Почетна / Свет / Изолир трака у Уједињеним нацијама

Изолир трака у Уједињеним нацијама

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Почетак јубиларне, 70. седнице Генералне скупштине Уједињених нација, обележио је судар светова какав у овом телу одавно није виђен. Можда чак од чувеног Хрушчовљевог ударања ципелом у сто или макар од како је покојни венецуелански лидер Уго Чавез свог америчког колегу Џорџа Буша назвао ђаволом. Сигурно је да свет после оваквог потреса свакако неће остати исти и да се неупитно рађа нови поредак чије се контуре назиру већ неколико година

Да 70. седница Генералне скупштине УН неће проћи у уобичајеном, релативно мирном духу било је јасно већ данима, недељама уназад, због очигледне нелагоде Запада изазване најављеним доласком председника Русије Владимира Путина, првог у последњих десет година. Ако је нешто карактеристично за практично деценију и по дугу владавину Путина, то је темељна припремљеност сваког његовог потеза и запањеност коју тиме изазове код својих ривала. Да његов наступ пред Генералном скупштином неће бити тек ствар дипломатске куртоазије и протокола јасно су указивали потези које је повлачио последњих недеља, пре свега оштрији наступ Москве у вези са питањем сиријске кризе, а колика је важност у руском врху придавана овом наступу доказано је већ два дана касније, док своје говоре пред Скупштином нису стигли ни да одрже сви званичници држава који су најавили учешће, када је Русија у дело спровела своје планове за борбу против исламских екстремиста, пре свега Исламске државе. У оквиру тих припрема и са јасним циљем дизања тензије, Путин је пред говор у Уједињеним нацијама дао интервју за америчку мрежу „Си-Би-Ес“ који је, и без делова цензурисаних како не би дотукли просечног америчког гледаоца (амерички медији више не прекрајају само руске новинарке, него и председника Путина), био такав да би сваки ментално здрав грађанин САД после њега морао да попије неки седатив или антидепресив да би се суочио са стварношћу коју им је Путин сасуо у лице.

Контраприпрема Запада била је у складу са досадашњим наративом и вртела се углавном око тога да је Путин заправо крив за крвопролиће у Сирији, са посебним нагласком на „изолованост“ руског лидера. Ову матрицу је преузео чак и један српски дневник који је извештај о Путиновом говору пред Генералном скупштином објавио под насловом „Путин изашао из изолације“. У овоме, доиста, има истине. Чак и онима који до сада нису схватали да се Путин и Русија не налазе ни у каквој изолацији, како то тврди Запад, после ове седнице Генералне скупштине то је морало постати очигледно. Ову стварност ни западни медији више не могу да замаскирају, па су после текстова о Путиновој изолацији и кривици за крвопролиће у Сирији почели да се појављују текстови потпуно супротног тона који постављају питања попут да ли би Запад требало да прати руско вођство у Сирији и да ли је Путин заиста постао светски лидер.

[restrictedarea]

ОСПОРАВАЊЕ АМЕРИЧКОГ ЛИДЕРСТВА

Да ствари буду још горе по Обаму и његову администрацију, Путин јесте био најистакнутији и најозбиљнији у оспоравању лидерства САД у УН и у свету, али далеко од тога да је био једини и усамљен у томе. Путин јесте био главни изазивач америчком председнику, који традиционално доминира овим скупом и сматра се неком врстом домаћина, али за говорницом у УН ређале су се вође земаља које су га подржавале у преузимању светлости позорнице од америчког председника. Са друге стране, Обаму су напустили најближи савезници. Британски премијер Дејвид Камерон, иако је био у Њујорку, одлучио је да се не обрати Генералној скупштини и ту дужност пребацио на свог шефа дипломатије Филипа Хамонда. Немачка канцеларка Ангела Меркел изгледа да није ни разматрала могућност да говори пред Генералном скупштином УН (важнијим је сматрала говор на пленарној седници Самита УН о одрживом развоју одржаној три дана раније, 25. септембра), а једини шеф важније државе блиске САД који је говорио, Француз Франсоа Оланд, одржао је, за своје стандарде, уобичајено млитав говор чија је једина порука била да Париз у ствари не зна шта да ради и да не постоји сагласје између њега и шефа дипломатије Лорана Фабијуса у вези са питањем могућности преговора са сиријским лидером Башаром Асадом. (Док је Фабијус протекле две недеље изјављивао да је Асад постао подобан за столицу за преговарачким столом, Оланд је у Њујорку рекао да је Асад „извор проблема, те не може бити део решења“).

На пример, говори председника Кине Си Ђинпинга и Ирана Хасана Руханија довели су, такође, Обаму у позицију да мора да брани не само сопствену спољнополитичку заоставштину, коју већ и изнутра нападају републикански кандидати за председничку трку, него и читав концепт светског поретка заснованог на деценијама америчког глобалног вођства.

Попут Русије, и Кина је реално моћна држава чија улога на глобалној сцени не одговара њеној реалној снази и која тражи да буде адекватно призната. Си, председник земље коју Вашингтон оптужује за изазивање напетости у Азији због територијалних претензија јер потискује САД из Пацифичког региона, упутио је увијену претњу Америци, каква само доликује кинеском карактеру и менталитету, упозоривши Вашингтон да обузда свој „војни авантуризам“. „Они који мисле да могу да остваре далекосежне циљеве употребом силе, видеће да само подижу камен који ће им пасти на ногу“, рекао је метафорички, али врло јасно кинески председник.

А Иран, којег САД оптужују да подржава тероризам широм Блиског истока, описао је Споразум о свом нуклеарном програму са светским силама као пример „америчке капитулације“ и оптужио Вашингтон за изазивање хаоса у региону. Рухани је, такође, позвао на стварање јединственог фронта за борбу против тероризма и „терористичке државе“, алудирајући на такозвану Исламску државу. Изазов за америчку доминацију и подстрек за стварање мултиполарног света представљали су и говори кубанског лидера Раула Кастра, његовог венецуеланског колеге Николаса Мадура и Египћанина Абдела Фатаха ал Сисија.

КО ЈЕ ОВДЕ ИЗОЛОВАН?

Колико су дешавања на Генералној скупштини УН била неповољна по САД указао је и републикански сенатор са Флориде Марко Рубио, који је упозорио да је Путин изградио случај на томе како је америчко вођство пропало на Блиском истоку и да је за то крив Обама. „Председник (Обама) је упао у клопку. Он је, у ствари, ојачао Путинове карте“, рекао је Рубио у интервјуу за амерички национални радио и додао да су „државе региона очајне због недостатка америчке стратегије за уништавање Исламске државе“. „Ако су остављени с избором између Русије и ничега, изабраће Русију“, рекао је Рубио. Колико год били индикативни, као поглед једног америчког политичара, Рубиове коментаре, међутим, требало би узети уз резерву имајући у виду две ствари. Прво да је он републиканац и Обамин противник, а друго да је Американац и да не може или не жели да сагледа истинску улогу коју је његова земља имала у вези са стањем на Блиском истоку и, посебно, Исламском државом.

Требало би, такође, имати у виду да ова америчка „изолованост“ није од јуче. У вези са питањем Кубе, на пример, Америка је желећи да изолује „диктаторски режим“ и тиме допринесе својој победи над „непријатељем пред вратима“, учинила сасвим супротно – већ деценијама је изоловала себе у односу на целу светску заједницу. Гледајући, на пример, годишња гласања на Генералној скупштини УН о америчком ембаргу против ове земље, јасно је да САД у суштини гласају потпуно усамљено. Евентуално им се понекад придружи Израел или нека земља круцијалне важности попут Маршалских острва или Палауа. У западној хемисфери, САД су потпуно изоловане већ годинама. Водеће међународне конференције овог дела света пропале су, јер САД нису хтеле да се сврстају уз остале земље по најважнијим питањима о којима се расправљало. Један од последњих оваквих скупова био је 6. Самит Америка одржан у Колумбији 2012. на којем су два главна питања била придруживање Кубе овој организацији (што су одбиле САД и Канада, док су све остале земље биле за) и амерички рат против наркотика који разара Латинску Америку и из којег све земље континента желе да се извуку, али чему се противе САД и Канада. У овом светлу требало би посматрати и Обамину политику отопљавања односа са Кубом, јер да то није учињено, САД вероватно не би могле да учествују на 7. Самиту Америка одржаном овог пролећа у Панами.

О томе ко је и колико изолован (односно колико би требало да буде изолован) може сведочити и истраживање међународне јавности које редовно спроводи једна од водећих америчких агенција – „Галуп“. На једно од постављених питања – која земља по вашем мишљењу представља највећу претњу светском миру – одговор је потпуно недвосмислен: САД и то далеко испред свих осталих. Да ствари буду јасније, да су САД највећа претња по мир сматра 24 одсто светског становништва, док би за другу и треће рангирану земљу, Пакистан и Кину, то рекло осам, односно шест одсто људи. По овом истраживању, четврто место деле Авганистан, Израел, Иран и Северна Кореја са по четири процента. Русија је дванаеста на списку, изнад Аустралије.

Наступи на 70. седници Генералне скупштине УН, али не само они, него и реалност у свету, показали су заправо још једном да САД јесу изузетне. Изузетне по томе што су оне права „одметничка држава“, како воле да називају своје непријатеље, индиферентна у односу на међународно право и споразуме, која се сматра овлашћеном да прибегава насиљу по својој вољи. Та и таква изузетност САД чине изолованом државом.

Статистика изолованости

Председник Владимир Путин, који је, како кажу на Западу, изолован, током 2014. и 2015. био је у више од тридесет званичних међународних посета  најразличитијим земљама укључујући и Белгију, Италију, Кину, Аустралију, Турску, Француску или Бразил. Поређења ради, у истом периоду, Барак Обама је обавио 26 посета.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. А, зашто „постао светски лидер“ он је био и биће светски лидер!
    Али важније од тога, он је пре свега добар и праведан човек!




    0



    0
  2. Он је постао светски лидер чим је заменио Јелцина и Русија постаје оно што јој припада као светска ЕКОНОМСКА И ВОЈНА СИЛА. Ту лежи проблем код Запада даим је неко стао на црту. Америка и њена умишљеност о ИЗУЗЕТНОСТИ пала је у воду јер са друге стране Кина јој мрси конце у Јужном кинском мору. Дошло је време дасе плати бахатост и уображеност АНГЛО-САКСОНСКЕ политике која је владала неколико стољећа уназад. Време ради за Исток и Немачка дасе укључи са Русијом јер Русија има све да спроведе владавину поверења међу народима.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *