Косово, Унеско и наредба Хилари Клинтон

Пише Никола Врзић

Зашто српска борба против уласка Косова у Унеско није само борба за српско културно наслеђе, зашто је и Република Српска део ове борбе, и да ли то Александар Вучић покушава да себи и нама купи време у игри нашом будућношћу, у којој евроатлантски Запад не сме да га притисне онолико колико би волео?

Ако смо се и питали, а питали се јесмо, колико би мала Србија требало да буде да би била по вољи њених евроатлантских пријатеља, одговор смо добили када су ти пријатељи – од Сједињених Америчких Држава, преко Велике Британије, Немачке и Француске па скроз до Вануатуа или пак Уједињених Арапских Емирата, њих укупно 47 – подржали предлог Албаније да „Република Косово“ постане пуноправна чланица Унеска, организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. Одговор је, наиме, да Србија заправо не треба да постоји уопште. Јер шта су Србија и Срби без Високих Дечана, без Грачанице, Пећке патријаршије или Богородице Љевишке? Држава и народ са заједничком историјом и наслеђем нису – јер уласком Косова у Унеско и Дечани и Грачаница постају туђи, баштина „Републике Косово“ која са Србијом нема никакве везе, а ми остајемо без заједничког корена који нас уједињује – већ случајна група грађана који се сасвим случајно разумеју и само тренутно деле исту судбину зато што су се, опет случајно, затекли у оквиру неких граница које су данас ту где јесу а сутра већ могу да буду и негде другде. Јер нас, без косовске духовности која нас увезује, ионако не спаја ништа осим садашњег тренутка, пошто заједничке прошлости више немамо. Уосталом, Serbien muß sterbien, певало се по улицама Беча још 1914…

 

ИЗВРШНИ САВЕТИ

Претеривање? Нажалост, не. Сетите се, само, 20. јула 2010. Тада је тадашњи председник Србије Борис Тадић свом хрватском колеги Иви Јосиповићу предао – „вратио“ – културно добро „које припада Републици Хрватској и грађанима Хрватске“, и притом формално-правно био у праву. А у питању је била икона Свете Богородице из (српске, православне) Цркве Светог Димитрија у Даљу, склоњена у Србију да би била спасена. И коме ће онда припадати Богородица Љевишка или Пећка патријаршија када (ако) Косово уђе у Унеско као што је то учинила Хрватска, па јој је тако у (културно) наслеђе и духовну баштину и припало све што се нашло у њеним, иначе, авнојевским границама?

А ове среде по подне је Република Косово – баш тако, без наводника, без звездице, без Резолуције Савета безбедности УН 1244 и поготово без Србије – начинила озбиљан, нужан, мада не и довољан, корак ка уласку у Унеско. Извршни савет ове организације усвојио је, већином гласова (као што Устав Унеска и прописује у свом члану 2, став 2) препоруку да се, на предстојећој Генералној конференцији Унеска, која ће се одржати између 3. и 18. новембра, Република Косово прими у пуноправно чланство ове организације Уједињених нација. Ова је одлука Извршног савета Унеска била очекивана; и зато што се, како рекосмо, одлуке у њему доносе већином гласова, и зато што у Извршном савету већину чине државе које су нашу јужну покрајину признале као њихову Републику Косово. Своју пак шансу да сачува своју историју Србија ће имати на Генералној конференцији, где ће Република Косово морати да обезбеди две трећине гласова у организацији која има 195 чланица. Косово је као независну државу досад признало 111 чланица УН, што значи да им за улазак у Унеско, под условом да то подрже сви који су признали косовску независност, недостаје још двадесетак гласова, с тим што је ова математика ипак нешто сложенија од пуког сабирања јер у себе укључује и политичко лобирање (погледајте оквир „Косовски преседан“).

[restrictedarea]

ДЕПЕША С ИНСТРУКЦИЈАМА

Али није ствар само у исходу ове борбе. Можда чак и више – макар што се баш овог тренутка, и наше непосредне будућности тиче – ствар је у самој борби. Зато што нам је одузето право чак и да покушамо да се супротставимо исходу какав нам прижељкују киднапери наше земље и историје.

О одузимању овог права да се боримо против одузимања земље и историје говори америчка дипломатска депеша 10STATE9661. Означена је као поверљива (confidential). Потписала ју је Хилари Клинтон, у то време – депеша је написана 30. јануара 2010 – државна секретарка Сједињених Америчких Држава.

Депеша скицира садржај демарша који је тих дана требало да буде упућен Београду, како би му се објаснило шта мора а шта не сме да учини у вези са Косовом и Метохијом. „Захтевајте од Владе Србије да се ангажује на решавању практичних питања на Косову (…) како би Београд могао да се фокусира на процес ЕУ интеграција“, наложила је Клинтонова својим потчињенима да наложе Београду; годину дана потом ови ће разговори, о решавању практичних питања, заиста и започети. „Нагласите да Србија мора да пронађе начине да коегзистира са независним Косовом, укључујући и практична питања као што су судије, царине, струја и учешће у регионалним организацијама“, заповедила је даље да се заповеди Београду, па тако на крају и би, кроз Први и остале бриселске споразуме. Овај амерички демарш, који је такође захтевао од Србије и да „покаже да је у стању да успостави и одржава добросуседске односе са свим својим суседима у јужној и централној Европи“, и да (ваљда у склопу тога) не „тражи поновно отварање преговора о статусу Косова“, испуњен је скоро у потпуности, практично представљајући најаву онога што ће нам се заиста и догодити у годинама које су уследиле за његовим приспећем у Београд.

Отуда је нарочито значајна једина тачка овог списка наредби Србији, коју Србија није испунила. Што нас и доводи до текуће битке за Унеско, потенцијално много шире од саме битке за Унеско јер опасно (охрабрујуће) личи на скретање с пута који су нам зацртали наши амерички пријатељи. Хилари Клинтон: „Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама…“ Српско опирање уласку Косова у Унеско очигледно спада управо у ову категорију забрањених акција.

Што значи да се не боримо сада само против уласка Косова у Унеско већ и против читаве америчке политике потпуног потчињавања Србије. Да ли то може да буде наговештај заокрета који толико дуго и подједнако залудно ишчекујемо?

 

НАГОВЕШТАЈИ ЗАОКРЕТА И СУКОБА

Таквих наговештаја, какви су донедавно били тешко замисливи, у последње време има још. Упорно одбијање да Русији уведемо санкције, а у међувремену и успешно супротстављање британској резолуцији о Сребреници у Савету безбедности УН, представљају два најозбиљнија. На другом пак тасу ваге стоји, пре свега, продубљивање сарадње Србије и НАТО-а (овогодишњи ИПАП и СОФА споразуми), што ове наговештаје чини мање уверљивима него што би иначе морали да буду.

Елем, кад смо већ код осујећене сребреничке резолуције, односно намере да се обесмисли Република Српска која се крила иза ове резолуције, важан тест ће представљати и држање Владе Србије и њеног председника Александра Вучића у вези са најављеним референдумом у Републици Српској, иза кога – у директном одговору на ону британско/евроатлантистичку намеру – стоји намера да се спречи даље обесмишљавање РС. Вучић је до сада само млако – за њега некарактеристично млако, ако то заиста мисли – позвао председника РС Милорада Додика да „још једном размотри одлуку“ о спровођењу референдума, па је и то додатно разблажио пропратном поруком да је ипак „коначна одлука на РС“, те отуда и не чуди што му је јавно, усред Београда, недавно поручено да у гушење Републике Српске има да се укључи и својеручно. Речима Филипа Хамонда, шефа британске дипломатије: „Уједињено Краљевство посебно је заинтересовано да се осигура прогрес у Босни и Херцеговини. Веома је важан утицај Србије за наставак тог процеса, и поздрављамо њене напоре. Желимо да будемо уверени да најављени референдум у Републици Српској неће бити одржан. Он је непотребан и неспојив са европском будућношћу БиХ и њеним просперитетом.“ Хамонду је, рекло би се, одговорено четвртом тачком саопштења издатог после састанка државног врха са представницима Српске православне цркве и Српске академије наука и уметности, овог уторка: „Посебно је разматран положај Срба у целом региону, потврђена одговорност и посвећеност Србије добробити Срба изван Србије, и посебно је истакнута потреба још веће и значајније сарадње и конкретизације специјалних и паралелних веза које Република Српска има са Србијом…“

Несумњиво је да ће наставак српске државне политике најављене после овог састанка – и у погледу Републике Српске, и у погледу Косова и Метохије у виду његовог непризнавања и непристајања на његово чланство у Унеску, а ваљда то подразумева и саме Уједињене нације иначе смо џаба кречили, и у погледу „одржавања и унапређења традиционално добрих односа са Русијом, Кином и другим земљама“ – носиоце те политике, буде ли је заиста у најављеном облику, неминовно довести у сукоб с нашим западним пријатељима; таква је природа тог пријатељства а и наших западних пријатеља.

Тихи сукоб, уосталом, већ постоји. Манифестован је овог викенда, када је Вучићева Српска напредна странка прослављала седам година од свог оснивања, а прославу су бојкотовали сви западни амбасадори осим британског. Тиме је слављеницима послата јасна порука да су на јако танком леду испод кога се налази опасно ледена вода изгубљене западне подршке. А тешко је избећи и утисак да исту поруку у себи носе и афере у чијем су средишту блиски Вучићеви сарадници (директор ЕМС-а Никола Петровић, сада и градоначелник Београда Синиша Мали, пре тога Ивица Дачић…), без обзира на то да ли су оптужбе изнете на њихов рачун истините или нису. Битан је, за ову причу, њихов ефекат – а ефекат се, осим онога на јавност, вероватно огледа и у упитаности Вучићевих сарадника ко је међу њима следећи на реду, и последичном притиску на њега да одустане од политике која их је ставила у такав ред за топлог медијског зеца – и битан је тајминг; новинари-истраживачи који су напрасно почели да долазе до компромитујућих материјала, и који су притом углавном повезани са западним изворима финансирања, до ових својих сазнања нису долазили када је, рецимо, с Вучићевим благословом постизан Први бриселски споразум, састављен у складу с инструкцијама из оне депеше 10STATE9661, него тек када је инструкцијама из те депеше Вучић почео да се противи.

 

ВРЕМЕНСКИ ФАКТОР

Истовремено, ипак, и то је парадокс овог тренутка српске политике у којој постоји само Александар Вучић и нико више, Запад себи не може да приушти рушење Александра Вучића, зато што је он једини који може да има моћ да им испуни жеље у вези са Косовом и Метохијом, Републиком Српском, санкцијама Русији…, а да притом Србију збиља не гурне у грађански рат. Чак и кад би, неким чудом које није ни на помолу, из развалина жуте опозиције одједном никао такмац који би Вучића могао да изазове с неким шансама на успех, он све то што Запад жели Србији не би могао да учини. За одрицање од Косова и Метохије, Републике Српске и Русије потребан је неко коме ће народ поверовати – с правом или не, опет, није то сад битно – да је учинио све што је могао како би спречио такав црни исход, а то не могу да буду жути него, како ствари данас стоје, само бивши радикали. Све то је, уосталом, и разлог због кога је Борису Тадићу истекао рок трајања баш када је стигао надомак Првог бриселског споразума. Њему, једноставно, није било дато да га потпише, не зато што би он то одбио, већ зато што би његов потпис изазвао непредвидиви хаос у Србији, а Западу је потребна Србија која ће мирно прихватити своје комадање.

Овакво стање ствари, разуме се, Вучићеву позицију у односу на Запад чини колико-толико комотнијом. Баш као што комотнијом позицију може да му начини и евидентна, текућа прерасподела моћи у свету. Ако смо сами спремни да радимо у сопствену корист, овога пута та прерасподела моћи иде у нашу корист. Иде, али још нисмо дошли дотле, и зато нам је потребно време.

Како се може купити време? Тако што ће се тренутак отвореног и дефинитивног сукоба – у облику објаве да прекидамо ЕУ пут којим кажу да и даље идемо – одложити у што мање блиску будућност, јер осим Руса (и Кинеза, и свих осталих слободних народа света) сада напокон и споменуто време ради за нас. Како се то ради, како се купује време? Погледајмо две последње непроглашене а јавне кампање које су – синхронизовано, око тога нема спора – покренуте из врха власти, око ванредних избора и око Извештаја о скринингу за (косовско) Поглавље 35. Коме су те кампање заправо биле намењене? Опозицији нису, она је већ подуже на вештачком дисању и не угрожава никога осим саму себе. Нити су биле намењене домаћој јавности, јер је она ионако исувише удубљена у парове и сличне фарме да би приметила да безнадежно губи Косово и Метохију; тим пре што у Поглављу 35 то (још) не пише. Отуда и закључак да су ове две кампање пре свега биле намењене заинтересованој публици на Западу. Њој је, претњом ванредним изборима, поручено да јој планови могу бити одложени на неодређено време, док јој је буком око Поглавља 35 стављено до знања да би јој боље било да не хита да пред нас стави услове за које сви знамо да само чекају да буду постављени. Чиста куповина времена, уз наду у боље сутра.

Ако наше власти имају икакву стратегију, и ако је ово та стратегија, добра је макар и зато што је једина реално могућа у овом тренутку. И само да се издржи у њеном спровођењу. Остало ће већ учинити време, и Руси, и сви који су са Русима одлучили да је крвавој америчкој хегемонији коначно дошао заслужени крај.

Косовски преседан

Осим наших традиционалних евроатлантских пријатеља, нарочито нечасну улогу у захтеву „Републике Косова“ за пријем у Унеско имале су и саме Уједињене нације, то јест Унмик као њихова мисија на Косову, чувар онога што је тамо преостало од Резолуције 1244 Савета безбедности. Како, наиме, пише у званичном тексту захтева (под тачком 4) Унмик је у свом писму од 26. августа 2015. навео да је питање косовског чланства у Унеску „искључиво намењено Унеску и његовим органима да о њему одлуче“, што је став који је наравно у потпуној супротности са, и даље важећом, Резолуцијом 1244.

Извршни савет Унеска, који има укупно 58 чланова, већином гласова је одлучио да Генералној конференцији Унеска препоручи да „Републику Косово“ прими у своје пуноправно чланство. За ову одлуку гласало је 27 чланица Извршног савета – међу њима и Црна Гора и Македонија, хвала им, упамтићемо – док је 14 било против, 14 се уздржало од гласања, а три му нису присуствовала.

У Извршном савету седе укупно 34 земље које су признале независност Косова, а за пријем Косова у Унеско гласало их је 7 мање; једна међу њима, Нигерија, гласала је чак и против. С друге стране, од 24 чланице које нису признале Косово, њих само 14 гласало је против. Уздржавање од гласања, или избегавање гласања, нису ни од какве важности за укупни резултат.

На Генералној конференцији Унеска Косову ће бити потребна двотрећинска већина, то јест максимално 130 гласова. Под условом да гласа свих 195 чланица, и да нико не буде уздржан. Исход овонедељног гласања у Извршном савету показује да непризнавање независности Косова не значи аутоматски и глас против уласка Косова у Унеско; као што, додуше, то гласање и Косову говори да му није гарантован глас сваке државе која га је признала. У сваком случају, Србији је, да би сигурно спречила улазак „Републике Косово“ у Унеско, потребно 66 гласова против. Циљ јесте могућ, али није лако остварив, и врло ће зависити и од снаге нашег лобирања, и од снаге наше молбе Русији и Кини да се активно придруже нашем лобирању и заштити међународног права.

Иако се то право показало слабашним пред силом спонзора косовске независности, вреди напоменути да би улазак Косова у Унеско представљао потпуни преседан. Само три пуноправне чланице ове организације, наиме, нису истовремено и чланице Уједињених нација, али све три притом имају легалну основу за чланство у Унеско какву Косово нема. Две, Ниуји и Кукова острва, формално су „самоуправе“ у „слободној асоцијацији“ са Новим Зеландом, а њиховом уласку у Унеско – и овде је суштина – претходио је експлицитни пристанак Новог Зеланда да се Ниуји и Кукова острва учлане у ову и друге међународне организације. Палестина пак има сопствени аранжман са Уједињеним нацијама – од 1974. године је „недржавни ентитет“ са статусом посматрача у Уједињеним нацијама – и то је основа на којој је примљена и у Унеско. Косово, као што је познато, уместо било чега од овога као подршку свом захтеву има само голу силу која га је и отргла од остатка Србије.

[/restrictedarea]