Лакировка државног заборава

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Зашто је неистинита често изговарана фраза о одличним српско-словеначким односима

Прошлонедељна посета српског председника Томислава Николића Словенији крунисана је откривањем споменика Михајлу Пупину на Бледу. Домаћи медији, на челу са државном РТВ Словенија, посебну пажњу поклонили су тврдњи словеначког председника Борута Пахора да између две државе „нема отворених питања“, уз набрајање података о све већој привредној размени која је „достигла милијарду евра“. Јасно – у корист словеначких интереса. Ни председник Србије није штедео лепе речи на тему дугогодишњих пријатељских веза између Словеније и Србије.

 

ЗАЈЕДНИЧКИ ПРОБЛЕМИ С ХРВАТСКОМ

Размена љубазности није била случајна – ако су у време Југославије тензије на релацији Београд–Љубљана биле један од главних разлога (према словеначким историчарима) за пропаст бивше заједничке државе, онда данас међусобно разумевање подстиче и храни варнице које врцају на релацији Љубљана–Загреб и Загреб–Београд, с обзиром на то да су и Србија и Словенија суочене са сличним проблемима са истим комшијом (Хрватском).

У међународној политици одвајкада важи принцип да је „непријатељ мог непријатеља – мој пријатељ“, мада би у савременој Европи реч „непријатељ“ могла да се сведе на неку блажу форму. Али без обзира на модерне језичке финесе, суштина је иста. А суштина је да су сада словеначко-хрватски односи толико лоши да је недавно, током текуће избегличке кризе, словеначки премијер Миро Церар био принуђен да призна да му хрватски колега Зоран Милановић неће чак „ни слушалицу да дигне“, чиме је открио да највиши представници извршне власти две државе ЕУ, први суседи, не разговарају не само телефоном него никако. Отуда није чудо што је Словенији сад јако стало да – после једностраног изласка Хрватске из арбитраже (која је требало да стави тачку на вишедеценијски спор око међе на копну и мору) и захлађења међусобних односа, а нарочито после недавне Церарове критике Зорана Милановића због лиферовања блискоисточних избеглица Словенији (уместо Мађарској) – покаже да има добре односе са Србијом и другим земљама у региону. По истом принципу су и у Србији слике са откривања споменика српском научнику (заслужном што су после Првог светског рата Блед, Бохињ и Триглав остали у Словенији), добродошле у време када су односи са Хрватском после блокаде српске границе пали на најниже гране од 1995. године. Да уништавање ћириличних табли и не помињемо…

[restrictedarea]

СМОКВИН ЛИСТ

Друго је питање може ли један споменик да одигра улогу смоквиног листа и прикрије чињеницу да су „односи између Словеније и Србије веома добри“ – само наизглед. Права истина је много суморнија. Уз то, открива да словеначки председник није говорио истину када је рекао да између две државе нема отворених проблема. Иза кулиса су посвуда видљиви свежи ожиљци дугогодишње медијске кампање која се у Словенији води против Срба, који су најмасовнија „колатерална жртва“ кршења људских права после словеначког отцепљења, па је међу избрисаним становништвом било највише Срба, преко 60 одсто, значи најмање 15.500 душа. Тим људима није свануло ни после пресуде Европског суда за људска права који је одредио да Словенија „избрисанима“ мора да врати незаконито одузета права уз исплату одштете.

Ни то није све; Словенија и даље не допушта учење српског језика у словеначким школама (у којима је могуће учити све друге варијанте некада службених СФРЈ језика, плус албански), а српска мањина, која је у Словенији најбројнија, ни дан-данас није призната нити има икаква права, док посебна мањинска права уживају чак и „Староаустријанци“ иако их има једва неколико. У Словенији уставом гарантовани статус имају само италијанска и мађарска национална мањина, уз Роме којима је додељен посебан режим; и све то упркос чињеници да припадника ексјугословенских народа има готово десет пута више од оних којима Словенија признаје посебна права резервисана за националне мањине. Према подацима Статистичког завода Словеније, Срби су и на последњем попису становништва 2002. били највећа премда непризната национална мањина. Подаци говоре сами за себе: Срба има 38.964 или 1,98 одсто, Италијана 2.258 или 0,11 одсто, а Мађара 6.243 или 0,2 одсто укупног броја становника Словеније.

Представници (непризнате) српске мањине, заједно са колегама из националних удружења других (непризнатих) мањина – хрватске, бошњачке, македонске… – годинама се боре за признање и остварење закинутих права. Узалуд. Било је чак ситуација када су званичници других држава из комшилука, насталих на тлу некадашње СФРЈ, залажући се за права припадника својег народа бојевали битку за признање и српске мањине, док је званични Београд према земљацима у Словенији неговао маћехински однос. Службени Београд је оћутао и чињеницу да Словенија још увек не исплаћује пензије групи (времешних) официра ЈНА, чиме гази споразум о сукцесији. Исти онај споразум захваљујући коме Србија враћа Словенији једну за другом некадашње југословенске амбасаде по свету. Празно слово на папиру је испало и обећано емитовање емисија на српском језику јер су програм резервисан за мањине, заједно са законом о РТВ Словенија, словеначки бирачи 2010. године одбацили на референдуму.

Словеначка држава ни после 2010. године није учинила ништа да отклони даље наношење неправди, иако је чак и Милан Брглез, председник парламента, иначе члан Церарове владајуће партије, недавно признао да је слабо познавање српског језика међу младим нараштајима, што је резултат скоро 25-годишњег „брисања“ српског из словеначког школског програма, један од проблема који Словенији наноси штету и у домену привреде. Када се свему томе дода чињеница да је Словенија међу првима признала независну државу Косово и тако не само прекршила међународно право него и помогла угрожавање територијалног интегритета Србије, уз здушно залагање службене Љубљане да Косово добије оружане снаге (чије заметке је пре месец дана обучавала на војним полигонима код Постојне), као и залагање Љубљане да Косово буде примљено у УНЕСКО – онда заиста није јасно како све то може да се уклопи у мантру о „одличним односима“ захваљујући „непостојању отворених питања“ између службене Љубљане и Београда.

Оптерећење за међусобне односе јесте и различито тумачење новијих историјских догађаја везаних за распад СФРЈ. У Словенији се сваке године, са несмањеним жаром, безмало сваког месеца евоцирају догађаји који народ подсећају на доба у коме су „Срби и Словенци били на супротним, зараћеним странама“, почевши од државног празника којим се обележава почетак рата у Словенији 26. јуна 1991, преко Дана полиције, па Дана територијалне одбране… Све везано за „десетодневни рат 1991“. Следи светковина поводом одласка „последњег војника ЈНА из Словеније“ коју обавезно прати снимак похабане српске (а не југословенске) заставе, уз документарце које национална ТВ кућа снима и емитује у ударном термину, а у којима првоборци словеначке самосталности приповедају о својим херојствима против „србо-четничке армаде“ (а не ЈНА)…

 

ПУПИН У ЗАПЕЋКУ

Да у Словенији нема искрене воље за исправљањем почињених неправди, откривају и дешавања око Пупиновог споменика, свечано откривеног за време Николићеве посете. Споменик је смештен на забаченој раскрсници, ни близу центра Бледа; Пупин је завршио у запећку, надомак веслачког клуба „Зака“, иако је Општина Блед пре стотинак година знала да цени то што је српски научник убедио америчког председника Вилсона да Блед и Бохињ припоји Словенији, па је Пупина 1921. године произвела у свог почасног грађанина. О томе је деценијама сведочила и табла на прочељу једне од ондашњих вила.

Али није само локација споменика промашај – и сам споменик (иначе копија скулптуре из Пупиновог родног Идвора) је „поклон Србије Бледу“, како је известио и Танјуг а истакли и поједини словеначки медији, што значи да је Србија покрила трошкове израде споменика! Није ли то вишак ироније? Ако је Пупин заслужан (то му словеначки историчари не оспоравају) што је велики „троугао територија“ све до тадашње „рапалске границе“ са Италијом – припао Словенији у оквиру тада настајуће државе СХС, и с обзиром на то да су словеначки медији од 1991. наовамо спорадично извештавали о скандалозној небризи за здање на чијем прочељу је била почасна плоча са захвалницом Пупину (све док се није урушила), онда је ваљда био ред да Словенија (држава или надлежна општина) постави споменик човеку који је тако задужио словеначки народ.

Овако, произлази да споменик поклања и за његово постављање лобира Србија, као да је Пупин исправљао и проширио српску, а не словеначку границу и територију према Италији.

 

ЗАБОРАВЉЕНИ ЦАНКАР

У Словенији заборав прекрива како обележја, тако и успомену на допринос српских војника у борби за ослобођење Љубљане а нарочито тзв. северне словеначке границе. Ако је Пупин дао пресудан допринос за словеначку „западну“ и касније „проширену“ границу према Италији, онда су исти такав, ако не и већи допринос дали бројни српски војници који су се борили за непроменљиве границе Словеније према Аустрији. Празнује се, на пример, Дан Рудолфа Мајстера, генерала који је предводио словеначке снаге у боју „за северну границу“. Празник је новијег датума, обележава се 23. новембра, што је дан када је Мајстер 1918. године са „словеначким добровољцима“ (међу којима је предњачило стотинак српских војника који су се враћали из заробљеништва) разоружао градску стражу у Марибору. Данас се и не зна (нити тај податак бележе школски уџбеници и историјске читанке!) да је Мајстеру значајну помоћ пружило чак 150 српских војника уз војни оркестар, састављен од Срба, који је марширао мариборским улицама како би дизао морал локалном становништву и утеривао страх у кости већинском, немачком! Они су чинили заметак прве јединице прве словеначке војске на тлу садашње Словеније.

Ништа мање важна је била и акција потпуковника Стевана Швабића који је 14. новембра 1918. године спречио да Љубљану окупирају Италијани. Битка се одиграла код Врхнике, а јединица 26. пешадијског пука, састављена од Срба, бивших ратних заробљеника, под командом потпуковника Швабића зауставила је продирање италијанске војске ка „северној граници“ и пад Љубљане. Коначно, од заборава би требало отргнути и долазак Првог батаљона српске војске у Словенију 22. децембра 1918. године. Командант је био генерал Крста Смиљанић, вођа српске војне мисије. Српски војници су учествовали и у пролећној офанзиви 1919. године када је Врховна команда српске војске послала у Словенију коњицу, пешадију и много артиљерије, уз три пука редовне војске која се калила у пробијању Солунског фронта…

Заборављене су речи које је Иван Цанкар (затворен у аустроугарски казамат јер је „позитивно говорио о Србији“), изрекао поводом балканских ратова: „За нас, Словенце, то није била само одвратна и смешна комедија; превише крваво смо у томе учествовали да бисмо могли да се смејемо. Ако неко није знао, онда је сада могао да сазна да ми нисмо само Словенци, него смо део велике породице (народа) која станује од Јулијских Алпа до Егејског мора. Када је на Балкану пукао први пуцањ, његов одјек се чуо и у нашем најзабаченијем селу. Људи који се никада нису занимали за политику, гледали су са саосећањем у срцу, а не само са радозналошћу – на ту велику драму. И у свима нама се пробудило нешто што је веома слично чежњи заробљеника. Што је у нама подстакло и нешто много важније и драгоценије, јер је искра снаге, самопоуздања и животне снаге која се распламсала на југу – пала и на словеначку земљу. Слабић (Словенац) је видео да је брат (Србин) снажан и почео је да верује у себе и у своју будућност.“

Цанкар би, сва је прилика, због таквих речи лоше прошао и у данашњој Словенији. Јер колико је СФРЈ прокажена као „угњетавачка и диктаторска“ по словеначку самобитност, толико се у звезде кује Аустроугарска и њена уређеност, па се чак изводе и „игрокази“ појединих битака, где се Словенци диче у униформама монарха из Беча. У истом духу се обнављају и пазе и бошњачка гробља подно Алпа, јер су битку били раме уз раме са словеначким саборцима. Како ствари стоје, само на драгоцену улогу Срба и Србије у догађајима од пре 100 година – нема ко да подсети. А уместо тога, приликом спорадичних посета највиших званичника присиљени смо да гледамо како се (на по Србе понижавајући начин) стално изнова лакира Потемкиново село „одличних српско-словеначких односа“.

[/restrictedarea] hairy women взять займ 1000 на картузайм экспресс тобольскбелка кредит займ