Почетна / Друштво / Право у политичком животу

Право у политичком животу

ustavVojislav KostunicaПише Војислав Коштуница

„Печат“ преноси излагање Војислава Коштунице, одржано приликом уручења Награде Фондације „Миодраг Јовичић“ на Правном факултету у Београду, 16. октобра 2015. године

Поштовани чланови Управног одбора Фондације „Миодраг Јовичић“, поштоване госпође и господо, драге колеге и пријатељи,

Дозволите ми да изразим своју захвалност Фондацији на великом признању које ми је указано доделом Награде „Миодраг Јовичић“. Моје праћење дела и радова Миодрага Јовичића траје колико и моје поштовање за његов, заиста огромни, изузетни допринос научним дисциплинама којима је он посветио цео живот и радни век, а то су наравно и пре свега Уставно право и Упоредно уставно право. Из првих сусрета са Јовичићевим радовима настало је неколико мојих првих, почетничких приказа. То су пре свега приказ његове добро познате монографије о савременом федерализму, као и шири осврт настао поводом Јовичићевог рада о, и у свету тада реткој, а у нас тада скоро сасвим непознатој, институцији омбудсмана. Нешто касније, био сам у прилици да на Коларчевом народном универзитету говорим о Јовичићевој, у нас првој монографији о Слободану Јовановићу после Другог светског рата, истакавши, уз све врлине ове студије, посебно једноставност и приступачност казивања и писања које су красиле и Јовичића, као и Јовановића пре њега. Најзад, једно време био сам са Јовичићем у редакцији часописа „Архив за правне и друштвене науке“, тога „споменика наше правне науке“, како је говорио сам Јовичић. Његов допринос „Архиву“ постаће посебно значајан касније, пошто буде постао његов главни и одговорни уредник.

 

ПРАВО У ПРАКСИ

Уз овај кратак осврт на своје сусрете са Јовичићем и његовим студијама осећам обавезу и да вас подсетим да сам се и сам, поред радова из области политичке филозофије, правним темама бавио и касније, пре свега уставним проблемима, федерализмом, правном државом и људским правима и слободама. На трагу тога интереса за једно од основних права и слобода, слободу удруживања, која подразумева и слободу удруживања у политичке странке, дакле политички плурализам, настала је и моја дисертација о институционализованој, политичкој опозицији. Нешто касније појавила се и позната студија, коју сам написао са Костом Чавошким, о томе како је та иста политичка опозиција у Југославији угушена и потпуно сатрвена под комунизмом, непосредно после Другог светског рата.

Тако долазим и до саме теме свог вечерашњег излагања. Питање односа права и политике не може се нипошто заобићи ни избећи. Није ли уосталом сам Миодраг Јовичић, до танчина и крајње скрупулозно посвећен проучавању упоредног уставног права, уз посебно поштовање и интерес за настанак и развој америчког уставног система, током бомбардовања наше земље, које су предводиле САД и НАТО, исписао под гасном лампом, како сам бележи, следеће редове: „И зато када бих пред собом имао још довољно времена, ја бих у будућем раду, у бављењу уставним питањима, поучен случајем Америке, далеко више водио рачуна о стварности него о правним нормама, а сваки систем, па и амерички, ценио мање по ономе како гласи law in books а много више како гласи law in practice.“

Као и сви претходни добитници Награде „Миодраг Јовичић“ бавио сам се и ја правом, проучавао и писао пре свега о оном његовом делу који чини уставно право. Међутим, за разлику од претходних добитника, наравно само у новије време, био сам у прилици да у неколико судбоносних периода за државу, њен суверенитет и њен територијални интегритет, као председник државе и председник двеју влада, будем један од учесника у процесу настанка и доношења више важних политичких одлука. У тим ситуацијама сам непосредно, а не апстрактним кабинетским умовањем, могао да видим како политичке околности и интереси делују и обликују одређена правна решења, како утичу на само право. Отуда и сама тема мога вечерашњег излагања. Покушаћу да тај однос права и политике, функцију и домашај права у политичком животу покажем на три најупечатљивија и несумњиво изузетно важна случаја са којима сам се суочио. То су: референдум о независности Црне Горе 2006, противправна и једнострано проглашена независност Косова 2008. и доношење Устава Србије 2006. године.

Прилика је и да се овде и сада подсетимо добро познатог и великог доприноса Миодрага Јовичића повратку Слободана Јовановића у нашу културу, научни и правни живот. При томе, Јовичићево позивање на Слободана Јовановића није било само формално већ и суштинско. Јовичића су заокупљала питања и теме којима се бавио Јовановић. Једна од тих великих тема је и однос права и политике, односно политичког живота и политичког искуства, о чему желим да говорим.

[restrictedarea]

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

Слободан Јовановић је у својој Држави посебно јасно нагласио да су право и држава, по пореклу, у ствари један исти феномен, односно две стране истог феномена: „Државна власт извире из права и право из државе … Државна власт и право јављају се као лице и наличје исте ствари.“ И баш зато, познајући и признајући повезаност и нераздвојивост права и државе, неопходно је у свакој политичкој прилици водити рачуна о томе да се одбрани и сачува држава, јер чувањем државе чувамо и право. Едмунд Берк je писао да се о држави може говорити као о уговору, али не само уговору између савременика у једном тренутку у животу једног покољења већ као уговору између нараштаја, пошто је држава „сусвојина живих, мртвих и још нерођених“.

На ову Беркову мисао се осврћем да бих подсетио у чему су били историјски разлози који су мотивисали дужност очувања државног заједништва Србије и Црне Горе у време када сам био председник Савезне Републике Југославије. Ти разлози су углавном добро познати, али као да се превиђају у бројним критичким  примедбама на рачун правног уређења државне заједнице Србије и Црне Горе кроз Уставну повељу донету 4. фебруара 2003. године. Уједињење Србије и Црне Горе, треба се сетити, била је идеја водиља целог спољнополитичког рада обеју ових држава у 19. веку, идеја која постоји пре њиховог међународног признавања, идеја која постоји и пре обнављања државности у Србији.

Иако би идеалан устав јединствене државе свакако био другачији од Уставне повеље, у деловању различитих чинилаца после свих ратова, и политичких и идеолошких спорова и удара кроз које су Србија и Црна Гора пролазиле у прошлом веку, морало се тражити компромисно и одрживо решење. Да је могла да се избрише, односно игнорише историја, да су односи између Србије и Црне Горе могли да се правно уреде у апстрактном простору, полазећи од научних типологија држава, имали бисмо једну мање-више класичну федерацију или регионалну државу, за коју се залагао и сам Миодраг Јовичић. Тако нешто није било могућно. Зато је покушано да се уреди државно заједништво са циљем очувања, ако не јединства, онда бар најбоље могуће везе двеју земаља. Државна заједница била је, у основи, покушај флексибилног одржања заједничке државе Србије и Црне Горе. Подсећам да је, насупрот многим површним и злурадим оценама Уставне повеље, било и страних истраживача и познавалаца Југославије као што је, рецимо, Сузан Вудворд, која је сматрала да би „нови начин решавања односа између Србије и Црне Горе могао постати модел за друге земље у сличној ситуацији ’замрзнутог конфликта’ (Кипар, Молдавија, Нагорно-Карабах, Јерменија, Азербејџан, Северна Ирска…)“.

Crna Gora nezavisnostОваквом флексибилном решењу имало је смисла тежити утолико што је и Запад, односно Европска унија, у почетку декларативно и реторички подржавaо преуређење и истовремено опстанак заједничке државе Србије и Црне Горе после октобарских промена у Србији 2000. године. Савет министара ЕУ је, наиме, већ 22. јануара 2001. године предложио нови уставни договор Србије и Црне Горе унутар СРЈ, наглашавајући посебно важност избегавања сваке једностране акције. Томе ставу придружили су се и ОЕБС, Савет Европе и све утицајне државе Европе и света. Полазећи од тога, као председник СРЈ обратио сам се тројици истакнутих светских стручњака за експертску и научну анализу кризе кроз коју је пролазила тадашња држава. Роналд Вотс, Томас Флајнер и Ханс-Петер Шнајдер, у анализи под насловом „Уставно преуређење СРЈ“ (издање Центра за либерално-демократске студије), понудили су одређени федерални облик решавања државне кризе. Учинили су то на основу властитог веома озбиљног, подробног увида и познавања чињеничног стања и стварних проблема када је реч о односима Србије и Црне Горе.

Кроз преговоре између Београда и Подгорице дошло се, међутим, до другачијег решења, до тзв. Београдског споразума од 14. марта 2002. године, којим су, уместо посебног типа двојне федерације, „минималне федерације“ (какву су предлагали Вотс, Флајнер и Шнајдер), утврђени основни елементи државне заједнице. Та заједница ипак није била конфедерација, није била заједница независних држава (сетимо се Заједнице независних држава после распада Совјетског Савеза). Реч је о државној заједници Србије и Црне Горе, која је имала међународноправни субјективитет. Али кроз саме преговоре све више ће постајати јасно да страна која подржава разбијање државне заједнице, тадашња власт у Црној Гори, ослоњена на незнатну већину у бирачком телу, несумњиво има подршку ЕУ, која се на почетку тобоже залагала за преуређење и опстанак заједничке државе, а касније све више за њену разградњу и нестанак.

Тако је, после неспровођења, неиспуњења битних обавеза из Уставне повеље од стране власти у Подгорици (реч је пре свега о неодржавању непосредних избора за Скупштину Државне заједнице у Црној Гори 2005. године), дошло до референдума 2006. године и том приликом је Европска унија без много прикривања подржавала кораке власти у Подгорици ка независности Црне Горе. Унија, која је била гарант споразума између Београда и Подгорице, прво је мирно прешла преко наведене битне повреде Уставне повеље, да би касније нарушила регуларност самог референдума тако што ће лишити права изјашњавања 260.000 црногорских држављана са пребивалиштем у Србији, а потпуно игнорисати небројене приговоре поводом неправилности на референдуму. Наиме, ни један једини од поменутих приговора није био прихваћен. Треба се подсетити да је референдум у Црној Гори спроведен тако што је Унија за ту прилику у Црној Гори имала свога изасланика Мирослава Лајчака, и ни мање ни више него самог председника Републичке референдумске комисије Франтишека Липку. Исцрпна и потпуна грађа о манипулацијама и нерегуларностима на референдуму, кроз сарадњу Европске уније и власти у Подгорици, обелодањена је иначе као посебан документ на 1.300 страна, под називом Бијела књига: Референдум у Црној Гори 2006. Тако је са црногорским референдумом постајало све јасније да је Европска унија злоупотребила поверење Србије и да њен циљ није био очување постојеће државе већ заправо њено разбијање, постепено, корак по корак. Први чин тога комадања била је Црна Гора, а други, који је затим уследио, било је Косово.

Како Слободан Јовановић говори у једном другом историјском тренутку, поводом мање-више истих актера светске политике – као да се на сваком кораку ломи снага Србије. Сваки замах или успех Србије одмах се непогрешиво препознаје и њена снага се ломи. Ма колико то било познато, ма колико представљало скоро константу у односима западних сила према Србији, дужност није могла налагати ништа друго до да се учини све што је могуће како би се очувало заједништво Србије и Црне Горе. У приватном животу човек може да буде и крајње крут, па и искључив, када су у питању његови лични интереси. Када је пак реч о судбинским питањима државе и народа, нужно је тежити што већој сагласности, при чему је, наравно, реч о сагласности за очување државе, а не за њено разбијање. У таквим, судбинским приликама морају се наћи права мера одбране својих националних интереса и прави начин да се одбије свака одлука и сваки захтев који је супротан тим интересима.

 

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Ово се може нарочито добро видети баш на примеру Косова и Метохије. Често се, између осталог, могло чути да на Косову нема наше војске и полиције, те да стога оно и није део наше територије, већ је више попут неког терета којег се треба решити, како би се што брже остварила обећана срећа. Намеће се питање да ли је и на целу Србију требало гледати као на пропао случај, када је пре сто година цела била окупирана. Да ли окупација дела државе значи да га се треба одрећи само зато што у том тренутку надјачавају оне велике силе чији интерес није интерес Србије?

Косово је, без обзира на темељна начела међународног права, без обзира на низ правних и политичких обавеза, Запад гурао према независности. Када говорим о тим обавезама, како правним тако и политичким, подсећам да у складу са прокламованом политиком УН дефинисаном као „стандарди пре статуса“ не би уопште могло да се преговора о будућем статусу Косова, поготово после бројних примера злочина и насиља над Србима и не-Албанцима, после етничког чишћења свих градова сем Северне Митровице од Срба, и нарочито после несумњиво оркестрираног и организованог масовног насиља косовских Албанаца над српским и неалбанским живљем 17. марта 2004. године. Ипак, преговори о будућем статусу Косова започели су на основу оцене специјалног известиоца Генералног секретара УН Каиа Еидеа, према којој опште стање на Косову јесте „мрачно“, али да за решавање тог проблема „ниједан тренутак неће бити добар“.

Током преговора, ни Марти Ахтисари, као специјални изасланик Генералног секретара УН, ни низ западних званичника нису се устезали да ставе до знања да Косово треба да буде независно. Тај став ће најсажетије и најјасније изнети септембра 2007. године тадашњи амерички државни секретар Кондолиза Рајс: „Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно.“ Није зато без разлога један страни дипломата овакву врсту преговора назвао „контролисаним непреговорима“.

Упркос свему, држава Србија је темељно и поступно приступила преговорима о будућем статусу Косова почетком 2006. године. Све релевантне државне институције и представници СПЦ су учествовали са својим представницима у преговорима о Косову, а Скупштина Србије је потанко извештавана о исходу свих фаза преговора. Основани су тимови који су се темељно припремали, а преговори су се водили са великом прибраношћу и дугим и стрпљивим подношењем свих удара и провокација. Српски преговарачи предложили су на крају за будући статус Косова решење које је било компромисно и функционално, доказано животно и примењивано у другим срединама. Предложен је конкретан модел најшире аутономије и статуса најповлашћеније националне мањине за косовске Албанце, при чему се предложени аутономни статус Косова ослањао на комбинована решења Оландских острва, Јужног Тирола и Хонгконга.

Martti AhtisaariТако је све то трајало пуне две године, све док 14. децембра 2007. године Савет министара ЕУ под нескривеним притисцима САД није закључио да је преговарачки процес „исцрпен“ јер две стране нису дошле до обострано прихватљивог споразума. „Обострано прихватљив споразум“ са становишта САД и ЕУ, наравно, подразумевао је да Србија пристане да се, супротно Повељи УН, Резолуцији 1244 и властитом Уставу, одрекне Косова. За остварење овога циља путем кршења свих правних докумената САД и европске државе пронашле су решење у томе што је Косово тобоже јединствен случај, па се темељно начело међународног правног поретка о неповредивости територијалног интегритета и суверенитета држава не може односити на Србију. При томе, наравно, САД и ЕУ су се током преговора руководиле искључиво својим геостратешким интересом, а то је њихово војно и безбедносно присуство у овом делу Европе. То је, непосредно после једностраног проглашења независности Косова, отворено признао италијански министар спољних послова Масимо Далема: „Независност Косова није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО-а. Да је реч о унилатералном акту, нико не би узео у разматрање проглашење независности.“

Показало се да нисмо тако немоћна и мала држава чија је судбина да „игра како велики свирају“. То је иначе мисао која се представља као некаква велика мудрост државног и приватног живота. Право има ту моћ да се простире кроз време, док се политичке околности и фактори често у међувремену мењају. Чак и у тренуцима када је збир великих сила био спојен у једну тачку притиска, показало се да нисмо беспомоћни само ако желимо да се боримо за свој државни интерес. У време преговора решавање питања Косова било је у значајној мери и у рукама Србије. Позивајући се на неотуђивост дела своје територије, на суверенитет Србије, могли смо у одговарајућем тренутку да се ослонимо и на међународно право. Реч је о Савету безбедности УН, где су Русија, односно председник Путин, на нашу молбу, стали у заштиту међународног права и државног и територијалног интегритета Србије и својом одлуком, заправо претњом ветом, учинили да се јула 2007. године одбаци и последња резолуција више западних сила заснована на Ахтисаријевом плану, којом је требало поништити, иначе данас упркос свему још увек важећу, Резолуцију 1244. Док смо се држали Савета безбедности, који нема без разлога одговарајуће механизме одлучивања, имали смо сасвим јасно и чврсто упориште и ослонац.

Осим тога, потоњи догађаји ће и у случају Косова и Метохије показати значај међународног права, иако је оно често и с разлогом тумачено као несавршено право. Када су владе Србије после 2008. године кренуле са попуштањем у међународноправној заштити Косова, показало се да за западне силе ни то није било довољно. Оне су, наиме, притискале у правцу прећутног, а данас видимо и изричитог признања независности Косова од стране Србије. Због чега им није била довољна фактичка окупација Косова и пренос власти на албанске институције у покрајини? Из простог разлога што би без признања Србије остала чињеница о насилном кршењу начела и норми међународног права. Та политичка нелагода се најбезболније може превазићи одрицањем Србије од дела своје територије, пошто би то био израз њене политичке одлуке, а не кршење међународног права. Снага права, као неодвојивог дела државе, види се управо у вољи државе, тј. њених политичких представника, да се никада не одричу како унутрашњег тако ни међународног права, јер и једно и друго имају трајну, иако понекад не и тренутну, моћ да штите државу.

 

МИТРОВДАНСКИ УСТАВ

Најзад, питање Косова нераздвојиво је од уставног питања пред којим је била Србија. Када је пре девет година у Скупштини Србије готово једногласно усвојен предлог Устава, пошто је он затим потврђен најширом вољом грађана на референдуму и затим проглашен 8. новембра 2006. године – деловало је као да се после толико година неизвесности и привремености два циља спајају у једном. Србија је утемељена као правно уређена земља, а Косово и Метохија, сагласно темељним начелима међународног права и уставној преамбули, одређено је као саставни део Србије. Али на најшири страначки и народни консензус из којег је проистекао Устав Запад је одмах реаговао негативно, рецимо кроз оцену Међународне кризне групе да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Да ли треба подсећати да је таква изјава пала а да није била протекла ни година дана од почетка преговора о будућем статусу Косова?

Велике силе су биле убеђене да ће гласање пропасти јер је готово непремостив био захтев да натполовична већина уписаних грађана гласа за нови устав. С друге стране, референдум није исто што и парламентарни избори, где борба различитих политика подстиче велику излазност на биралишта. Веома је важна и чињеница и да је у време референдумске кампање и гласања било странака које су се формално залагале за Устав, а у стварности нису радиле на његовом усвајању. Напротив, поједини страначки функционери су у медијима говорили да није важно ако се Устав и не донесе, а њихове страначке организације ништа нису чиниле да он буде усвојен. Посебну улогу у доношењу Устава имао је, међутим, покојни патријарх Павле, кога сам другог дана референдума замолио да лично гласа и позове народ на исти. Патријарх Павле, дугогодишњи епископ рашко-призренски, препознао је важност тренутка, први и последњи пут у животу изашао на биралиште и својим гласом снажно допринео да добијемо Устав.

Србији је нови устав годинама био потребан јер је претходни из 1990. године донет у време када је она била део државе која је убрзо престала да постоји, као што је после црногорског референдума о независности престала да постоји и државна заједница чији је Србија такође била део. Баш зато је било неопходно уставом одредити правни статус Србије. За разлику од претходног Устава, Србија је добила сва битна идентитетска обележја као самостална држава. Добила је своја државна знамења (грб, заставу и химну), српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби. И, најзад, Србија је уставно дефинисана као оно што доиста јесте: држава српског народа и свих грађана који живе у њој. Нови Устав је добио и демократски легитимитет који претходни Устав, усвојен по кратком поступку у једностраначкој Скупштини, несумњиво није могао да има. То је уједно био и први демократски Устав Србије од 1945. године.

До дана данашњег било је приговора да доношењу Устава није претходила јавна расправа. Чињенице, међутим, говоре нешто сасвим друго. После 2000. године изнето је у јавност преко десет нацрта устава потеклих од различитих политичких странака, невладиних организација и појединаца, као и саме Владе и председника Републике.

Било је и приговора о томе да поједина решења, када је реч о организацији власти, нису добра, односно да су противречна: рецимо, да се у Уставу мешају елементи председничког и парламентарног система. Овде треба стално имати на уму једноставну чињеницу да писци Устава нису били у прилици да стварају један теоријски идеалнотипски облик организације власти већ су морали да трагају за решењима која су правно одржива, а заснована на низу компромиса и најширем консензусу. Да до тога консензуса није дошло, Србија би била држава без устава, држава у хронично ванредном стању, а иза себе бисмо поново имали изгубљене године и поново бисмо били пред празном страницом.

За разлику од правне теорије, замишљене као непротивречан логички систем, можемо рећи да су социјално-политички чиниоци стално присутни и да се у пракси устав саставља са много компромиса. То не значи да устав нешто губи од своје правне неприкосновености. Потребно је довести у питање и уџбеничку идеалност, јер логичка непротивречност, иако педагошки неопходна и незамењива, своје оправдање има тек у једној логичкој равни, а та раван се превазилази у кључним, судбинским тренуцима државног живота.

Све док се не промени по прописаној процедури, сваки устав се мора поштовати. У делу политичке јавности у Србији од почетка и стално се тражи повод за промену Устава због његове преамбуле, у којој је Покрајина Косово и Метохија дефинисана као саставни део суверене државе и у вези са тим су прописане одређене уставне обавезе свих државних органа. Још пре усвајања Устава, говорило се како преамбула није важна и како није у духу наше правне традиције. Показало се, међутим, да је преамбула веома важна. Показује се да је Устав веома важан иако многи омаловажавају и устав и право као форме које политички чиниоци могу да промене кад год им се прохте. Међутим, управо у овом случају се показује да је Устав као највиши правни акт наше државе, чврст ослонац у борби за њено очување. Показује се и да право оличено у Уставу опстаје у времену током чијег трајања се мењају политичке околности и односи снага политичких чинилаца. У таквој променљивости жеља, захтева, емоција, Устав представља на дуже време непроменљиву највишу вољу државе, односно народа. У промењеним политичким околностима, а оне се, гледано у поређењу са правом, стално мењају, осим што представља заштиту, Устав представља и залог будућег јединства наше државе.

 

НАШЕ ПРАВО ПРОТИВ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА

На самом крају, како, после ова три случаја о којима сам говорио, изгледа моје искуство када је реч о односу права и политике, односно каква може бити судбина права у политичкој стварности, у политичком животу? Није овде реч ни о каквом уопштавању, мада се и из овога могу наравно извући и неки општији закључци. Није овде реч ни о неминовном поразу права, свуда и свагда, у сукобу са политичком стварношћу. Нити је пак реч о проглашењу краја права. И живот права и политички живот у времену су сложенији, а њихови односи заплетенији и подложни сталним променама.

У сва три случаја – и када је реч о другачијем уређењу односа Србије и Црне Горе, и када је реч о положају Косова у Србији, а посебно када је реч о Уставу Србије – решења која је нудила власт у Србији била су легална, компромисна и функционална. Када кажем да су та решења била легална, хоћу рећи да су она била сагласна нашем праву, модерној уставности и међународном праву и обавезама земље. Неке од мана тих решења биле су последица неминовности компромиса, односно неопходности консензуса да би се до решења уопште дошло.

Показало се, међутим, да ниједно од тих решења на крају, у мањој или већој мери, ма како да су била сагласна темељним начелима међународног права, није било складу са вољом, односно интересима САД, НАТО-а и ЕУ. Тачно онако како је језгровито, још маја 2000. године, на то упозорио Вили Вимер, тада потпредседник ОЕБС-а, у добро познатом писму немачком канцелару Герхарду Шредеру: „Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународноправни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу треба га уклонити.“ На делу је, другачије речено, настојање да се уобличи један нови, постмодерни међународноправни поредак у чијем средишту су САД и низ међународних организација, и политичких и безбедносних, економских и финансијских. То је поредак у којем се релативизују или игноришу не само суверенитет и правни поредак појединих држава, држава које су наводно заостале у развоју, које нису ушле у нову постмодерну фазу, већ се игнорише и постојећи, важећи међународноправни поредак са његовим темељним начелима. Државна заједница Србије и Црне Горе, Косово у саставу Србије, а и делови Устава Србије нашли су се на путу том новом светском поретку у настајању и несагласни су са његовим плановима и интересима.

Да ли све ово обесмишљава борбу за поштовање права, како унутрашњег у појединим државама тако и темељних начела међународног права? На ово би се могло указати да је свет данас још мање униполаран него што је био пре десетак година и да је очита тенденција таквог развоја односа снага међу државама у светској политици. На крају, поштовани пријатељи, није ли сама борба за право током историје имала смисла не само као борба за поштовање права него и као борба против свих видова његовог непоштовања и обезвређивања?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *