томе како Москва наводно угрожава суверенитет њених чланица и прети. Конкретно, званичници алијансе су се „закачили“ за недавни улазак руских борбених авиона у ваздушни простор Турске – како су у Москви појаснили, тек на неколико секунди услед лошег времена. Иако је, бар на основу онога што је процурило у јавност, реч о минорном инциденту на турско-сиријској граници, западни војни савез је то представио безмало као да је Путин бомбардовао Анкару. Из тога се види да је сваки, па и најмањи повод, неопходан Американцима како би наставили своју стратегију ескалације сукоба са Русијом. А још тачније, увлачења што више земаља, а посебно европских, у тај сукоб. Циљ је: изазвати шири конфликт, не би ли био спречен економски и финансијски колапс Запада. Американци више немају времена за чекање.

[restrictedarea]

Таква стратегија је већ сасвим провидна, а зато и опасна, будући да се више ништа не скрива. Поједини експерти у Русији процењују да је реч о званичном почетку Трећег светског рата, који се за сада води углавном на економском терену, али се манифестује и кроз све веће војне конфликте, пре свега у Сирији и у Украјини. Формални старт глобалног сукоба обзнанили су Барак Обама и Владимир Путин у својим антагонистичким говорима на заседању Генералне скупштине УН у Њујорку, крајем прошлог месеца. Пре свих, наравно, то је учинио амерички председник, који је и први говорио, и чије су речи биле испуњене дубоком непомирљивошћу према највећем ривалу. Путин, за разлику од Обаме, оставио је одшкринута врата за сарадњу, али је јасно истакао да више неће признавати америчко „лидерство и изузетност“.

 

САВЕЗНИШТВА НА ИСПИТУ

Како процењују у Москви, ако се сада буде кренуло у формирање војних блокова – чије назнаке постоје извесно време – то ће бити корак у правцу сукоба који се може окончати нуклеарним ратом. За сада постоји само једна војна алијанса чији домашај надилази регионални ниво и то је НАТО. Руски ОДКБ није организација таквог кова – он је пре свега регионални оквир за решавање проблема безбедности на постсовјетском простору. Озбиљан сигнал биће ако у војни савез с Русијом, и званично, уђу Кина и Иран, а са њима и друге земље, попут Сирије, Ирака и сл. Зачетак таквог обједињавања већ постоји. Међутим, дешавања у Сирији показаће Кремљу колико су заиста искрена њена савезништва са ОДКБ чланицама, пошто се од њих сада очекује да искажу недвосмислену подршку Москви.

Са своје стране, ступајући у рат у Сирији, где је одраније умешано 11 држава на челу са САД, Русија сигнализира да је спремна и да формира војне савезе. То што су Багдад и Техеран пропустили руске крстареће ракете да прелете преко њихове територије, показује да су ове престонице већ укључене у озбиљнију игру. Чека се још званично и Кина, али нема трунке сумње да се Путин и Си Ђинпинг нису све до детаља договорили. За Кину су руски енергенти, оружје и војне технологије од непроцењивог значаја, а посебно имајући у виду све затегнутије односе Пекинга и Вашингтона у поморском појасу дуж кинеске обале. Све напросто одише напетошћу и нетрпељивошћу, од Рејкјавика до Токија.

Путин више није имао шта да чека у Сирији и на Блиском истоку у целини. Као што је још раније постало јасно у Украјини, проблем Москве није био у Кијеву, већ у Вашингтону. Зато је и њен прави контраудар уследио у Сирији и у Ираку – двема кључним тачкама за америчке интересе – а не у Украјини, где живи огроман број Руса. И чим се то десило, пошто је Русија у Сирији пројектовала војну моћ на глобалном нивоу, спласнуо је ратни жар у Европи и Украјини. Путин је у више наврата упозоравао Запад да ће, и у Украјини, војно реаговати пуним капацитетом, ако буду угрожени руски витални интереси. Између осталог и зато никада Кијеву није допремљено фамозно „смртоносно оружје“.

Русију у овом тренутку болно ударају западне санкције, али не треба упасти у замку и преценити њихово дејство. Много тежи ударац представљају ниске цене нафте у последњих више од годину дана, што је „коинцидирало“ са појавом Исламске државе и њеном окупацијом највећих налазишта црног злата у Ираку. Не треба бити велики експерт за енергетику, па схватити да су дампиншке цене нафте, коју ИД продаје и до десет пута јефтиније, у великој мери допринеле катастрофалном стању на тржишту. За земље које купују нафту, попут САД и ЕУ, ова врста шверца може бити веома уносна, али Путин се сада умешао, најпре у Сирији, а врло могуће ускоро и у Ираку. ИД ће морати да се повуче са нафтних поља и цена ће скочити. То и јесте један од главних, ако не и главни циљ руске војне кампање – вратити трговину нафте у легалне токове. Када то буде учињено, приходи Русије ће се повећати и руска економија биће јача. Због тога су у Вашингтону толико против руске кампање, налазећи „цивилне жртве“ од руских бомби или повреду ваздушног простора Турске.

Сада су кључна два питања. Да ли ће снаге сиријског председника Башара Асада бити довољно одлучне да врате раније изгубљене делове земље? Иако је сиријска армија била пред потпуним сломом – што је и подстакло Путина да са војно-техничке помоћи пређе на директну интервенцију – Дамаск последњих дана успоставља контролу над отетом територијом. И друго, колико брзо ће Американци успети да припреме, за отпор Русима, борбене јединице „умерене опозиције“, односно Исламске државе – јер више нема сумње да се ради о групама координираним из истог центра? Управо зато и долази до извесног степена тактичке размене података на терену између Москве и Вашингтона, како би се избегла директна конфронтација пре времена.

ИСПРЕД ДОГАЂАЈА

С друге стране, одсуство било какве стратешке сарадње две суперсиле – иако би прокламована борба против ИД морала да буде заједнички приоритет – сведочи о томе да Америка има сасвим друге планове за будућност. Путин то одлично зна, и док у Сирији бомбардује све противнике Асада, јавно говори да је то против Исламске државе. Овакво понашање доводи до беса Вашингтон, али Путин само примењује исте аршине које Американци већ деценијама демонстрирају широм света. Јер, ако они тврде да бомбардују Ирак и Либију због демократије, бољег живота њихових грађана и борбе против „Ал Каиде“, зашто Руси не би бомбардовали ради уништења „Исламске државе“. Руска државност протеже се у континуитету више од 1.000 година и њена дипломатија зна исто толико, ако не и више трикова, као и западна.

Москва је из објективних околности у претходне три деценије била у дефанзиви, па су се многи опустили и помислили да могу да намећу своју вољу свима, али сада ће морати да плате извесну цену. Руско-кинеска алијанса више није тајна, и она има два основна циља. Један је да спречи даљи продор Американаца у простор замишљен као велика Евроазија, а затим и да их сасвим истисне. Да би то лакше ишло, други циљ је да се уруши доминација долара у светској трговини, што САД даје стартну предност у сваком послу, стварајући нелојалну конкуренцију у глобалном бизнису. Наравно, и један и други задатак представљају крупне залогаје за Пекинг и Москву, па Американци прижељкују да ће они сломити зубе већ у Сирији.

Али мора се покушати, јер како је рекао Путин у свом последњем интервјуу – ако не желите да пропаднете, морате увек ићи испред догађаја. „Знате, ми смо се некако већ навикли на појаву зла, те овде, те тамо. Нажалост, до сада се нисмо тога ослободили. Када сам доносио одлуку о активним дејствима против међународних терористичких банди после напада на Дагестан (у августу и септембру 1999. године, прим. аут), много њих ми је говорило – не сме ово да се ради, не сме оно да се ради, ни тамо не сме, ни овамо, ништа не сме, зато што постоји опасност да ће терористи да одговоре. А ја сам дошао до уверења да, ако их се бојиш, они ће обавезно нешто да ти ураде. Увек треба деловати унапред“, објаснио је своју логику Путин.

Иако је ове речи изговорио описујући терористе, сам контекст у који их је ставио указује да се односе на рат против Американаца. За оне који Русима и даље ништа не верују и који нису разумели шта је овим рекао – Путин је прихватио Обамин изазов и његов позив на рат. Русија прелази на активна дејства и неће се зауставити док не ослободи свет од америчке доминације. Или је више неће бити. „Вољни смо за то“, подвукао је руски лидер.

[/restrictedarea]