Почетна / Интервју / Наталија Нарочницкаја – Често размишљам о сличности наших судбина (први део)

Наталија Нарочницкаја – Често размишљам о сличности наших судбина (први део)

Natalija Narocnickaja 01Разговарао Стефан Каргановић 

После несрећног времена када руско друштво није било способно да се сагласи ни о једном важном питању о нашој прошлости, садашњости или будућности, сада је наступило ново доба када се из становништва, као статистичког појма, опет претварамо у народ, у нацију

Наталија Нарочницкаја је једна од оних дивних руских душа које бдију над Србијом. Доктор историјских наука, директорка руског труста мозгова „Институт за демократију и сарадњу“, са огранцима у Москви и Паризу, плодан истраживач и писац на најважније теме из савремене историје, незамисливо је да би на овогодишњем Сајму књига – где је Русија почасни гост – ико други могао тако уверљиво и раскошно да представља интелектуалне и духовне домете руске духовности и науке као она.

Благонаклоност водећих личности руске културе према Србији је легендарна, али Наталија Нарочницкаја се и ту издваја посебном присношћу и истанчаношћу која иначе прожима и њено целокупно научно дело и јавна иступања на главне теме данашњице. Неуморни протагониста „руског становишта“ у свим кључним областима, она је истовремено – надахнута мистичним везама два, како неуморно подвлачи, братска народа – посвећена бранитељка и „српског становишта“, на начин који би многе Србе могао да постиди.

Разговор за „Печат“ вођен је на штанду Руске Федерације на овогодишњем Сајму књига у Београду, 26. октобра.

[restrictedarea]

Наталија Алексејевна, очи целог света упрте су у потезе које Русија вуче на Блиском истоку. Ваша оцена, молим вас, далекосежног значаја тих корака које предузимају Русија и председник Путин?

Руководство Русије је јасно одредило циљеве предузетих мера. Циљеви су, пре свега, да се пружи подршка легитимној влади Сирије, а затим да се успостави политичка равнотежа у том делу света. Запад је ту равнотежу нарушио уништавањем држава које су је подупирале. Ту је реч о Ираку, Либији, Египту и сада – Сирији. Решење које је Русија понудила, и то тако неочекивано са становишта Запада, по мом уверењу има колосалан значај. Запад је занемео, његове дипломате избегавају интервјуе, Обама нема никакву представу о томе како сада да реагује. За разлику од њих, Русија има јасно одређен концепт, и она га спроводи.

На једној конференцији у којој сте учествовали раније данас истакли сте занимљиву тезу о „неподударним фазама“ Русије и Србије (слаба Русија – јака Србија и супротно, слаба Србија – јака Русија). У светлу посете српске државне делегације Русији, у каквој се фази, по вашем мишљењу, тренутно налазе два братска народа?

Често размишљам о сличностима наших судбина. Рецимо, да се почетком деведесетих Совјетском Савезу није догодило то што се десило Југославији, 1999. година се Србима не би догодила на онакав начин. Ипак, чини ми се да су данас наше фазе подударније него што су дуго биле.

Ваш наступ на Сајму књига, а такође и Јелене Бондарјеве и других ваших сарадника, могли би се посматрати као одраз руске „меке моћи“. У братској Србији, међутим, често се може чути критичка опаска да је руска „мека моћ“, заправо, превише мека у поређењу са западним конкурентима. Да ли сте задовољни начином како су руска идеја, руска култура, руска политика и, на крају крајева, суштина онога што јесте савремена Русија овде пренети, сматрате ли да је то на најбољи начин представљено српској јавности?

Чини ми се да српска јавност зна врло мало о кретањима и процесима у данашњој Русији, о начину како руски људи размишљају и чему стреме. Надам се да ће издања нашега Фонда, посвећена светским и балканским темама, допринети да се те празнине попуне. Од самога почетка наш Фонд  себи је ставио у задатак да кључна историјска питања истражује и савременом читаоцу представља у широком и свестраном историјском контексту. Од призме кроз коју се историјски догађаји посматрају у великој мери зависи и како ће бити схваћени. Данас, када царује постмодернизам, који је већ увелико захватио наше друштво, рекла бих да би повратак изворима, што ће рећи класичним назорима о томе шта је добро а шта зло, о греху и врлини, о лепоти и ружноћи, о хармонији и какофонији, дакле све то што постмодернистичка уравниловка разара, да би то било од прворазредног значаја. Рекла бих да управо православна цивилизација има најчвршћи темељ који може да одоли том рушилачком помодарству и она уједно представља најјачи бедем против нихилизма и илузорног тражења добробити изван свих моралних оквира.

Ваш одговор је и увод у моје следеће питање. Увек када идем у данашњу Русију,  један од најдубљих утисака који понесем јесте масовни повратак духовности у најширим слојевима народа. Стиче се уверење да је нарастајућа духовна енергија Русије јача чак и од њених зенитно-ракетних снага. На који начин је Русија успела да поново сазда и ојача свој духовни штит, после толико рушилаштва и тако страшних искушења? Какве су у томе лекције – за Србе?

Изванредно питање, које сажима смисао мога живота, и мојих сарадника и колега. По природи сам нематеријалиста, мада се трудим да одржавам реалан однос према стварности. Искрено сматрам да циљеве ради којих појединац и нација, током историје, живе и иду на жртву не одређује економика него – дух! Конкретно, те циљеве одређују представе о правди, добру и смислу живота, како појединца тако и народа. После несрећног времена када руско друштво није било способно да се сагласи ни о једном важном питању о нашој прошлости, садашњости или будућности, сада је наступило ново доба када се из становништва, као статистичког појма, опет претварамо у народ, у нацију… А шта је то нација? То је пре свега јединствени организам који живи примљеном традицијом, а то значи заједничким вредностима, доживљавањем света и своје историје. Сви који су 9. маја гледали поворку Бесмртног пука, а ја сам тамо била и носила сам портрет моје маме, са мном је ходао мој рођак носећи слику своје маме, сестре моје матере, сви који су то посматрали схватили су шта то значи: повратак једне парадигме.

Natalija Narocnickaja 02Часни странци који су ходали у поворци са мном, а било је Француза и Енглеза који су такође учествовали у рату, изјавили су да је то – по њиховом мишљењу – деловало много силније од параде војне технике. А чињеница да се та маса народа највећим делом састојала из омладине залог је да Русија неће умрети никад и да јој је будућност осигурана.

Питање духовности је блиско повезано са тиме. Човеку је свуда својствено – па чак и на Западу – да тежи да му живот не прође тек тако, већ да буде прожет смислом. Сви имају порив да свој живот оправдају пред самима собом. Да ли живимо само да бисмо се најели, или једемо да бисмо живели? Свих ових година у Русији чак и најпростији људи расправљају о тим стварима, можда једноставним језиком и са ограниченим фондом речи, али они о томе размишљају и то је вероватно појава са којом ћете се ређе сусрести у Америци, мада сви знамо колико су они „изузетни“. И тако долазите до тренутка када народ стиче самосвест и престаје да води рачуна о томе шта други мисле о њему. Он постаје – самодовољан. А зашто је то важно? Зато што тада опет почиње да уважава своју историју и престаје сам да је затире, чинећи грех библијског Хама, и зато што је понекад важно преврнути историјску страницу просто зато што увиђамо да је потрошена.

Сматрам да је процес кроз који Русија пролази веома стимулишући и за европску цивилизацију. Битно је да постоји узвишени идеал коме стремимо, па чак и ако стварност није у сваком погледу усклађена са тим идеалом. Наша руска сигурно да није, контраст је врло видљив, али идеала се не одричемо. Међутим, Запад се одрекао идеала, зато таквог контраста тамо и нема, док ће код нас тај контраст постојати увек. Уздизање идеала је, заправо, полагање моралних темеља историје и зато „краја историје“ не може ни бити докле год људи живе идеалима. Међутим, када је доживљај историје лишен моралних темеља, када нема вредности, када је све девалвирано и када се човеков физички живот, по западним постмодернистима, објављује као највиша вредност, тада су уништене основе човекове културе у најширем смислу, јер способност саможртвовања, за веру, за отаџбину, за част, за моралну обавезу, за љубав, за друга, ето, то је оно чиме се човек разликује од звери.

[/restrictedarea]

Наставиће се

2 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    Коначно дошло је време да слободно говоримо и искажемо наше жеље. Гос, Наталијо знамо ми осећања наших народа и наше заједничке православне вере. У свим временима као народи били смо заједно. Пуно је српске крви помешане са руском и обрнуто. Политике које су иза нас оставимо историчарима даје сместе где јој је место. Неби желео дасе разочарам у неуспех
    нове јаке снажне подршке руског народа кроз лик и дело Вашег и нашег БРАТА Путина. Мисмо мали Руси како нам име дадоше Енглези али смо велики Срби у одбрани целокупног српства на Балкану уз подршку велике Русије и то можемо рећи!!!




    0



    0
  2. Госпођа Нарочницкаја је трезвена и образована жена, коју Русија треба да ослушне и уважи њено мишљење.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *