Kако је „Југа” у слободи певала!

Пише Смиљка Исаковић

О музичком наслеђу државног социјализма – преиспитивање наратива о послератној Европи

Међународни научни скуп под амбициозним називом Музичко наслеђе државног социјализма – Преиспитивање наратива о послератној Европи одржан је у Српској академији наука и уметности у Београду од 24. до 26. септембра. Организатори су били Музиколошки институт САНУ (Одељење ликовне и музичке уметности) и RЕЕМ (Студијска група за руску и источноевропску музику Британске асоцијације за словенске и источноевропске студије – BASEES). По обичају, скупови у САНУ су под велом строге тајности, па присуствују само они повлашћени, обавештени тајним каналима музиколошког елитистичког круга. Штета, јер се овог пута научни скуп одвијао у главној згради и било је места за много више заинтересованих слушалаца него лане, на скупу о Радио Београду.

ЗАДАТА ПРАВИЛА

Врло је у моди преиспитивати не тако давну историју социјалистичких земаља, што у преводу значи критиковати све што се догађало у комунистичкој диктатури, док нас демократске снаге нису ослободиле. Стицајем околности, Југославија je као чардак ни на небу ни на земљи између Истока и Запада, пловила самостално, па се преиспитивање тешко обавља. Тема музиколошког скупа привукла је велики број страних излагача, највише из бившег Источног блока (Бугарска, Румунија, Мађарска, Пољска, Чехословачка у виду Чешке и Словачке, бивши СССР – Русија, Летонија, Узбекистан), као и из бивше наше велике Ју земље (Србија, Македонија, Словенија, Босна и Херцеговина), јер су се ту највише осетили тектонски поремећаји послератне Европе у стварању Новог светског поретка. Појединачни гости са Кипра, из Енглеске, Аустрије, Белгије, Шведске и Америке употпунили су међународни имиџ скупа. Језик конференције – енглески – показао је у пракси какво је наслеђе и судбина послератне Европе.

[restrictedarea]

Oмаловажавање свега што је било пре пада Берлинског зида упорно се рутински провлачи кроз текстове који се баве овим периодом, и то од оних који у то доба нису ни живели, подржано од оних који су живели али немају храбрости да изјаве другачије. Моје лично искуство, као и већине мојих колега из области уметности, говори о добу социјализма као добу Перикла у Атини, златном периоду када се у уметност улагало као и у привреду, следећи добар пример СССР-а, где је „мека“ дипломатија најбољих оркестара, солиста и балета на свету претходила свим осталим дипломатијама. Дакле, у социјализму су уметници били цењени, добро плаћени и њихова(наша) реч се чула. Зато на научном скупу у САНУ, за дивно чудо, у радовима није било обрачуна са мрачним комунизмом, али ни неке озбиљније анализе шта је било пре, а поготово после, са пројекцијом ка бољем сутра.

Помало аутистично, као и обично, музиколози се баве изолованим примерима аутора, композитора и појава. Ждановштина се појављује као обавезан термин. У блоку посвећеном Румунији говорило се о концепту соцреализма после неуспеле револуције 1956. године, са акцентом на композитору Ференцу Сабу и музикологу Јаношу Маротију. Џон Кокс, професор историје из Северне Дакоте, универзитета који се налази у градићу званом Фарго, аутор „Историје Срба“(2002), у којој тврди да је „експанзија константа у српској спољњој политици“, Фулбрајтов предавач који је у Сегедину предавао на тему Југославија у 20. веку, и којем  су у дискурсу национализам, фашизам и комунизам нешто слично, говорио је о – мађарској класичној музици. Посебни блокови су припали и Румунији, Чехословачкој, Немачкој Демократској Републици и Совјетској Русији. Сесије су такође посвећене улози фолклора, као и опери и балету – аутори морају да признају да се у доба Хладног рата совјетска музичко сценска уметност високо позиционирала, па је коришћена као главни адут културне дипломатије, допирући кроз Гвоздену завесу до западне публике са највећим успехом. Ниво опере и балета после пада Берлинског зида никад није достигао уметничко савршенство и квалитет доба СССР-а.

„УСКО НАЦИОНАЛНЕ АГЕНДЕ“

Што се тиче Југославије, на панелу посвећеном популарној музици изложени су радови о панку, музици у филмовима „црног таласа“ (која музика?) о Нелету Карајлићу и Новим примитивцима, и, наравно, о цензури алтернативне рок сцене осамдесетих на примеру рок групе „Лајбах“. Врло скромно и недовољно информативно, јер је до „доласка демократије“ у Југославији цветала рок сцена која се сасвим равноправно могла мерити са светом. Где су ту сарајевски рокери, феномен „Бијелог дугмета“, протестна музика боља од Дилана, да не говоримо о фестивалима забавне музике нивоа „Санрема“ и музичким часописима. Постојало је богатство популарне музике о којој би се могао направити цео симпозијум. На другом панелу о музици бивше Југославије Срђан Атанасовски (Музиколошки институт САНУ) говори о партизанским песмама у време Другог светског рата, где су, према његовом виђењу, војне и паравојне снаге усвојиле уско националне агенде. Како су онда Срби ослобађали Босну и Словенију, а Личани дошли до Трста гонећи Немце, ако су имали уске националне интересе? Он такође посредно тврди да је Југославија била пропали територијални пројекат, што је данас такође у моди међу нашим псеудоинтелектуалцима. Горица Пилиповић (Радио Београд 2) се осврнула на авангардни приступ класичној музици композитора Душана Радића педесетих година, а Немања Совтић (Академија уметности Нови Сад) говорио је, а о коме ће Новосађанин, него о композитору Рудолфу Бручију, београдском ђаку и првом декану новосадске Музичке академије. О клавирским концертима прашких студената композиције Љубице Марић, Станојла Рајачића и Милана Ристића излагали су Никола Коматовић (докторант у Бечу) и Марија Голубовић(пијаниста, Факултет музичке уметности Београд). О композиторима БиХ огласила се Сенка Хоџић (Сарајево-Олово). Нажалост, мало је речено о музичким програмима и извођачима, у огледалу државне културне политике, која је тада постојала за разлику од данас.

ПРОПУСТИ

Можда је домаћин овог скупа могао више простора да посвети Југославији, земљи у којој смо живели са достојанством, радили и уживали у плодовима свог уметничког рада, а чија је музичка историја више него занимљива. Београдски опера и Балет били су међу првима у Европи, а на музичким фестивалима гостовала су највећа тадашња имена светске музичке сцене, којима је била част да дођу у Југославију – само је мали део тог нашег послератног наратива. А можда би требало причекати да историја донесе свој суд.

Учесници скупа су организовано присуствовали једном од концерата Међународне трибине композитора, која се одржава у исто време, и то ансамбла Градилиште о којем је већ било раније речи, а доајен музиколошког круга Мирјана Веселиновић-Хофман мајка је уметничке директорке ансамбла Неде Хофман, и ништа није случајно. Познати су заједнички интереси, љубав и тесна сарадња између Удружења композитора Србије и Друштва музиколога Србије, у сваком погледу. Други концерт одржао је аматерски ансамбл Хоркестар испред Културног центра „Пароброд“, да перформанс буде комплетан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *