Почетна / Свет / Хаотично кроћење хаоса

Хаотично кроћење хаоса

Europe MigrantsЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Све драматичнија мигрантска криза почиње да подрива досад „бетонски чврсту“ позицију Ангеле Меркел: у реалном или ирационалном страху од „исламизације“ и „угрожавања секуларних основа“ свакодневног живота немачког друштва, канцеларка се први пут суочава са отвореним критикама и у врху сопствене странке које се, у неким случајевима, граниче са побуном

Самит за самитом. Без сагласја и резултата. Показивање и доказивање, увек изнова, на драстичан начин, потпуне беспомоћности европских лидера да се ухвате укоштац са избегличком (мигрантском, азилантском) кризом која прети да расточи саме темеље европске куће, драматично несложне Европске уније.

У оптицају су, у тој беспомоћности, суморна, и све суморнија, предсказања и катастрофични сценарији. У томе се, тако бар делује, готово такмиче лидери који би, по природи ствари и положају, требало да, ускачући хладне главе и у најужаренију лаву, бар откривају, и показују, светло на крају тунела.

Мађарски премијер Виктор Орбан витешки излази на барикаде као одважни крсташки ратник: ако се не зауставе мигранстке хорде, доћи ће до исламизације хришћанске Европе. Од свог парчета Европе направио је бастион. Оградио се зидом и бодљикавом жицом. Сад посматра с насладом, и не без (извесне) злурадости, друге како се даве. То (више) није наш (мађарски) проблем. Од почетка је, иначе, упозоравао: избеглице су Ангелин, немачки проблем.

Аустријски канцелар Вернер Фајман констатује да је ово питање бити или не бити за Европу: или ће, макар мукотрпно, успоставити, напокон, заједништво, или ће доћи до „тихог растакања Европске уније“. Остваривање заједништва и европске солидарности у највећој и најдраматичнијој кризи Европске уније је врашки тешко, готово безизгледно. Сваки други пут, међутим, води у хаос.

[restrictedarea]

Мини-самит, велика очекивања

Словеначки шеф владе Миро Церар запомаже. Словенија, најмања земља на „балканској мигрантској рути“, не може више. За десет дана примила је 60.000 миграната. Само у једном дану њих 13.000. То би, с обзиром на величину, било као да је милион људи одједном хрупило у Немачку. Ако се нешто, готово дављенички упозорава, не предузме, хитно, већ наредних дана, и потпуно конкретно, Европској унији, и Европи као целини, прети распадање.

Germany MigrantsДа би враг могао да однесе шалу, схватила је очигледно и мигрантска „мајка Тереза“. Кад јој није пошло за руком да „дисциплинује“ двадесет осам чланова европске фамилије (ЕУ) и натера их да је безусловно следе – пропале су чак и формално прихваћене обавезе о расподели 120.000 избеглица по утврђеном „кључу“, а недавни ванредни самит посвећен избеглицама доживео је потпун фијаско – немачка канцеларка Ангела Меркел покушала је да бар нешто учини тамо где је њен утицај највећи и неупитан.

Испословала је не баш лако одржавање „мини балканског самита“ (надлежан за реализацију таквих иницијатива, председник Европског савета Доналд Туск избегао је, или одбио, да то учини, па је ту улогу „одиграо“ председник Европске комисије Жан-Клод Јункер) с представницима земаља унутар Европске уније (Немачка, Аустрија, Мађарска, Грчка, Бугарска, Румунија, Словенија и Хрватска) и државама изван ње (Србија, Македонија, Албанија), са „балканске руте“, у којима драматично кључа.

Намера немачке канцеларке била је, очигледно, да једним ударцем (мини-самитом) оствари више циљева. Да лидере земаља на балканској стази „утера у бразду“ како не би наставили с пребацивањем „врућег (мигрантског) кромпира“ из свог у туђе двориште. Да престану са изазивањем опасних кавги, које су повремено попримале размере вербалних и економских агресија. Да макар успори мигрантску лавину и учини је колико-толико контролисаном.

Да ли се затварају „отворена врата“

У томе је важну, ако не и кључну улогу играла чињеница којом се, у овом случају, јавно није баратало: Ангели Меркел, под тешком сенком избегличке кризе, почињу осетно да падају политичке акције. Драматично расте незадовољство њеном мигрантском политиком „широм отворених врата“ чак и у сопственој странци, али о овом последњем нешто касније.

Канцеларкина иницијатива, „упакована“ и најављена као „Јункеров план“, дочекана је најпре баражном ватром јавног оспоравања. Брз на вербалном обарачу, хрватски премијер Милановић је ускликнуо: ово је писао неко ко нема везе са стварношћу. Грчки шеф владе Ципрас је упозорио не без разлога: грешка је што није позван (у свему овоме) најважнији партнер – Анкара. Сви смо ми, земље на „балканској рути“, само коридор, лавина креће са турског тла.

Српски премијер, који на домаћем терену кипти од енергије, деловао је извештачу „Шпигла“, после „првог полувремена“ самита, у паузи пред вечеру, уморно, беспомоћно и готово разочарано. За немачку читалачку публику пренео је Вучићеву оцену како је важно да су се окупљени лидери (бар) међусобно чули и разумели.

Да ли, заиста, и до краја? Као „претходница“ бриселском самиту, стигла је, наиме, вест са тројног скупа премијера Бугарске (домаћин), Србије и Румуније како ће и ове три земље подићи ограде и затворити границе ако то учине Аустрија и Немачка са њеним „широм отвореним вратима“. У том контексту цитиран је бугарски премијер Борисов. Српски премијер је, међутим, пред домаћим новинарима, у Београду, био изричит. Готово гневно је одсекао: било шта да се деси, таман и да ћускије падају с неба, Србија неће подизати зидове.

VUCIC BORISOV I PONTAОпасне „зачкољице“

Иницијатива немачке канцеларке преточена је, после маратонског „мини-самита“ (седам сати укључујући „радну вечеру“), у седамнаест тачака које, у интерпретацији немачких медија, нису успеле да постану озбиљан план иако носе то име.

Набројано је, истина, таксативно шта све треба учинити како би се избегао, или бар ублажио, хаос у обуздавању избегличког таласа, од успостављања „официра за везу“ у свакој од држава на „балканској рути“, ради благовремене информисаности и координације, до смештаја сто хиљада избеглица, по кључу који није, не бар јавно, саопштен, осим податка да би половину њих требало да прихвате и сместе Грци.

У том „детаљу и лежи ђаво“ који немачке коментаторе наводи на закључак како ће и овај план, који је на крају испао (чак) виши од Јункеровог нацрта, доживети судбину свих оних претходно усвојених у Европској унији: мртво слово на папиру. Упркос оптимизму који су учесници „емитовали“ после завршеног самита, остало је доста непознаница и „зачкољица“.

Један грчки званичник је промптно означио идеју да се у Атини оснује логор (прва идеја је изгледа била да то буде на простору бившег олимпијског стадиона) за педесет хиљада избеглица „монструозном“.

За Вучића је било важно питање на које нема, не бар још, договора: како задржати у земљи оне који то не желе. Ако, на пример, Хрватска трајно прихвати две и по хиљаде избеглица, Србија би, у складу с бројем становника, могла да прими три хиљаде. Али шта ако ти људи не желе да остану у нашим земљама? Да ли ћемо их стрпати у затвор? Претпостављам да нећемо. И то јесте (кључно) питање. Премијер је саговорнике подсетио да је Србија, као мала земља, прихватила највећи број миграната. И тражио је да чује конкретне идеје о свеобухватном решењу, с конкретним задацима, што није чуо.

Страх од „избегличке поплаве“

На том „свеобухватном“ одговору Европе на мигрантску кризу, Вучић је инсистирао и пре одласка у Брисел на (изнуђени) „мини-самит“. Упозорио је да тај „одговор“ не би смео да се преломи преко леђа Србије, Бугарске и Румуније. Опоменуо је како „није реално“ да три балканске земље приме два или три милиона избеглица и констатовао да је тај „сценарио неприхватљив“.

Меркелова се вратила из Брисела у све мање „њену“ земљу. Својевремено је, наиме, категорички упозорила да Немачка која не би била толерантна према дошљацима, не би била њена. Поновила је недавно: свако ко крочи на немачко и европско тле, има право да буде третиран као човек. Сада је обузета стрепњом да би ксенофобија, преточена у исламофобију са све масовнијих демонстрација „бораца за одбрану запада од исламизације“ (Пегида) и радикалних десничара, који прерастају у отворене расисте и нацисте, могла да уздрма увек постојани средњи сталеж. Страх од „избегличке поплаве“ нема више само политичку, идеолошку боју.

Немачка је већ оштро подељена на њену „светлу“ и „тамну“ страну. На тај метафорично означен дуализам упозорио је шеф државе Јаохим Гаук: немачка светлост се супротставља немачкој тами, која у заносу ксенофобије јуриша на избегличке и азилантске домове.

Разложне стрепње или расизам

Познати немачки књижевник Бото Штраус није оптимиста кад је реч о убедљивости светле немачке стране. Он у „усиљеној добродошлици“ избеглицама види само еуфемизам за „вечити (и покајнички) немачки страх“. А новинар Јакоб Аугштајн јетко констатује: навикли смо да будемо лоши, наш расизам има нову мету – избеглице, пре свега муслимане. У јавности (осетно) расте исламофобија која, по њему, „одавно тиња у елитама“. Као илустрацију спомиње изјаву књижевнице Монике Марон: Зашто треба да будем „пријатељица“ ислама? Могу да имам пријатеље муслимане, али не морам да прихватим њихову примитивну религију са политичким циљевима према мржњи од које се тресе цео свет.

Јавне критике ставова књижевнице Марон постале су посебно гласне кад је устала у одбрану „проказане“ и анатемисане Пегиде. Споменула је у једном тексту, насталом после посете Дрездену, где Пегида има најјаче упориште и „велику сцену“, истраживање обављено за потребе „Цајта“ по којем испада да 30 одсто грађана снажно подржава Пегиду, 19 одсто углавном, 26 делимично а само 23 изричито не. Из тога је закључила да две трећине Немаца не могу бити расисти само због тога што стрепе да ислам поприма све снажнији утицај у Немачкој и полако угрожава секуларне основе свакодневног живота. Моника Марон упозорава: исламизација не почиње тек онда кад ислам у Немачкој постане државна религија.

Ти страхови почињу, из прагматичних разлога, да захватају (високу) политику. Шеф баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), која се, као „посестрима“ Хришћанско демократске уније (ЦДУ) налази у владајућој коалицији, Хорст Зехофер отворено критикује држање Ангеле Меркел у избегличкој кризи. Ако се не коригује политика према азилантима, упозорава Зехофер, доводи се у питање сама егзистенција ЦДУ и ЦСУ.

Кључа и у политичким странкама

Тим страхом нису обузети само Баварци, који су, иначе, први на удару избегличког таласа. Најискуснији човек у канцеларкином кабинету, министар финансија Волфган Шојбле, који неспорно најбоље познаје односе и расположења у Хришћанско демократској унији (четири деценије је посланик у Бундестагу, више пута био је министар, још у Коловој влади, а био је и шеф странке пре Меркелове) упозорава да ће, ако се нешто хитно не промени, под дејством недавно пооштрених услова за стицање права на азил, „штимунг у партији бивати све драматичнији“.

О томе говори и чињеница да падају популарност (владајућим) конзервативцима и самој канцеларки. Најновије истраживање института „Емнид“ показује да би за ЦДУ и ЦСУ заједно, у овом тренутку, гласало само 36 одсто грађана. Иако још у предности у односу на ривале, социјалдемократе, то је осетан пад: конзервативци су на последњим парламентарним изборима победили са 41,5 одсто гласова. Последице тог процентуалног пада боље се виде, констатује један од првака странке, на следећем примеру: конзервативци би имали 280 посланика уместо садашњих 311.

Канцеларкин непомућени мир

Притисак на Меркелову расте. Суочена је први пут са тако отвореним критикама у руководству странке, посебно у посланичкој фракцији, која се граничи са побуном. Канцеларка, међутим, демонстрира непомућени мир. Тражи стрпљење и одбија, бар за сада, да прави компромисе и уступке њеним критичарима. Зна и сама, каже, да је пристигло, и пристиже, много избеглица, али подсећа: нас је осамдесет милиона.

Покушава да ублажи све јаче страхове земљака, уверавајући да неће остати сви који су дошли. Спомиње пример избеглица из бивше Југославије. Многи су се, каже, вратили у завичај. То ће учинити и Сиријци чим се у њиховој земљи оконча грађански рат.

Остаје да се види хоће ли њена тактика „меке руке“ челичне канцеларке у избегличкој драми издржати искушења која неминовно (тек) следе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *