Људским правима на – права човека!

bombardovanjeПише Никола Мартић

Да ли се Планета сада суочава са реафирмацијом ставова из Повеље УН?

Шефица европске дипломатије Федерика Могерини изјавила је недавно да је руска интервенција у Сирији „забрињавајућа“ и „опасна“ јер није координирана са коалицијом коју предводе САД у борби против терористичке организације „Исламска држава“.

Неспорно је, међутим, да су руски војници у Сирију дошли на позив легитимне власти у Дамаску, то јест да је руска интервенција координирана са армијом земље која је затражила војну помоћ Москве, док је коалиција предвођена Сједињеним Америчким Државама у Сирији активна својом једностраном одлуком, мимо воље ове државе, што је у апсолутној супротности са међународним правом и Повељом УН.

Опште је позната улога држава чланица Европске уније у бомбардовању СР Југославије 1999. године, када је НАТО, игноришући међународно право и сва правила УН, извршио агресију на суверену државу. Стога и не чуди што за Федерику Могерини и Европску унију није „забринавајуће“ и „опасно“ присуство САД и њене коалиције у Сирији. Споменута изјава Могеринијеве само је ехо европског става из 1999. године јер је НАТО и тада у Србији, као што то ради данас у Сирији, био у војној мисији „рушења диктатуре“ и „ширења демократије“, дакле, као војна подршка идеолошким циљевима. И њена изјава је, тако, само још једна идеолошка порука у низу, порука дискурса у дефанзиви пред идеологијом која брани међународно право.

[restrictedarea]

Признање Строба Талбота

И те 1999. године, према признању тадашњег високог функционера америчке администрације Строба Талбота, НАТО није у Србији и СРЈ интервенисао по међународном праву него у духу тамо владајућег вредносног система или идеолошког дискурса неолиберализма и њему иманентног разумевања појма људских права. Талбот, блиски Клинтонов сарадник, посведочио је деценију касније оно што је, иначе, свима у Србији било одмах јасно: да је Србија бомбардована као „последњи ћошак Европе који није себе подредио субординацији од Америке подржаваним неолибералним програмима“.

Америка (тј. НАТО), са истим идеолошким мотивом који симболизују „људска права“ оличена у хомосексуалним парадама поноса, сада интервенише у Сирији против Асадове власти која такође не жели да се подреди „америчким неолибералним програмима“. Изјава Могеринијеве, разуме се, не сугерише да ЕУ излази из међународног правног поретка Уједињених нација већ, напротив, да Европска унија ни данас нема намеру да се врати у оквир међународних правила који је напустила давне 1999. године.

И данас у Сирији, као својевремено у Србији (а у међувремену и у Авганистану, Ираку, Либији…) суштина је да НАТО интервенције (Америке и Западне Европе) нису произашле из одлуке Савета безбедности УН него из настојања западног неолибералног идеолошког блока да се шири на Исток. То ширење се колоквијално назива неолибералном глобализацијом.

SIRIJA RAT 2012Неолиберална глобализација у основи значи денационализацију. Она агресивно отвара питање постојања националне државе, суверенитета и стварања нових транснационалних државности и идентитета. Она је, тако, већ по дефиницији негација Повеље Уједињених нација која је била темељ односа међу нацијама и државама, створених у међународној заједници после Другог светског рата. Овај документ писан је за поредак до којег се дошло по цену милиона људских жртава. Свој живот у тај нови међународни поредак уградили су народи у победничкој антифашистичкој коалицији, где су равноправно били заступљени дискурси социјализма, либерализма и идеологије заједнице. Искуство отпора идеологији фашизма, и на томе настала глобална идеолошка равнотежа (без обзира што је на крају завршила као равнотежа страха од атомског рата), довела је до цивилизацијског покушаја да идеологије буду измештене из позиције арбитра у споровима међу народима и отуда народи, а не идеологије, постану истински фактори међународних односа.

Крај Хладног рата означио је, међутим, ултимативну тежњу „западног партнера“ да на рушевинама старог међународног поретка (дакле, поретка међу народима) наметне тзв. „нови светски поредак“ – глобални империјални систем обавезујући за цео свет у коме би народи изгубили субјективитет у међународним односима и чија би се егзистенција свела на пуку акламацију неугасивих амбиција империје.

 

pm_2010Права човека су неодвојива од судбине нације Повеља Уједињених нација из 1948. године, наиме, на самом свом почетку као темељну вредност истиче да „ми народи уједињених нација (смо) решени… да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација и великих и малих…“  Овде је одмах уочљива порука Повеље да су права човека неодвојива од нације, велике или мале. Људска права из Повеље, тако,  нису само на неолиберални начин схваћена „људска права“ као остаци људскости редуковане на принцип слободе или индивидуализма појединца из масе (ослобођеног стега своје заједнице, државе и морала), него и нешто много шире, с обзиром на то да су права човека и његова равноправност са другима у истој равни управо са равноправношћу нација, великих и малих. Због тога права човека нема без права и слободе нација и обрнуто. Све то је, опет, у вези са решеношћу народа потписника Повеље, како сами истичу у првој реченици овог документа, да спасу будућа поколења од ужаса рата, тако што ће, понашањем у складу са Повељом, бити обезбеђени услови под којима ће „моћи  да се очувају правда и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународног права“.

Колико је то далеко од неолибералног дискурса говори већ и чињеница да неолиберални дискурс, инсистирајући на „људским правима“ као апсолутној анационалној универзалној категорији, јесте категорија која је на супротном полу у односу на права човека. Негирајући значај народа у име хипертрофије људских права и појединца као грађанина света, неолиберализам негира и значај међународног права. А каква уопште може да буде улога међународног права унутар светског друштва „слободних грађана“, друштва које је као идеолошка парадигма било у тако снажној експанзији од пада Берлинског зида?

Такву неолибералну позицију, што је у основи глобализације, најтранспарентније је одредио Рикардо Петрела ставом да је држава сувишна као чувар разноликости интереса и дугорочних потреба, да је потребно ускратити заштиту свему што има локални значај, да тржишта треба либерализовати а све законе уклонити, при чему добри методи производње треба да се повинују новим технологијама а у тој игри, у којој се сви такмиче са свима, постоје само победници и поражени.

Крајњи исход оваквог идеолошког полазишта, које представља дефинитивно а не само вредносно иступање из међународног поретка, јесте најава владавине тајних споразума познатих као „3 Т пакт“ по којима ће суверенитети држава убудуће бити подређени интересима транснационалних корпорација, и то у толикој мери да ће њихово пословање бити заштићено посебним арбитражама формираним са једном једином сврхом – да заштите интерес крупног капитала у остваривању „прогнозираног профита“. Поједина „решења“ из тих докумената већ изводе на улице европских престоница стотине хиљада уплашених грађана у све насилније протесте. Али данас не постоји национална држава која би заштитила њихов интерес.

 

Људска права човека из масе

Насупрот томе, одбрана принципа који се реализују кроз очување народа, нација и држава као актера међународног права, заправо је, како то Повеља каже, „одбрана вере у права човека, достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих“. То је, дакле, одбрана међународне заједнице у којој је централна вредност право човека које он не може да оствари неинтегрисан у свој народ (што се и види данас у наступајућим корпоративним „3 Т“ уговорима). Овакав став се најбоље сагледава кроз деценијску борбу за одбрану нације, а пре свега кроз инсистирање на одбрани и очувању националне културе, и то управо кроз Уједињене нације.

Појам националне културе се уобичајено везује за државу и конституисање народа у политичко друштво. Национална култура израста на афирмацији економског, политичког, територијалног и етничког заједништва и манифестује се и као политичка независност и економска сувереност. У том оквиру се афирмишу културно наслеђе, језик, уметност и друге културне вредности – „замак културе“ у коме се формира човек, па је, отуда, право на ту националну културу и нацију – основно право човека. Када се уништи тај замак, угрожен је човек.

GTY_berlin_wall_jef_141105_31x13_1600Уочи појаве тачеризма, реганизма и савременог посткултурног света у узмицању, наиме, чак је и Америка стављала свој потпис на документа попут Опште декларације о правима човека из 1948. године. Овде се најпре истиче право на културу и каже се да је човек члан друштва и да такав човек оправдано очекује да се задовоље његова културна права. Конференција коју је 1982. године у Мексику организовао УНЕСКО чак и дефинише културу као неодвојиву од друштва. У својој декларацији учесници афирмишу став да је култура скуп различитих духовних, материјалних, интелектуалних и афективних црта карактеристичних за неко друштво или неку друштвену групу. Култура обухвата, осим уметности и књижевности и начина живота, основна права људи, систем вредности, традицију и веровања. Култура оспособљава човека да размишља о себи, она га чини специфично људским, рационалним и критички и етички ангажованим бићем. Преко културе разликујемо вредности и опредељујемо се. Човек се кроз културу изражава, стиче свест о себи и, уз остало, препознаје се као недовршена намера. Мексичка декларација истиче да је свака култура јединствен и незаменљив збир вредности, јер сваки народ, управо кроз своју традицију и облике изражавања, може најпотпуније доказати своју присутност у свету.  С тим у вези се указује на то да потврда културног идентитета доприноси ослобођењу народа, а сваки облик доминације негира или угрожава тај идентитет.

Посебно се истиче чињеница да је културни идентитет врста стимулативног богатства које повећава могућност процвата људске врсте и подстиче сваки народ, сваку групу, да црпе снагу из своје прошлости, да прихвата спољашње утицаје у складу са његовим властитим особеностима и наглашава да су све културе заједничко наслеђе човечанства, а да су културни идентитет и културна различитост неодвојиви, тј. да ниједна култура не може апстрактно претендовати да буде универзална (а сећамо се да је Барак Обама инсистирао управо на универзалности и изванредности „западњачке културе“ и система вредности у свом обраћању Генералној скупштини Уједињених нација на недавно одржаном седамдесетом заседању). Да не би било никакве нејасноће, у Декларацији се недвосмислено каже да треба признати достојанство свим културама и право сваком народу и свакој културној заједници да потврђује, чува и тражи поштовање свог културног идентитета.

Насупрот овом културном концепту човековог „замка културе“ унутар своје моралне заједнице – друштва, деценијама уназад је у свету развијан доминантни неолиберални концепт „културе масе“ који потпуно одговара неолибералном дискурсу човека искорењеног из културе своје заједнице. Овај идеолошки концепт човека смешта у светско друштво којим царује масовна култура. Грађанин светског друштва је члан масовне публике, конзумент производа баналне масовне културе коју стварају исто тако банални масовни медији. Крајем прошлог и почетком овог миленијума дошло се до става да „масмедији више не утичу на нашу културу – они јесу наша култура“. Банална „култура“ на „ријалити“ платформи. Унутар такве културе више нема места за аутентична права човека из Повеље Уједињених нација већ искључиво за варијанту овог појма, редукованог за димензију друштвености, сведеног на „људска права“ појединца из глобалне публике или масе.

Напредовање ка тој ситуацији подржава се и војно, као својевремено у Србији или данас у Сирији. Али то је било могуће до оног тренутка када је за говорницом Генералне скупштине Уједињених нација Владимир Путин упитао своје „западне партнере“: „Да ли сте свесни шта сте урадили?“

UN zgrada

Зашто је опасна изјава Могеринијеве

Све је то наслоњено на нову чврсту политику Русије и Кине коју су оне најавиле  претходних месеци. Кинески председник Си Ђинпинг је на Паради у Пекингу изјавио да је кинеска апсолутна победа над јапанском инвазијом у Другом светском рату обновила „статус Кине као значајне земље у свету“. Он  је стао у одбрану истине у том рату, како би био одбрањен у њему изборен међународни поредак. Си Ђинпинг је, тако, само на другачији начин поновио оно што је неколико месеци пре њега изговорио Владимир Путин на паради у Москви. Путин је рекао да данас „историја поново упућује изазов нашем разуму и будности“ зато што су присутна настојања да се створи униполарни свет. У изјави за медије нешто доцније Путин је прецизирао да је „једнополарни свет у суштини апологија диктатуре, и над људима и над земљом“. Све је то заправо одбрана права човека од концепта људских права и одбрана резултата Другог светског рата и Повеље УН од посткултурног симулакрума који је деценијама брутално наметан свету.

Зашто је овде Сирија посебно парадигматична. Па отуда што је управо Сирија једна од многих држава које су настале у новој конфигурацији односа после Другог светског рата. Сирија је, наиме, своју прву независност од Француске стекла 1936. године, али је Француска одбила да ту независност призна и наставила са својим војним присуством у овој земљи до 1946. године (при чему је у ратном периоду ту била Вишијевска Француска).

Зашто је овај текст почео изјавом Могеринијеве. Па зато што није, како она каже,  „забрињавајућа“ и „опасна“ интервенција Русије у Сирији већ је забрињавајућа и опасна ова њена идеолошка изјава. Та изјава је део вишедеценијског континуитета агресије „људских права“ над правима човека и нација. Забрињавајућа је и опасна, уз остало, и због тога што је у потпуном нескладу са изјавом председника европске комисије Жан-Клод Јункера који је рекао да Европска унија не сме да дозволи да Вашингтон диктира њену спољну политику и да „САД морају да задрже свој утицај ван односа ЕУ са другим земљама“. Јункерова изјава искочила је из концепта агресије људских права и представља одбрану права европског човека.

„ЕУ мора да буде пристојна према Русији и не сме да дозволи да њен однос са Москвом буде онакав какав жели Вашингтон“, рекао је Јункер, наговештавајући да је Европа почела да се трезни од неолибералног идеолошког наслеђа „краја историје“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *