Миграција и Европска унија

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Испред завесе је реторика једине дозвољене мирољубиве мисли, која жели да мигранте прихвати и интегрише. Иза завесе је моћ, која цинично користи мигранте да обори цену радне снаге и да принуди Италијане, Французе, Шпанце и Немце да раде за пет евра по сату уместо за десет као до сада

Сада сви причају о „хуманитарном преокрету“ Европе. Али логика која покреће економски најјаче европске земље нема ничег хуманитарног у себи. Европској унији миграција је добродошла, јер јој је потребна  велика „резервна армија рада“ (Маркс). Односно неопходни су јој робови спремни да раде по повољним ценама и без захтева. Некада, у колонијализму, робови су насилно довођени из својих земаља. Данас, са миграцијом, ми се претварамо да они желе да нам дођу у чамцима.

Малобројни то схватају, пошто је тема оркестрирана од стране политичке коректности и моћи. Испред завесе је реторика једине дозвољене мирољубиве мисли, која жели да их прихвати и интегрише. Иза завесе је моћ, која цинично користи мигранте да обори цену радне снаге и да принуди Италијане, Французе, Шпанце и Немце да раде за пет евра по сату уместо за десет као до сада. Данас се миграција робова врши по вољи „деснице новца“, а брани је „хуманитарна левица“: прва жели војску недовољно плаћених и обесправљених радника; друга је плачљиво хвали, будући да је глобализација нова идеологија левице.

Штавише, глобалистичка једина дозвољена мисао намеће антрополошки модел мигранта: и млади Европљани морају да пођу преко мора како би створили себи услове за живот. Зато није више чудно што тек дипломирани Италијан иде у Њујорк или Сиднеј да пере судове или да ради у киоску брзе хране.

Глобализација је заснована на људима без посла и мигрантима. За ово је изузетно важно разумети да данас непријатељ није онај ко је  гладан већ онај који изгладњује; не они који беже већ они који их присиљавају да беже. Непријатељ је нови финансијски капитализам. Он има само једну шансу да напредује: да поништи наш идентитет и нашу слободу, односно да направи од нас робове који не знају да су робови.

Појавио се сјајан твит (посланика Демократске партије Италије Енрика Борџија – прим. прев.) који циркулише на нету ових дана: „Подаци говоре да се имигранти интегришу и да замењују староседеоце у производном ланцу.“ Овај необични начин посланика да изрази своје мишљење, тражи да се коментарише. Уочавам два занимљива лапсуса. У међувремену – почнимо првим – нека ми буде дозвољено да доведем у сумњу да је тачно да се може аутоматски повући знак једнакости између интеграције и убацивања у ланац производње; јер ако је то случај, онда су и робови у време америчког робовласничког друштва, па чак и Спартак и његови саборци у несрећи, морали обавезно да се сматрају „интегрисанима“, пошто су били активни чиниоци производње. Интеграција би можда требало да изражава нешто другачије и узвишеније, мислим, на пример, признавање грађанских и социјалних права; али и достојанство рада и културну интеграцију. Систем производње, који је слика новоговора нелобералистичких добрица не би ли прикрио своје лице безобзирне политике, има потребу за имигрантима и увек их хвали, али не  да би их интегрисао већ да би их искористио као нове робове; не даје им права, већ их користи да нама одузме оно мало преосталих права.  Укратко, познато је да мондијалистички систем производње има за циљ да произведе још један рат између сиромашних и да искористи сиромашне да би свео на њихов ниво мање сиромашне. Укратко, глобалистички систем производње уверава сиромашне Италијане да њихово сиромаштво зависи од још сиромашнијих (никада не од власти, финансија, банака итд.) и да је стога неопходно да се узму на нишан они испод, а не они горе. Амблем тога је патетична реторика „ровокопача“ који копа само надоле, а никада – ни случајно – нагоре.

Други лапсус твита: имигранти „замењују староседеоце у производном ланцу“. Цар је го, то је јасно, циљ је јасан: за десницу новца циљ је да замени локалне раднике имигрантима; за некадашњу левицу то су „интеграција“ и „еманципација“. Укратко, еманципација и интеграција значе приморати мигранти да раде у секторима производње по ниским ценама и без праведног признавање права. А то значи заменити радну снагу која има социјална права и бар остатке класне опозиционе свести (штрајкови итд.) новом радном снагом која нема ни једно ни друго, и која је спремна да уради све само да преживи. Чак и да ради за три евра по сату што радна снага образована у доба класне борбе и „социјалне државе“ никада неће прихватити.

Тако побеђује увек исти закон капитала: да се пронађе неко вољан да ради исто по нижој цени. Пресељење производње и присилна имиграција су две стране истог новчића, то су два симетрична покрета којима капитал премешта производњу тамо где кошта мање или привлачи раднике који су спремни да раде по нижим ценама и уз мање права: тај новчић је очигледно класна борба коју капитал савладава без отпора, уз пуну културну субординацију интелектуалаца, левице итд. који клевећу као расисте и ксенофобе свакога ко се усуди да каже да је данашња имиграција сада средство класне борбе у рукама владара.

Требало би, мислим, опет кренути од Марксовог „Капитала“: од категорије „индустријске резервне армије“. Схватиле би се многе ствари, укључујући и разлоге лицемерних хвалоспева имиграцији, које финансијски магнати и политичари на њиховом повоцу свакодневно певају.

Превод с италијанског Драган Мраовић