Почетна / Дух времена / Крлежа и MAGNUM CRIMEN

Крлежа и MAGNUM CRIMEN

magnumcrimenПише Мило Ломпар 

Монументална књига Виктора Новака обеснажује средишњу Крлежину тезу о три камиона усташа који су дошли у Загреб, о минималистичкој подршци усташком покрету у хрватској јавности, пошто он документовано показује како је геноцид плод дуготрајне и развијене традиције хрватске политике. Премда веома утицајна, можда и најутицајнија, ова традиција није била једина хрватска политичка оријентација

У изванредном поговору новом издању књиге Magnum crimen, у прецизно оцртаним разликовањима између либералног и социјалног католицизма, Милорад Екмечић на неколико места имплицитно дотиче однос Мирослава Крлеже према садржајима magnum crimen-a какве доноси монументално дело Виктора Новака. Оцену Крлежиног односа свакако предодређује наглашена свест о изразитом антиклерикализму највећег хрватског писца: „Књижевник Мирослав Крлежа је био један од најдоследнијих критичара католичког клерикализма у Хрватској.“ Овај тачан суд бива поткрепљен једним Крлежиним исказом – који доноси и сама Новакова књига – из 1947. године: „Хрватски народ нема другога рјешења него да се одреди и координира спрам осталих балканских народа, а нарочито спрам српског и да у солидној заједници с њима приступи преиспитивању својих такозваних западњачких и латинских културних предрасуда и обмана… Ватикан је досљедан и хладнокрван непријатељ нашега народа.“ Као да је овако изричит Крлежин исказ затамнио нека посредна сведочења о његовом пријему Новакове књиге.

Јер, премда је Васо Богданов – у писму од 22. јула 1948. године – нагласио како је „међу партијским људима у Загребу пријем књиге… одличан“, како је „Крлежа задовољан“, појављују се подаци који као да имају неку тамну сенку на себи. Тако читамо како су два поглавља из рукописа изостављена у штампаној књизи, како су – вели Екмечић – „хрватски комунисти… из књиге избацили два суштинска поглавља, а можда још и више“. Од великог је значаја околност да наш знаменити историчар нема недоумица када је реч о Крлежиној политичкој улози у титоистичкој Југославији: „Не зна се тачно ко је у Загребу читао шпалте књиге, али треба претпоставити да је то круг историчара и књижевника око Мирослава Крлеже“: „непосредно после рата је вршио функцију искључивања из јавности књижевника који су сарађивали са усташким режимом.“ Ова наизглед привремено додељена улога временом је претворена у улогу врховног идеолошког цензора: то узорно показује Енциклопедија Југославије.

Ако је дошло до изостављања суштинских поглавља из Новакове књиге, онда би таква цензорска интервенција свакако могла бити у некој вези са оглашеним антиклерикализмом највећег хрватског писца: која духовна и политичка оријентација условљава његов цензорски траг у дугим деценијама титоизма? Чудна је околност да сáмо постављање питања о политичким схватањима и поступцима Мирослава Крлеже – очитованим у есејима и романима, као и практичним одлукама приликом редактуре Енциклопедије Југославије – изазива плиму незадовољства унутар београдске идеологије, било да је реч о онима који су надахнути титоистичким југословенством, било да је реч о обновитељима младобосанског југословенства.

[restrictedarea]

Тако се у београдској идеологији, као особеном јавном подручју где су премрежени разнородни садржаји и мотиви, но чије је заједничко својство оличено у безусловној и блазираној способности да се непрестано од националне невоље прави врлина, у недостатку ваљаних чињеница и сазнања, на светло дана износи тврђење о уметничком значају Крлежиних дела. Ако би човек устврдио – као што се толико пута и десило – да је Достојевски био политички реакционар и мрачњак, што је суд подложан преиспитивању, свака реакција би изостала: да ли то значи да је у београдској идеологији прећутна но делатна претпоставка да је Достојевски мањи писац од Крлеже, који – узгред буди речено – није ценио уметнички домет пророка руске револуције?

АРБИТРАЖА И ТРАЈНА НЕГАТИВНОСТ

КрлежаУ настојању да одреди духовно порекло Новакове књиге, оспоривши тенденцију да се у њој очитава масонска нетрпељивост према клерикализму, Милорад Екмечић закључује да „пре него масонски, ово је обрачун још живог католичког либерализма у Хрватској“, па Новакова књига „говори језиком Срба католика тога доба“. Овај закључак би могао бити од значаја: као изразито антиклерикални дух, Крлежа је могао бити подозрив и према либералном католицизму, што би додатно подстакло недоумице о његовом односу према књизи Виктора Новака. Какав је истински однос имао Крлежа према magnum crimen-у показују његове Маргиналије: као белешке писане у деценијама настајања Енциклопедије Југославије, оне уверљиво дочаравају интимна размишљања хрватског писца и – упоређене са објављеним одредницама у Енциклопедији Југославије – показују меру и степен његовог утицаја на идеолошку и културнополитичку јавну свест титоистичке Југославије.

Постоје два политичка правца која надахњују трајну негативност Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике. Оба су сплетена у Крлежиним опсервацијама о Виктору Новаку. Занимљиво је да их прати – као сен, као ноћна мора, као рђава савест – реч одрод. Јер, у редактури лексикографске белешке о Франу Левстику, наишавши на синтагму „нападаје отпадника“, Крлежа наглашава њену проблематичност и неразумљивост у непосредном контексту, па поставља питање: „Што су у овом случају ‚отпадници‘?“ Онда неочекивано и лишено било каквог подстицаја наставља: „По свој прилици национални одроди типа Виктора Новака.“ Зашто за Крлежу није довољно да посегне само за карактеристиком одрод него он – у случају Виктора Новака – мора да појача њен смисао синтагмом национални одрод? Крлежин афекат није изазван, дакле, пуким отпадањем од рода, као породице или племена, него отпадањем од рода као народа. Отуд следи да је национално одрођавање нешто што изазива трајну негативну усковитланост у вртлозима Крлежине арбитраже.

Код Виктора Новака она је привидно мотивисана његовим унитарним југословенством: „Када је ријеч о овој врсти присталица ‚југославенског јединства‘ типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара“, ваља знати да је „та врста југословенства сувише очите ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“. Сада долази карактеристично продужавање негативних одређења. Јер док је могуће тврдити да је унитарно југословенство било један од узрока политичке кризе југословенства, дотле остаје потпуно тајанствено какве везе са тим има Новаков антиклерикализам, будући да Крлежа необразложено наставља: „Исти је случај и с његовим ’антиклерикализмом‘. Како је Новаков антиклерикализам могао – у духу социјалистичке арбитраже Мирослава Крлеже у Енциклопедији Југославије – бити разлог политичке кризе југословенства? Само као нешто што је означило „пола века клерикализма у Хрватској“, као нешто што је оцртало клерикалну акцију на месту инспиратора и инструмента хрватске културне политике. Новаков антиклерикализам постао је споран зато што је донео критику хрватског клерикализма. Како је то тешко казати са привилегованог становишта Енциклопедије Југославије, како је то немогуће растумачити из усвојене социјалистичке перспективе, у Енциклопедији Југославије се Новакова изричита истраживања хрватског клерикализма претварају у „испитивање клерикализма и негативног деловања Ватикана међу Јужним Словенима“.

АСИМЕТРИЧНА СИМЕТРИЈА

Крлежа посеже, дакле, за асиметричном симетријом: „Тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини.“ Тамо где треба заштитити хрватску традицију и интересе, појављује се употреба симетрије у енциклопедијској арбитражи, као што свака назнака о симетрији изостаје тамо где бисмо могли осветлити српску традицију и заштитити српске интересе. Тако Крлежа – када говори о југословенским националним мањинама ван титоистичке Југославије – корушким Словенцима одмах придружује градишћанске Хрвате. У другој прилици пак Крлежа осветљава проблем југословенских националних мањина: „У Аустрији има више Хрвата него Словенаца. И у Маџарској их има, па ни о њима нитко не говори. Говорити о Словенцима у Аустрији, а не говорити о егејској или пиринејској Македонији је бесмислено, јер и Бугари и Грци на још драстичнији начин асимилирају припаднике наших мањина.“ Карактеристично је да Крлежи – у овим приликама – не пада на памет положај српске националне мањине у Румунији: његова лична заборавност у далекосежном је дослуху са официјелном политиком титоистичке Југославије. Симетрија се, дакле, употребљава да би се – то је дух арбитраже у Енциклопедији Југославије – умањили историјски значај и улога хрватског клерикализма.

Енциклопедија ЈугославијеТо има и своје практичне видове. Јер, коментаришући одредницу о фра Дидаку Бунтићу, Крлежа каже како је „човјек… умро 1922, и без обзира што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“. Крлежина алузија има прецизан смер. Његова одлука се позива – у противставу – на мишљење Виктора Новака, чијим увидима Крлежа супротставља своја сећања на фратрову личност, у којима посебно место заузима тврђење да је реч о милитантном католику, али унитаристи.

То делује чудно, имајући у виду да Новак није изнео никаква сећања. Он је показао како је фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године – предлагао: „Пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Није, дакле, реч само о католичком него и о хрватском унитаризму. Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“. У осврту на ове историјске документе, Виктор Новак каже: „Фра Дидакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“

У писму Исидору Кршњавом, фра Дидак Бунтић узима у заштиту др Николу Мандића, као високог чиновника у босанско-херцеговачкој влади. Ту чињеницу Виктор Новак додатно осветљава сазнањем да је реч о човеку који је био „срођен с проаустријском и франковачком политиком“, који је у томе „био доследан“, па је „у усташкој влади Павелића у вријеме окупације за Другог свјетског рата, био предсједник те владе“. Новак одређује фра Дидака Бунтића као „клерикалца“, он наводи негативно мишљење Стјепана Радића о фрањевачкој гимназији на Широком Бријегу, коју описује као „праву усташку кулу“, он указује на кореспонденцију фрањевачког усташког идеолога, који је „славитељ фра Дидака Бунтића“, са поглавником Антом Павелићем, он указује на франковачки програм фра Дидака Бунтића као нешто што је у темељима усташког менталитета.

Све ове историјске чињенице Крлежа једном главноредакторском одлуком може избрисати, јер нема „импресију да се ради о човјеку кога бисмо могли сврстати међу србофобе“. Будући да се Крлежина импресија разилази са историјским чињеницама на које је указао Виктор Новак, отворен је пут ка инвективи о националном одроду и ка одлуци да о фра Дидаку Бунтићу не буде изречена ниједна реч у Енциклопедији Југославије. Новаково заступање унитарног југословенства – само по себи несумњиво – употребљено је као изговор како би се лакше осудила његова критика хрватског клерикализма. У Крлежиној енциклопедијској арбитражи као да се идеолошки (социјалистички) критеријум појављује да би прикрио и омогућио делотворно поступање у складу са националним (хрватским) критеријумом. То је један од могућих видова асиметричне симетрије.

ЈАВНИ И ПРИКРИВЕНИ ТРОВАЧИ БУНАРА

Занимљиво је да је, попут Виктора Новака, Крлежину одредницу тровач политичких бунара понео и Глигорије Елезовић, који је – у Јужнословенском филологу за 1931. годину – утврдио како је Ћира Трухелка – штићеник Исидора Кршњавог – у објављеној збирци дубровачких докумената из 1911. године где год да се спомињала реч српски, односно име језика оригинала ових докумената, та места просто изостављао. Крлежа је изричит: „проф. Елезовић као позната радикалска труба и опасан тровач политичких бунара“. Како Виктор Новак и Глигорије Елезовић нису писали о истим стварима, онда Крлежино поистовећивање њих двојице показује да су они – кренувши из различитих истраживачких праваца – дотакли исто место политичке осетљивости главног редактора Енциклопедије Југославије: била је то његова оданост хрватским културнополитичким интересима.

Крлежа и БрозЈер монументална књига Виктора Новака обеснажује средишњу Крлежину тезу о три камиона усташа који су дошли у Загреб, о минималистичкој подршци усташком покрету у хрватској јавности, пошто он документовано показује како је геноцид плод дуготрајне и развијене традиције хрватске политике. Премда веома утицајна, можда и најутицајнија, ова традиција није била једина хрватска политичка оријентација. У свом политичком обликовању, Крлежа је – поред снажног и видног утицаја аустро-угарског културног залеђа – баштинио политичке традиције двојице антиклерикалних хрватских политичара: Анте Старчевића и Франа Супила. Идеологија Анте Старчевића – премда антиклерикално одређена – исказивала је изразито геноцидну намеру, пошто су Срби – у говорима „оца домовине“ – препознати као накот за секиру. Политичко мишљење Франа Супила прешло је пут од правашке политичке оријентације, која је испуњавала његово уређивање листа Црвена Хрватска у последњој деценији XIX века, до истакнутог представника хрватско-српске коалиционе политичке сарадње у првој деценији XX века. Као жртва политичке интриге, као пламени заступник хрватских интереса у олуји Првог светског рата, као човек скончао у лондонским маглама, Супило је био трајни предмет Крлежиног политичког надахнућа. Био је то у мери да је највећи хрватски писац и свој однос према Матошу подешавао у складу са Матошевим негативним односом према Супилу. Тако је – у Крлежиним политичким есејима – Супило постао човек са којим се хрватски писац снажно поистовећује.

Колики је значај придавао Крлежа Супиловом политичком мишљењу и деловању открива и сазнање о објављивању одломака из Супилове књиге Политика у Хрватској, која се појавила 1911. године, у левичарски (комунистички) устројеном Крлежином часопису Књижевна република из 1923. године: напоредо са Супиловом критиком политике српског ексклузивизма долазе текстови о величини Лењиновог генија. То показује да је Супило – који сам помиње свој антиклерикализам – имао велики значај за Крлежино гледање на целину српско-хрватских политичких односа. Отуд је поглед на Супилове ставове из Политике у Хрватској од значаја за разумевање Крлежиног односа према magnum crimen-у.

Постоје бројне подударности које су плод заједничке културне подлоге као општег система обавештења, знања, схватања и предрасуда. Такво је схватање које оличава Супилова реч о циљу који представља „стварање од Хрватске једне велике центрипеталне снаге за Славенство на југу монархије“. Није друкчије ни схватање Супила по којем се „Срби у Србији ванредно разликују од ових граничарских Срба у Хрватској“. Делује сугестивно Супилов опис у којем је хрватско име омражено међу становништвом северне Италије, јер су „успомене што су их аустријски војници звани ’i croati’ оставили… тако… грозне и барбарске, да те чувство стида хвата када то чујеш, или читаш“: „а ипак огромна већина тих елемената, који су такове успомене хрватском имену по Еуропи оставили, јер су долазили као хрватске регименте и из Хрватске, нису ни били Хрвати, него баш ови хрватски Срби.“ Трагове оваквих назнака налазимо како у Крлежиним политичким есејима тако и у његовим Заставама.

Милорад ЕкмечићНо одлучујућа подударност између Крлеже и Супила везана је за идеју о реактивном карактеру хрватског национализма. Тако Супило тумачи противсрпске чинове у загребачким демонстрацијама у 1902. години: „Онај изазив у ’Србобрану’ био је врхунац братоубојног пароксизма ове политике, рујански догађаји његова дешперантна и биесна реакција.“ Српска политика подршке Куеновом режиму донела је, дакле, у једном новинском чланку ни мање ни више него – братоубилачки пароксизам, док је околност да су „ишли… около, разбијали дућане, млатили људе, по Загребу ништили све, што су србскога срели“ само реакција која је бесна и очајна, а није плод неке хрватске политике. Ове догађаје је на исти начин приказао и Крлежа у Маргиналијама.

Политика српског ексклузивизма била је – по Супилу – образац који је преузео Јосип Франк, па је српска политика – отуд – у извесном степену одговорна за појаву франковаца: да није било овако ексклузивне српске политике, не би било франковаца. Овакав суд – који је последица аксиоматског уверења да је хрватски франковлук (као ексклузивизам) само реакција – није само у дубоком нескладу са културним и историјским залеђем хрватске политике већ је истовремено и аксиом сваког Крлежиног образложења хрватског национализма. Тако Крлежа каже – у службеном разговору са Титом 1974. године – да је „посриједи… национализам који је изазиван другим национализмима, и то би требало заиста комплексно гледати“, јер хрватски национализам није „национализам који се сам рађа па изазива друге“.

Сам Супило није имао илузија о дубинској природи политичке и историјске борбе: „Ако се постави на становиште, да су Срби и Хрвати два посебна народа, или макар само два посебна племенска индивидуалитета, а не један једини и јединствени народ са два народна имена, онда је математички сигурно и неизбјеживо, да се, у положају, у коме се налазе, морају развити овакове утакмице, борбе и лицитације. Морају зато, јер, пошто су и једни и други исто, а опет нису, или неће да буду исто, то силом околности један другоме eo ipso постаје најнепосреднијим, најопаснијим непријатељем.“ Управо зато што је препознао неминовност сукоба српских и хрватских интереса, као сукоба који их је чинио политичким непријатељима, као и зато што је настојао да избегне последице њиховог сукобљавања, Супило је стао на становиште да је реч о једном народу са два имена.

Како је усвојио становиште о два народа, Крлежа је настојао да идеолошком рационализацијом потисне Супилове закључке, чија је логика остајала прецизно политичком: „Ако су Хрвати и Срби два народа, онда Хрвати, ако хоће да еманципирају ту Хрватску, морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тог најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбирају или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ’Нема Срба!’са свим оним посљедицама, које она собом носи, није него један корак.“ Тако се мисао о нестајању Срба – чак и њиховом уништењу – појављује као једна од константи и консеквенци хрватске политике, као нешто што се преноси у времену и у различитим садржајима, од клерикалних до секуларних, и као нешто што никако нема значење инцидента у хрватској политици. Крлежа је настојао да идеолошком рационализацијом, која је почивала на тези о структуралној промени друштвених односа у социјализму, прекрије и преиначи сасвим препознатљиво кретање историјских и политичких сила.

Управо је идеолошка рационализација била погодна форма за Крлежино минимализовање magnum crimen-a: крај свег његовог осведоченог антиклерикализма. Потпуно свестан да су усташе – како је сам рекао – осрамотиле хрватски народ за хиљаду година, Крлежа није био спреман да осветли чињеницу геноцида на начин који би је учинио непомеривим садржајем југословенске и међународне културе сећања. Он је посегао за минимализовањем magnum crimen-a због своје изразите посвећености хрватским културнополитичким интересима, који су – као хрватски – у антиклерикалним круговима чак били на већој цени него у клерикалним: где су фигурирали превасходно као католички. Отуд није имао благонаклон него негативан однос према Новаковој критици хрватског клерикализма. То је било драматично различито од антиклерикалног става Иве Андрића, који је, суочен са бројним историјским чињеницама, пристиглим из различитих времена, средина и околности, видео – како је записано у дневнику Родољуба Чолаковића 30. априла 1974. године – како је „посебно… опасан хрватски шовинизам, и то због снаге која стоји иза њега – католичка црква: моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром.“

Виктор НовакКрлежиној културнополитичкој редакцији чињенице геноцида ишла је у сусрет комунистичка идеолошка доктрина о великосрпској хегемонији. Она се наслањала на непроблематично и безусловно усвајање идеологија југословенства унутар српске јавне свести. Сваки покушај да се отклони идеолошка рационализација југословенства у корист трезвеног сагледавања историјских и политичких чињеница, да се изнова удахне садржај српској идеји, како је то тражио Љубомир Стојановић 1923. године, да се обнови минимална свест о српском становишту, како је то покушао Милош Црњански 1934. г., да се потражи његово присуство у југословенским споразумима, како је предлагао Српски културни клуб у 1939. години, да се наговести склад српских културнополитичких интереса са европским вредностима, како је то – у ставу класичног либерала, у традицији Масарика и Бенеша, или попут Вацлава Клауса, а не садашњих левих-либерала – назначио Војислав Коштуница у 2007. години, бива јавно жигосан као тоталитаран и националистички став. Његов носилац постаје изабрани предмет јавне поруге: отуд је живом Љубомиру Стојановићу речено да је умро, Црњански је понео одредницу мртвог песника, Српски културни клуб је у Енциклопедији Југославије означен ни мање ни више него као – „шовинистички“, док је Коштуница одгурнут у јавно непостојање.

Све док се јавно не декриминализује свест о српском становишту, док се оно не учини легитимним, јавно неспорним и присутним политичким ставом, ниједан међународни или регионални разговор не може имати повољан исход. Зашто? Зато што сваки разговор отпочиње у знаку унапред прописаног одустајања од европских вредности као што су равноправност и узајамност: ако ми преговарамо са неког југословенског или регионалног становишта, док друга страна – носилац европске адресе или наклоности европских институција – преговара са националног становишта, онда је подручје компромиса унапред ситуирано у садржаје српског становишта, пошто оно није привилеговани садржај ниједне од преговарачких адреса. Отуд свака нова артикулација југословенства, укључив и младобосанску, под застором тренутне идеолошке рационализације регионства, природно временом регресира на садржаје титоистичког југословенства, које има кристализоване облике постојања у нашој јавној свести. Како се тај процес не одвија у Југославији нити у региону, неминовно је да он на крају доведе у питање српску културну и националну егзистенцију унутар Србије.

Суочен са могућношћу да буде биран у Копривници или у Глини, Франо Супило – иначе Дубровчанин – избегао је агитацију у Копривници, јер се лакше споразумевао са становништвом у Глини, „ради нарјечја, који нам је једнак“. Околност да је био „једногласно изабран народним заступником у претежито србском котару Глини“, као што је и Влатко Мачек био носилац опозиционе листе српских и хрватских партија и у Шумадији 1938. године, показује истинску отвореност и толеранцију народа који је – неколико деценија касније – поклан и спаљен у глинској цркви. Није било друкчије ни са Крлежом: поставши „литерарни папа“ у Београду, он је наклоност српског читалаштва могао осетити, што је понекад и наглашавао. Једино је неправедно оптуживао београдску чаршију да га онемогућава: ако му је ико остао веран, у садашњем времену када га се мало ко истински сећа, када толики пролазе без застајања крај његове фотографије на хотелском зиду „Мажестика“, где је по правилу одседао, онда је то београдска идеологија. У њој је остало неразјашњено само једно питање: да ли је Крлежа незнатно или изразито већи писац од – Достојевског?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *