Почетна / Култура / Игре у тами

Игре у тами

О домаћим филмовима који би ускоро требало да се појаве у биоскопима

Пише Владислав Панов
Преко двадесет домаћих филмова тренутно је у завршној фази стварања, у такозваној постпродукцији која, међутим, код нас више личи на својеврсно чистилиште где се чекају неизвесне одлуке виших сила о даљој судбини тих остварења. У тој судбинској неизвесности налази се низ занимљивих наслова који су некима од њихових стваралаца дебитантски кораци у ауторској афирмацији. Ево и примера

Чак и за наше оскудне прилике које у домаћој кинематографији владају последњих година и то по систему да је свака нова година гора од претходне, суморно је мали број нових наслова што су успели да се домогну биоскопа током текуће године. О њиховом квалитету постало је неумесно чак и размишљати, а камоли говорити. Сада је питање само да филмови у било каквом издању некако дођу до гледалаца. Готово да није фер узимати их озбиљно под лупу и критички процењивати јер су стварани уз толико невоља и проблема, неизвесности и мука да више скоро није ни битно какви су дошли до публике. Занимљиво је да се наводно у овом моменту у фази постпродукције, која ваљда и код нас подразумева да је снимање обављено и да се урађено обрађује по студијима и лабораторијама, налази преко двадесет наслова. Неки од њих, додуше, нису дело наше кинематографије, већ су настајали у копродукцији махом са комшијским синеастима. Када ће сви они и стићи до биоскопа вероватно да ни видовити не могу да предвиде. Ипак, док једни кукају и запомажу тражећи помоћ за таква издвајања од потпуно незаинтересоване државе, други су одлучили да се самостално подвргну стваралачким мукама у непоштеним, оскудним, често и немогућим условима. Јасно им је, ваљда, да пара од државе неће видети (на истеку је готово цела година током које, по тврдњи неких филмских стваралаца, иста у своју кинематографију није уложила ни динар), па су у авантуру с потпуно неизвесним исходом звану снимање филма у Србији ушли у, да тако кажемо, сопственом аранжману. Ево неких примера који су наводно пред циљем.

Уз помоћ овдашњег продуцента, али и копродукцијске сарадње с Хрватима (да ли ће актуелни сукоб око граничних прелаза и третмана избеглица утицати на ову сарадњу?) и Босанцима, искусна глумица Мирјана Карановић, последњих година често присутна у суседским филмовима и шире, одлучила је да дебитује као режисерка и то екранизујући свој сценарио (урађен заједно с доказаним професионалцем на том плану, Стефаном Филиповићем, режисером „Шишања“ и „Шејтановог ратника“, а који и сам очекује премијеру свог новог филма „Поред мене“). Реч је о потенцијално тешкој савременој драми под насловом „Добра жена“ где Карановићева тумачи лик средовечне жене која се суочава са застрашујућим открићима везаних за лично здравље и прошлост свог мужа. Помињање ове глумице и њених актуелних пословних стремљења у уводу ове приче оправдала је и занимљивост да се њено име везује за још четири филма (три се налазе у фази постпродукцијског стања ишчекивања, а четврти, „Тесла“, који о животу Николе Тесле Американци треба да сниме са нама, у припремном је периоду).

[restrictedarea]

Савремене приче – најчешћа инспирација

Један од тих филмова који имају Карановићеву у глумачкој подели је нови рад свестраног Милоша Радовића „Машиновође“, о људима који бавећи се својим послом, како статистика каже, током каријере убију између двадесет и тридесет људи! Још једна савремена животна прича која се, додуше, приближава и некој врсти неореализма са снажним социјалним елементом (тако бар обећава синопсис) јесте драма „Добрица“, о маргиналцу који и поред свих пораза и искушења свет око себе прихвата с љубављу. У овом филму Срђе Пенезића, коаутора првог српског дугометражног анимираног филма, „Филм ноар“, Славко Штимац после дуго времена тумачи главну улогу. У причи „Нигде“ Предрага Веселиновића, познатог по филмовима „Сенке успомена“ и „Волим те највише на свету“, гледаћемо заплет о пријатељско-љубавном троуглу у десетогодишњем временском распону који обухвата и деведесете године прошлог века, тадашња ратна искушења, па и печалбарски исход тих троје актера чије пријатељство почиње да копни после живота у иностранству. Наслућивање солидног филма које се крије у овом синопсису готово да иницира навијање овдашњих поклоника дела савремене тематике да он што пре изађе из постпродукцијског лимба и стигне до гледалаца. И „Отаџбина“ Олега Новковића, аутора бројних документараца, као и играног филма „Нормални људи“, са одличном глумачком екипом (Небојша Глоговац, Вук Костић, Нада Шаргин, Анита Манчић…), налази се у сличном стању, вероватно нешто извеснијем јер настаје у сарадњи са немачким копродуцентом. Новковић у новом филму покушава да споји социјални, политички, чак и религијски ток судбине главних јунака суочених са свим познатим недаћама и искушењима жртава како рата на Косову, тако и потоњег избегличког живота у Србији и ван ње.

Од комедије до уметничке авангарде

Иако комедија, вероватно у првом слоју и сасвим лагана, односно комерцијална, „Гранде пунто“ има потенцијала да критички зађе прилично дубоко осврћући се на актуелно време у Србији где медије преузимају благо речено сумњиве креатуре. У филму један такав поносни власник локалне телевизије чак одлучује да забрани књиге и културу. Аутор ове необичне комедије је млади синеаста из Новог Сада, Вања Хован, коме је ово први играни дугометражни филм после неколико кратких и једног документарног, као и неколико позоришних представа. Занимљиво је да је успео да добије солидну глумачку екипу у којој је најпривлачније име Сергеја Трифуновића. Свој први играни филм, „Игра у тами“, очекује и Југ Радивојевић, који је за литерарну подлогу сценарија ове љубавне драме изабрао приповетку Иве Андрића „Аска и вук“, и тако постао један од ретких активних овдашњих филмаџија који се одлучио да екранизује познато књижевно штиво. И трилер „Инкарнација“ је првенац младог Београђанина Филипа Ковачевића. Можда ће ово бити један од већих промашаја или пак успелијих радова новије српске филмске продукције пошто замршена прича овог филма са елементима надреалног и мистериозног има елементе за оба исхода. Међу филмским дебитантима се нашла и новосадска ауторка, сасвим млада за уобичајени узраст наших режисера почетника на великом екрану, двадесет шестогодишња Миа Кнежевић, а њен првенац „Кад не знам другачије“ има врло озбиљну амбицију да се опроба у овде већ дуго оскудно коришћеном жанру социјалне породичне драме. Она, као и њен горепоменути вршњак Ковачевић, ангажује мање познате или анонимне протагонисте. Отприлике у истом жанровском оквиру, само са сеоским елементом, требало би да се опроба и банатска драма са комичним елементима „Козје уши“, дело нешто искуснијег Марка Костића, који је раније успевао да се домогне бројних интернационалних признања, посебно са својим дебитантским играним филмом „Принц од папира“. За трилер и причу о породичној истрази једног давнашњег сумњивог самоубиства одлучио се, у професији доказани, Саша Радивојевић, снимивши филм „Породица“ у коме је пружио прилику неколицини актуелних глумаца млађе генерације. У овом помињању скоро извесних остварења у фази постпродукције неопходно је истакнути и прво филмско доказивање врло искусног позоришног ствараоца Филипа Гајића, иначе и глумца, писца и сценаристе, за ову прилику и продуцента. Његов филм се зове „Сизиф К.“ и представља, по опису аутора, дело „магичног реализма“, којим он настоји да квалитетно опише сукоб једног пастира с боговима. Реч је о својеврсном „филму у филму“ пошто је главни јунак београдски синеаста који покушава да сними филм о Сизифу. Потенцијално занимљив и свакако један од ретких нових кандидата домаће продукције за допринос такозваној авангарди покретних сличица.

Уз бројну групу правих почетника и оних који су се доказивали у другим гранама па сада желе деби и у филмској, постоје и остварења аутора који покушавају да наставе своје већ успостављене, у појединим случајевима, и сасвим успешне каријере. Да ли ће сви ови филмови заиста и угледати светлост дана, а у нашем случају је успех, како рекосмо на почетку, већ и сама чињеница да су уопште створени, можда више и није толико битно. Није, јер ће неопходна упорност овдашњих синеаста свакако изгурати већину поменутих филмова до циља. Оно што је битније, поред значајног броја првенаца младих аутора, јесте да се већина њих опредељује за савремене приче са мање или више озбиљним социјалним миљеом, па, делује, чак и коментаром. И док су славни аутори са ових простора лаконски распоређени између нерада и стварања лаганих, примарно комерцијалних дела, дотле су млађи одлучнији да се окрену свету који их окружује и, нажалост, у највећем броју случајева гуши и спутава, те и игнорише. Ако већ никоме од њих не падају на памет приче из историје даље или ближе, чак их не инспиришу ни године столећа од Првог светског рата, онда је бар добро да настоје да озбиљно оставе траг филмовима о времену данашњем и свим благодетима живота у њему.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *