Почетна / Интервју / НИКОЛА МАЛОВИЋ – Плаво-бела историја Боке Которске

НИКОЛА МАЛОВИЋ – Плаво-бела историја Боке Которске

Никола МаловићРазговарала Мила Милосављевић

Едиција „Бокељологија“ има за циљ да у читалачко око порине море квалитетних наслова са заливском, морском и поморском тематиком. С обзиром на то да наше земље само Боком Которском излазе на море, и овако зацртана амбиција би за некога била преамбициозна

У временима када класично књижарство умире са једне, или се претвара у књижарске ланце с друге стране – изненађује постојање једне мале, независне, херцегновске књижаре необичног имена – „Со“.

Куриозитетна по много чему, књижара „Со“ баштини традицију књижарства Јова Секуловића, који је 1898, три године пре Геце Кона у Београду, отворио књижару у Херцег Новом и „за 40 година растурио преко 200.000 српских књига“.

Повод за разговор с Николом Маловићем, награђиваним српским писцем и овогодишњим лауреатом награде „Печат времена“ за роман „Једро наде“ (Лагуна), тиче се чињенице да је Маловић оснивач књижаре „Со“, уредник форматиране плаво-беле издавачке делатности, а тиме и „одговоран“ што је после 31 годину на свет издао ново лице либра од националног значаја – „Историје бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића (1904–1989).

Уредник сте едиције „Бокељологија“ и декларативно немате намеру да покрећете нове едиције. Како то?

Боке је тако много. Едиција „Бокељологија“ има за циљ да у читалачко око порине море квалитетних наслова са заливском, морском и поморском тематиком. С обзиром на то да наше земље само Боком Которском излазе на море, и овако зацртана амбиција би за некога била преамбициозна.

[restrictedarea]

Ко је аутор „Историје бокељског поморства“?

Професор Предраг В. Ковачевић има биографију достојну посебне књиге. Родио се у Боки, а детињство је провео у Цариграду као син протојереја Српске православне цркве. Школовао се у језуитској гимназији на немачком језику, затим у класичној руској гимназији. Матурирао је у Прагу.

Правни факултет уписао је у Београду. У току студија додељена му је енглеска стипендија, па је прешао у Кембриџ да изучава економске науке. Дипломирао је на Универзитету у Единбургу. За изузетне радне заслуге указом председника СФРЈ Јосипа Броза Тита одликован је 1972. Орденом рада са златним венцем. захваљујући њему ухваћен је ратни злочинац, рајхфирер СС – Хајнрих Химлер.

И написао је хронологију изузетне поморске прошлости јединог фјорда на Медитерану?

Да, Историју је проф. Ковачевић написао на захтев которских колега професора, студената и ученика Поморске школе и Више поморске школе – чиме је дао до данас непревазиђени историјски приказ бокељског поморства.

насловнаПретпостављам да се у историјским описима казује како је Котор као главни град Боке нејвећи процват доживео под Немањићима? О чему Историја још говори?

Полазећи од описа Боке као природне луке, аутор нам приближава времена од најстаријег доба до Немањића, говори о Боки под Византијом, под дукљанско-зетским владарима, и током самосталности Котора; о Херцег Новом у време краља Твртка; о млетачком и турском периоду; развитку и успону Пераста, Доброте и Прчња; паду Млетачке републике и бокељском поморству за време Наполеонових ратова; током прве аустријске окупације, за време руске управе, француске окупације, енглеске интервенције, народне владе, поново Аустрије, с побуном морнара; пише о поморству Паштровића и Будве; Бокељима који су задужили руску морнарицу; и онима који су дали руке поморству кнежевине Црне Горе…

Повезујући све плаво-беле теме, аутор казује и о лазаретима у Боки, о чувеним поморским школама у Боки, о Бокељској морнарици, и типовима једрењака у заливској прошлости…

У чему се разлику досадашња два издања са овим које зовете финалним?

Прво издање штампано је у Котору 1967, друго такође у Котору, 1984. године, али су оба издања недостојна, у меком повезу, неопремљена, с техничким грешкама тог доба… Стога је тек треће, овогодишње, издање коначно, не само зато што се шепури с преко 100 страница с портретима капетана, репродукцијама бродова у уљу, мапама, гравирама и ведутама… већ зато што Синиша Луковић, као највећи живи познавалац заливске маритимне историје дописује у поговору историју бокељског поморства тиме што се догодило од 1984. до данас, укључујући распад бродарства и бродоградитељства, али и одржавање древног школства, и свеприсутне традиције као такве.

Књига је изворно написана на екавици?

Јесте. Иако је аутор био ијекавац, све што је писао било је на екавици. Па је тако и остало.

Једно од поглавља носи наслов „Србија – наш први ратни брод“. Откуд то?

Отуда што је „Србија“ била наш први ратни брод. Реч је о старом грчком торпиљеру који је у Првом светском рату снабдевао српску војску на Крфу. Први командант „Србије“ био је Бокељ. Бокељ је био и први капетан „убојног речног“ брода „Делиграда“ којим је отпловила посљедња турска посада из Београда.

Ко су били знаменити Бокељи поморци?

О томе управо говоре књиге, не књига, иако их Историја обједињује. Кап. Марко Мартиновић обучавао је у Перасту будуће наутичке официре руског цара Петра Великог. Стеван Вукотић био је први Бокељ који је на руском ратном броду „Предпријатије“ опловио свет, а Бокељ кап. Иво Визин био је први Словен који је на свом броду опловио свет (1852–1859). Кап. Петар Желалић отео је „Велику султанију“, нејвећи турски ратни брод 18. века. Матија Змајевић био је адмирал руске Балтичке флоте. Марко Војновић гроф и адмирал руске Црноморске флоте (18. век). И тако до убескрај.

Када у руке узмемо „Историју бокељског поморства“ полуенциклопедијског формата, шта ми то имамо?

У рукама држимо – заправо – „Историју Боке Которске“, јер је историјом највиталније заливске привредне гране испричана прича о историји Боке Которске.

Сва мора по којима су пловили наши поморци

Ствар културе је да се у подне и у поноћ знају побројати океани: Атлантски, Индијски, Тихи и Северни ледени.

А шта је са морима?

Само их унутар Медитерана има за десет одисеја: Јадранско море, Мраморно, Егејско, Тракијско, Критско, Јонско, Леванско, Лигурско, Алборанско и Тиренско.

А изван нашег мора, Средоземног, тек што их је: Црно море, Азовско, Северно, Ирско, Балтичко, Норвешко, Баренцово, Бело, Гренландско, Линколново, Бофорово, Лабрадорско, Чукотско, па Црвено, Арабијско, Андаманско, Јужнокинеско, Јаванско, Флоренско, Бандско, Молучко, Целебеско, Сулушко, Филипинско, Источнокинеско, Жуто, Јапанско, Церамско, Охотско, Берингово, Источносибирско, Лаптевско, Карско. Постоје још и Натунско, Тиморско, Арафутско, Коралско, Тасманово, Веделово, Амундсеново, Дејвисово, Бизмарково, Росово, Белингсхаузеново, Шкотско, Карипско, Саргаско, Бафиново. А на самом крају света налазе се мора Саву, Коро, Лазарев, и Думон Дурвил.

По свима њима пловили су Бокељи током своје плаво-беле историје. И још то чине, јер пловити се мора, а живети не – судимо ли по суровој пословици: Navigare necesse est, vivere non est necesse.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *