Наука или шовинистичка карикатура

Шта све може да каже „речник“

Рјечник босанског језикаПише Никола Мартић

Бунцање сарајевског академика Џевада Јахића које би требало да уче тамошњи ђаци ипак не говори толико о његовим научним дометима колико о владајућем босанском дискурсу коме се он клања. Oтуда и потреба да се у Републици Српској одржи референдум

Недавно објављени речник босанског језика аутора Џевада Јахића, професора на Филозофском факултету у Сарајеву, представља један од најновијих пројеката „денационализације“ српског језика. Овај босански „научни рад“, писан дакле српским језиком, обилује карактеристичним балканским антисрпским шовинизмом и велики је допринос у обликовању нове националне свести босанских муслимана, утемељен, разуме се, на снажном антисрпском сентименту.

После неколико деценија расрбљавања Балкана добили смо нове нације смештене у унапред скројене оквире националних држава, од којих су неке готово потпуно етнички „чисте“. Ово наше балканско „национално чистилиште“ од „корова“ српске традиције и културе свој врхунац последњих година достиже у „научним радовима“ лингвистичких института у овим новим нацијама, позваним да понуде „утемељен и аутентичан“ језички колосек којим ће нова држава постати посебна у односу на „комшије“ (основни елементи државе су народ, језик и територија), иако је очигледно да се ради о једној језичкој основи на којој израстају нови лингвистички системи.

Илустрације ради, у новом скандалозном босанском „речнику“ Џевада Јахића наводи се да реч четник (српска реч настала од речи чета, четовање – герилски борци сврстани у мале борбене јединице – чете) у босанској интерпретацији означава припадника „српске војске која је кроз историју починила велике злочине над бошњацима“. Према овом аутору реч ђикан значи „сељачина, неотесан младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког порекла који је генетски четник“ (наводи се пример „поклаше нас ђикани“). Такође, према „научном сазнању“ овог аутора, реч балванградски има значење „сиров, динарски, углавном онај православни рурални у Босни“.

Готово је невероватан ниво дилетантизма са којим се приступило „научном поступку“ писања новог речника.

[restrictedarea]

Континуитет агресије

Понуђена објашњења значења појединих речи у овом „речнику“, како се види из горе наведених примера, не представљају много више од артикулације националне фрустрације аутора, формулисане неразумљивим расистичким појмовима („генетски четник“?) и заправо су плотско кокетирање са популарним антисрпским расположењем читаоца („неотесани православац“), нудећи пуку шовинистичку карикатуру као објашњење значења речи.

Овај научни подухват једног професора из Босне и Херцеговине, чију је смену, узгред буди речено, прошле године тражила велика већина студената Филозофског факултета у Сарајеву, али не због речника, илустративан је пример на каквој мржњи почивају школски системи „нових нација“ на Балкану. Ако су ово „научне истине“ на којима почива научни допринос универзитетских професора, онда није ни логично очекивати да ће нове генерације у будућности искорачити из лавиринта мржње којом су отровани њихови очеви и учитељи. Заправо, са прилично великом сигурношћу може се очекивти управо супротно.

Исто онако како то данас раде косовски Албанци, тражећи од међународне заједнице допуштење да чувају српску културну баштину на Косову и Метохији коју су претходних година скрнавили и рушили, тако и у Босни и Херцеговини а и широм овог нашег балканског „чистилишта“ – нови национални учитељи траже дозволу да (на српском језику) уче децу и студенте својој „научној“ истини о „православној неотесаности“ и „четничкој генетици“, пре свега да би легитимисали своју националну фрустрацију и дубоко укорењену мржњу према Србима, а онда и да би оправдали текући државни пројекат „тихог“ геноцида над српским културним бићем западно од Дрине. Замислите само кад би овај „уџбеник“ на силу ушао у употребу и у Републици Српској.

Последњи пример савремене антисрпске „научности“ професора Џевада само је одраз континуитета агресије на православни колективни дух једне нације суочене са сопственим уништењем. Убити, пљунути, понизити све што је српско (али и Србина у себи, као и поред себе) – ето дефиниције критеријума успешности једне (не)научне студије о сопственом језику, култури и традицији.

Професоре Џеваде, честитамо.

Проблем је у дискурсу

Није овде, међутим, проблем само професор Џевад и његов речник. Проблем је атмосфера у БиХ чије дискурзивне границе, које трансцендирају језик и мишљење, професор Џевад осећа као оквир унутар кога је сасвим у реду да се на овакав начин говори и пише о Србима. Поготово је то проблем када такав говор и писање не смета ни целој етничкој заједници овог аутора, јер би га она у супротном већ осудила. А имала је и када, јер се овај скандалозни школски уџбеник први пут у јавности појавио још давне 1999. године.

Тако гледано, овде је и професор Џевад жртва тог дискурса коме се он на овај начин јавно клања. А дискурс је, као што се зна, немилосрдан према онима који би да прекораче његове границе. Јахић оваквим писањем о Србима унутар муслиманских дискурзивних граница, отуда, само штити своју академску позицију у таквој средини, несвесно откривајући нецивилизовано лице тог дискурса. Такође, проблем је и што је реч о дискурсу који опстаје у коегзистенцији и садејству са присутним европским представницима и што све то њима ни најмање не смета.

Од дискурса до институција није ни корак јер је и дискурс нека врста институције, као што је и институција чврсто спрегнута са дискурсом. Отуда и од приче о дискурсу који налаже овакво виђење Срба до институција тог дискурса, који би и саме Србе да држи унутар таквих својих оквира (рецимо у унитарној БиХ са Изетбеговићем као командантом „параде“), по цену да и Срби о себи уче из оваквог уџбеника, нема ни корак.

Али је зато између тог дискурса и воље Срба да му се клањају бескрајно дубока и широка провалија коју је немогуће премостити, ма колико се трудили европски комесари. Разлог за то је чињеница да се у Сарајеву, у равни језика, чини исто оно што се у Ријаду ради у стварности док на то, из својих уских интереса, цивилизовани Запад гледа са симпатијама или макар са равнодушношћу.

И чему онда чуђење када Срби пружају отпор и траже референдум?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *