Грчке поуке за Србију

Данијел Цвјетићанин

Из грчке кризе могуће је извући низ поука. Мудро би било мислити о њима док није касно, пошто није далеко тренутак када ће сви домаћи ресурси, а тржиште пре свих, прећи у руке странаца

Ликовање домаћих аналитичара над сломом економског програма грчке Сиризе праћено је шкргутањем зуба, уз нескривене претње свакоме ко је склон да подржи Варуфакисове идеје о праведнијем и бољем решењу дужничке кризе и одрживом економском расту и развоју. Тријумф силе над разумом, ипак, није потпун, пошто је и евроатлантским корпоративним олигарсима постало јасно да део грчког дуга мора бити отписан, као и да је проблем банкрота само одложен. Он ће се јавити, после неколико година, у много тежем облику, пошто нико није успео да сагледа реалне изворе из којих би Грчка могла да отплати нагомилане дугове.

Изненадило ме је што су, код нас, тек неки аналитичари покушали да извуку поуке из грчког случаја – за Србију.

ДУГ КАО ДРУГ

Прва поука односи се на нешто што сви знају, али се, са врхова власти, ова истина упорно занемаривала – из добро познатих разлога – дуг је зао друг. То значи да се треба задуживати „са мером“, а ту меру одређује способност да се дуг на време сервисира и врати. Ако се не види могућност да буде сервисиран и враћен на време, кредит се не може сматрати „повољним“, без обзира на то колико му је каматна стопа мала, или чак блиска нули.

О опасности задуживања и економском насиљу светских финансијских корпорација говори се и пише већ годинама, али изгледа да је мало влада угрожених земаља успело да извуче одговарајуће поуке, а ово важи и за све владе Србије, без изузетка. Грчка је сликовит пример примене финансијског терора, али и многе друге земље Европе, Азије, Африке и Латинске Америке деле сличну судбину, намењену и Србији.

[restrictedarea]

ДВЕ ЕВРОПЕ

Најгласнија поука односи се на коначно обелодањену истину да постоје бар „две Европе“. Централне силе европске осовине оштро су се оградиле од „периферије“, недвосмислено стављајући земљама „периферије“ до знања да су им далеко ближи интереси Вол стрита од интереса европских земаља. А показало се да је дужност земаља „периферије“ да своје економске интересе (ваљда и ресурсе) потпуно подреде интересима „централних сила“ – и Вол стрита.

Сада је већ потпуно јасно којој Европи припадају Грчка, Бугарска, Србија или Турска, а којој Немачка са осталим северним земљама. Грчка Сириза је на сопственој кожи осетила суровост „диференцијације“, али приметићете да је лицемеран однос европских власти према руским гасоводима на северу и југу, такође добра илустрација постојања „две Европе“.

Да ли су наведени примери довољно убедљиви сигнали да ниједна земља периферије, па и Србија, никада не пожели да се придружи ЕУ?

ОСВЕТА БАНКАРА

Грчки „случај“ нас је научио да немачке банке ни једног јединог тренутка не би оклевале да Грчку избаце из еврозоне, што би, природно, изазвало у Грчкој „јуриш на банке“ и слом финансијског система. Сваки власник депозита пожурио би да из банке повуче свој улог у еврима, а нема у свету банкарског система који би такав „јуриш“ могао да издржи. Социјалне последице овако грандиозног слома није тешко предвидети. Вероватно би држава завршила у фашистичкој диктатури или у грађанском рату. То Ципрас и Сириза нису смели да дозволе и зато су од свог програма одустали. Прихваћен је програм Тројке – додатно задуживање и дуготрајна економска агонија, са вероватноћом банкрота и слабашном надом да ће се кредитори, у једном тренутку, „освестити“, тј. прихватити неку верзију грчког плана опоравка.

Варуфакис, као ни многи економисти, није могао ни да сања да ће „цивилизована“ европска финансијска заједница претити онако зверским мерама освете. Такође, сви су били у заблуди верујући да је немачким банкама стало до тога да, кад тад, Грчка врати дугове, уместо да иностране банке сломе грчку привреду и преузму њене ресурсе по багателним ценама, закочивши раст и развој на дужи рок.

ЈЕДНИ УЗИМАЈУ, ДРУГИ ВРАЋАЈУ

Интересантно је на грчком примеру запазити да су једни користили кредите, док је терет враћања дуга пао на најшире народне масе. Једне су се владе задуживале у иностранству, а нека будућа власт мораће да организује враћање кредита.

[/restrictedarea]