Почетна / Друштво / Победа миротвораца немира

Победа миротвораца немира

Нобелова награда за мир у 2015. години

Nobel Prize Award Ceremony Stockholm 2011Пише Владислав Панов

Одлука да су за овогодишњу Нобелову награду за мир сазреле четири скупине бораца за демократију у Тунису, окупљених у такозвани Квартет за национални дијалог, изазвала је барем исто толико сумњичавих коментара колико и оних наручених, усхићених и хвалоспевних. Другим речима, по обичају, и ову су одлуку донели политика и интерес, а не разум, начело или макар пристојна непристрасност

Иако се свет налази у константном стању хаоса који доводи нашу цивилизацију све брже и све ближе до ивице понора, иако су на свим континентима одавно запаљене ратне буктиње из којих се рађају нове, стварајући незаустављиву ланчану реакцију деструкције, судећи по номинацијама Нобеловог комитета задуженог за додељивање Нобелове награде за мир, заслужних миротвораца никада није било више. Уколико не желимо да будемо цинични и ту појаву објаснимо као логичном последицом горе помињаног стања света (дакле, нормално је да има више миротвораца у свету кога прождиру пламенови рата), на сумњу упућује јадни учинак свих тих хуманиста и бораца за мир. Јер мир у свету никада није био угроженији, а изузев два светска рата, никада га није било мање него данас. Једно је сигурно: од обиља кандидата није било лако изабрати победника. Ко је, дакле, и зашто, заслужио поменути новац и ловорике оних задужених за хвалоспеве приликом нобеловске верификације миротворачког учинка?

Награда за револуционаре „Арапског пролећа“

Прилично је уздржана и умерена тврдња да је одлука Комитета за додељивање ове награде изненађујуће другачија од очекиване. Уочи објављивања коначне одлуке о овогодишњем лауреату, и на кладионицама и међу „упућенима“ највеће шансе су наводно имали немачка канцеларка Ангела Меркел и папа Фрања, а иза њих еритрејски свештеник Муси Зераи, па се чак помињао и велики откривач мрачних државних тајни Едвард Сноуден. Ипак, изабрано је тако за Запад очекивано и типично „политички коректно“ решење да је невероватно да га нико од прогнозера и дежурних мудраца није одмах приметио и истакао у први план. Шта, односно ко је могао да надмаши тако успели хуманистички и миротворни ангажман као људи окупљени око „националног дијалога“ у Тунису? Револуционари Арапског пролећа (туниски огранак још поетичнијег назива „Револуција јасмина“), четири сегмента Квартета за национални дијалог, окарактерисани су чак и као спасиоци револуционарног делања у оквиру поменутог „пролећа“. Дакако, у његовом саставу је свуда неизбежна Лига за људска права, а са њом и Општи синдикат, Адвокатска комора и Удружење привредника. Кажу, на хиљаде активиста. Сви они су заједничким ангажманом, идеолошки и логистички, омогућили да се револуционарни пламен туниског Арапског пролећа, који је свргнуо до тада дуговечно на челу земље безбедног Зинеа ел Абидина Бена Алија, не претвори у силу могућег потпуног колапса у земљи. Он, тај колапс, јесте додуше и даље сасвим јасна и свеприсутна опција у Тунису, што и поред тако добро оцењеног рада Квартета за национални дијалог, није допринело да се та толико сањана демократска револуција коначно оконча и успостави жељено стање свенародне (западно обојене) идиле. Поменути прегаоци ове борбе препознати су од стране Комитета за додељивање Нобелове награде за мир иако није примећено да су пропустили да своју земљу учине безбедном ни за своје грађане, ни за туристе од којих им зависи петина националног прихода. Прилично је магловито шта је конкретан учинак ове спасоносне коалиције хуманиста и демократских револуционара. Њихов Тунис је, и поред „храброг и политички исправног делања у правцу изградње плуралистичке демократије у земљи“ (део је образложења Комитета одлуке о додели награде), друштво на ивици потпуног хаоса, анархије или на корак од преузимања од стране исламистичких екстремиста, свакако само једно од све бројнијих места за избегавање.

France Tunisia Nobel Peace PrizeСкандал-награда и политичка порука

Није, наравно, први пут да се ова награда нађе у „проблематичним рукама“. То се, заправо, толико често дешава да је постало веома тешко докучити којим се мерилима, ако их уопште и има, руководе они који одлучују о избору лауреата. Проглашење нобеловца за мир је последњих година неретко деловало као цинична провокација или барем као неслана шала. А заправо је скандал. Посебно када се награда нађе у рукама, рецимо, америчког председника Барака Обаме. Он ју је добио на невиђено, пре шест година, а у међувремену и „оправдао“ водећи јастребове своје нације која је упалила добар део света, укључујући и овај туниски, који сада наводно гасе нови миротворни нобеловци чијем се радом хвале и диче сви западни лидери, укључујући и несуђену лауреаткињу Ангелу Меркел. Свима је, као невиђено драго, што је Тунис добио своје нобеловце који чине све да ову земљу из револуционарне хаотичне фазе што безбедније пребаце у модерну, наравно демократску и прозападну државу, чији би напредак требало да послужи као семе за сличне преображаје и у околним арапским нацијама учесницама у револуционарном Арапском пролећу. Безобразни цинизам ове награде није изостао ни 2015. године, тим пре што се њеном доделом политички прецизно избраним лауреатима увек и најпре шаље политичка порука свима који нису схватили какав свет треба да буде и чији су интереси у њему једино важни. Славодобитници су тек луткице за сликање у медијској кампањи перманентне и свеобухватне заштите интереса глобалистичких корпорација и сила. Тако је било и тако ће бити. Тако, рецимо, Нобелову награду за мир поред Обаме и, за неверицу, Хенрија Кисинџера, има и Европска унија (!), Марти Ахтисари и неколицина других једнако провокативно контроверзних. До те мере је одлучивање о добитницима ове награде постало иритантно и сумњиво да је група скандинавских интелектуалаца и мировњака прошле године покушала да издејствује чак и кривичну одговорност за чланове Комитета који одлучује о избору лауреата. Кривична пријава је, међутим, одбачена с образложењем да нема мерила не основу којих би могло да се докаже да постоји било какво кривично дело у процесу одлучивања о добитницима Нобелове награде за мир. Када се погледа дефиниција овог признања („Нобелова награда за мир је признање за посебне заслуге на пољима спајања народа, разоружања или смањења светских или регионалних војних потенцијала, политичког и другог образовања, као и одржавања мировних конференција“) немогуће је не осетити присуство циничног духа далековидог Џорџа Орвела, али и лицемерје моћника са Запада и њихових увек добро сакривених саможивих мотива иза фасаде саздане од илузија о правди и алтруистичким стремљењима људи и организација које их наводно штите.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *