Поезија сржи

Пише Никола Маринковић

Песник нам предочава дубински утемељен одговор на „несносне чињенице стварности овог народа“, јер последњу реч увек имају песници. Та реч, у случају Драгана Хамовића, сведочанство је да после два века модерног трајања, наш језик, тако дуго нападан и растакан, и даље има дубину и богатство

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева објавила је ове године, као први наслов у библиотеци „Прочеља“, нову поетску књигу Драгана Хамовића – Тиска. За разлику од претходних Хамовићевих збирки, Тиска је ауторска антологија, обогаћена записима који прате и објашњавају настанак појединих песама, чији је изазов уобличења био исувише јак да би био савладан искључиво стихом. Сама књига састоји се од одабраних, „дорађених“, како песник наводи у пропратној напомени, песама из збирки Матична књига, Жежено и нежно, Змај у јајету и циклуса „Изба“, где је двадесет нових песама, дела будуће збирке. На крају Тиске је исцрпан поговор Јане Алексић, који осветљава готово целокупну поетику Хамовићеве поезије и тако отвара пут за будућа озбиљна проучавања овог опуса у настајању. Сам избор недвосмислено показује да су у овој аутоантологији изостављени делови првих Хамовићевих песничких књига, збирке Мракови, руге (1992) и поеме Намештеник (1994), што јасно наговештава да временска дистанца протекла од поеме до Матичне књиге (2007) дели Хамовићево досадашње стваралаштво на две одвојене фазе. Зато је Тиска, између осталог, важан пресек песниковог опуса, па је потребно, у најкраћим цртама, назначити његове битне особине кратким ишчитавањем ове књиге.

ХЕРМЕНЕУТИЧКИ КЉУЧ

Уводни запис у Тиски, „Линија јачег отпора“, ово разлучење песничких фаза објашњава готово епифанијским моментом стварања личне митологије: „Скоро једновремени, одлазак оца и долазак првенца сина били су тектонски судар губитка и добитка, заокрет при којем више нисам могао бити онај дојучерашњи.“ Ова реченица сугерише да у Хамовићевом певању постоји знак једнакости између личног и опеваног, чак и онда када је песма сведочанство ширих, колективних прича и митова. Управо у том сустицају личног и колективног, у тој радости откривања судбинског подударања између ове две вредности, тако много раздвајане у крвавом двадесетом (и двадесет првом) веку, крије се први (херменеутички) кључ ове поезије.

Други кључ, а можда и претежнији, јер омогућава да се лична митологија утка у колективну, јесте верност говору: „Поверење у говор, после циничног столећа испитивања и ломљења, заоштравања и обеснажења Језика и Слова, успе каткад да поврати нешто базично и детињско, бистро и штедро.“ Међутим, верност матерњем говору данас подразумева да је потребно поново пронаћи пут до артикулације песме у строгом метру, чије нападно одсуство из савремене песничке праксе није увек знак ослобађања. На тај начин су уводне, аутопоетичке песме Тиске испитивање крајњих домета нашег модерног језика, дакле, вуковског језика на крају другог века његовог трајања: којим то језиком говоримо, колико је он уопште богат да изрази једну архетипску песничку апстракцију, дакле, апстракцију увелико сликовну али не мање удаљену од конкретних представа предметног, искуственог света. Хамовић, за почетак, успева да опева и ту борбу са одметнутим речима (песма „Речи“), што је предуслов за настанак поезије: „Куд се замајаше речи са покрићем,/ С тачним нагласком и одзвуком блиским,/ Што на веки доцне. И доцне. А криче/ Да кад говоре – не говоре ни с ким.//“

Зато спознање одсутности речи захтева ослушкивање драгоценог тренутка када оне ипак покуљају из дубине језичког памћења јер: „Док неко придигне капак с коначишта/ А доња тиска реч у облик тисне;/ Тај зна: нереч лако преступи у ништа/ И с муком ступа у односе присне.“ Даља разрада ове апстрактне слике читав тренутак стварања песме претвара у тренутак ослобођења (такође епифанијски), као у уводној песми „Потисак“: „У некој таквој присили/ Из таквих трусних борења/ Гвоздени пукну обручи// Покуља облик творења/ Ма шта чинили, мислили/ Биће кад тиска одлучи.“

АРХЕТИПСКЕ ДУБИНЕ

Ослушкивањем архетипске дубине, певање о песми завршава се откривањем митског, па метафоре настанка песме постају метафоре рађања – зато се поезија чији је настанак везан за архетипску нутрину личности окреће миту и, последично, колективном искуству. Отуда је потпуно закономерно да се након почетног циклуса нижу песме „Трачки коњаник“, „Субота Теодора Тирона“, после њих долази можда кључни циклус ове ауто-мито-антологије, „Смеса“. У њима се лична епифанија окретања митолошког круга (Син који губи Оца постаје Отац) уобличава јеванђељским митом о Лазару, као у песми „Витанија“: „Туге што нам, златне, испод чела заре/ Приволе и камен да устукне с гроба./ Вежбам полугласно Устани Лазаре,/ Будим, у дну себе, починулог роба.“

Логика пута од артикулације песме, преко откривања личног мита који је колективни, морала је Хамовића довести и до историјских тема. Ванвремена логика мита у овим песмама супротставља се разарајућем ходу историје, па тако у том укрштају, у песми „Србија сушта“ „рој несмирених душа“, односно бесконачни низ Очева брани песников колектив: „Свеколик је отпор брижних наших сени,/ Опрема их љубав безразложна, својска./ С њима смо, унапред, од свег одбрањени./ Збор победних душа. Вишња српска војска.“

Избор песама из Матичне књиге законито се завршава готово молитвеним циклусом песама посвећеним самом Господу, Светом Николи, Светом Василију Острошком, да би им крај био поновљени запис с краја збирке Жежено и нежно. На тај начин се целина учвршћује, митски се преокреће, па оно што је био крај једне збирке у целини постаје њен почетак. Овај поступак вишеструко је мотивисан јер избор песама (тачније сонета) из Жеженог и нежног избор је који, поред песама лично-архетипске основе („Крила“, „Лазар, који расте“, „Сава“, „Симеон“) обухвата и песме о колективној савремености. Јер, како сам Хамовић истиче у запису поводом сонета „Сироче“, посвећеног Рајку Петровом Ногу, „Нема пасивног, неборбеног песника. Песма је, у основи, борба. Ентропија је стални, мукли противник, свакоме.“ Смисао таквог ангажмана је у супротстављању предајне слике и мита заглушујућој смени површности (а то је помињана савремена ентропија), као у песми „Срж“: „Свет брбља и бубри, беспоредак кужни/ Тананија ткања разједа, распара./ Ми следимо налог, по коме смо дужни// Бити јемац Слову, крунски сведок квара/ И умна честица завере што ствара,/ Бити месо речи из сржи што кружи.“

ДУБИНСКИ УТЕМЕЉЕН ОДГОВОР

Верност личном и колективном миту, верност матерњем језику и ангажовани отпев на изазов савремености можда су читаоцу најближи у одабиру из збирке Змај у јајету, овде заступљене са симболичких десет песама. Уводна песма циклуса као да се наставља на песму „Срж“: „Свет је поље препуно бучања и ачења:/ Ја постојим, борим се – производим значења.“, док друге песме из циклуса развијају већ познате Хамовићеве теме, чиме се целокупни појмовни регистар ове поезије шири и на друга подручја израза, нимало лакша.

Завршни циклус „Изба“ доноси одсудно тематско померање ка ангажованости, али на Хамовићу својствен начин. Дакле, у питању је критичко сведочење не у име „боље будућности“ већ у име „државотворне делатности“, која је поезији урођена ако је поезија „сржна“, каквом је аутор прижељкује у запису „Празник у тамници“: „Летимични, упорно трчимо да будемо што нисмо, а поезија опомиње да одвише не забасамо.“ Зато у овом циклусу има места и за песму „У Принципу“, посвећену најпознатијем носиоцу овог презимена, али и за „Чувара Зејтинлика“, песму о сада већ покојном чувару српског заветног војничког гробља. Јер све су то напори, сукоби да се сачува већ „Пуста земља“: „Искупити се и сукобити –/ Свеједно ће те маћи, срубити./ (О како леп је народ губитни/ Кад пренебрегне дневне добити.)“ Стога ако је „Изба“ назнака будуће песничке књиге, онда свакако треба очекивати да ћемо после Тиске добити један дубински утемељен одговор на „несносне чињенице стварности овог народа“, јер последњу реч увек имају песници.

Та реч, у случају Драгана Хамовића, сведочанство је да после два века модерног трајања, наш језик, тако дуго нападан и растакан, и даље има дубину и богатство. Он, када му се посвећено приступи, савладава сва искушења угрожавајуће савремености, а у сусрету са строгим стихом укорењује своје носиоце у архетипским дубинама, што је поуздано прибежиште и за песника и за његов народ. Разуме се, ако песника буду чули.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *