Почетна / Документи / Грађа за речник 9 – Љубав све трпи

Грађа за речник 9 – Љубав све трпи

milovan-danojlic (2)Пише Милован Данојлић

Кад су политичари по среди, имамо довољно разлога да сумњамо у њихову искреност у говору и твору, а поготово кад исповедају своју осећајност. У позадини њихових љубавних изјава и чежњивих погледа према госпођи Европи често стоје неки сасвим приземни рачуни. Удавача има, или је некад имала, привлачан мираз, и њени би нас фондови могли извући из глиба по коме гацамо

За љубав је потребно двоје, замишљено уздахну један наш министар, осетивши, у тренутку изнуђене луцидности, сурову равнодушност љубљене особе. Она не само што не одговара на његове чежњиве позиве него га повремено вређа и понижава, уверена у бескрајну моћ стрпљења заљубљених. Да, за љубав је потребно двоје у складном односу, где се неспоразуми превазилазе обостраном снажном вољом. Али постоје и неузвраћене, такође јаке љубави, ношене енергијом неостваривости. Таква је, у случају министра, а с њим и знатног дела наше управљачке елите, страсна наклоност према госпа Европи. Пред том матроном бурне прошлости, невеселе садашњости и неизвесне будућности они губе моћ здравог расуђивања, спремни су на сваку жртву да би јој ушли у милост и уписали у ред њених просаца, у нади да ће их она, једног дана, припустити трпези и постељи.

Ову врсту обожавалаца светска књижевност приказује као трагичне или трагикомичне личности. Разоткривајући се у вапају за недостижним идеалом, они губе природну отпорност духа и тела, дозвољавајући хировитој лепотици да се са њима поиграва. Нема дрскости и подлости коју такав обожавалац неће истрпети. Вољено биће у тој партији од почетка има три-четири поклоњене фигуре, док је једини адут заљубљеног голо и обезвређено срце. Наши удварачи великодушно пређоше преко бомбардовања из 1999, пристадоше на отимачину једног дела државе, а данас повијају леђа пред океанском плимом избеглица; ту је плиму сама Европа, подржавајући ратне походе свог невенчаног прекоатлантског мужа, изазвала. Наши су заљубљеници срећни што могу учествовати у несрећи своје изабранице, што, макар и као путовође малоазијских бегунаца, деле одговорност за њена злочинства. Неуслишени удварачи немају снаге да погледају истини у очи; предмет свог обожавања замишљају племенитијим и богатијим него што јесте, а своје ставове подешавају према мерилима које њихов идол не поштује.

Ове, и сличне лудости су сладак терет љубави. Она, како рече Апостол Павле (I век после Христа) „све сноси, у све вјерује, свему се нада, све трпи“, што ће Жан Расин, петнаест векова касније, поновити нешто друкчијим речима: „Љубав лудо верује у оно што прижељкује.“ Није онда чудо што неке, како се прети у оној попевки турбо-фолк жанра, доведе до просјачког штапа.

[restrictedarea]

За жуђену срећу жртвује се и оно мало што човек поседује, понајпре достојанство и самопоштовање. Притом се заборавља да нема солидне љубавне, па ни пријатељске везе без равноправности партнера, то јест без пуне слободе у поступању и мишљењу. Него, кад су политичари по среди, имамо довољно разлога да сумњамо у њихову искреност у говору и твору, а поготово кад исповедају своју осећајност. У позадини њихових љубавних изјава и чежњивих погледа према госпођи Европи често стоје неки сасвим приземни рачуни. Удавача има, или је некад имала, привлачан мираз, и њени би нас фондови могли извући из глиба по коме гацамо. Чињеница да је своје обожаваоце у Кијеву, који крв за њу пролише, оставила на цедилу, није нам довољна опомена да се припазимо. Материјалну корист, додуше, наши заљубљеници помињу успут, али је она, свакако, главно погонско гориво њихове емотивне загрејаности. Ниједан посао код нас није једносмислен и чист; заклети еврофили праве побуде понекад и од себе крију.

Свако, ко се у младости опекао на овој ватри, зна да једнострана љубав према јачој и уображеној особи, смртно угрожава претендента. Срећом, природа се постарала да ограничи трајање оваквог рачунања без крчмара. Застрањење само себе изнурује, до тренутка у коме пламен пређе у ледену одбојност, нежност у одвратност, наклоност у самоодрамбену гадљивост. У обожаваној лепотици препознамо непријатеља, у идеалној дами фаћкалицу која истерује своје интересе.

И срце се охлади. Голо, на длану, оно је у овој размени изгубило сваку вредност. Мало ко је, данас, спреман на цену коју су у 13. веку платили провансалски трубадур Гијом Кабестан и његова изабраница, удата госпа Триклина Карбонел. Сазнавши за удварање, љубоморни муж убије песника, испече његово срце на тигању, и наведе супругу да печење поједе, а затим јој саопшти шта јој је подметнуо за ручак. Триклина на то изјави да никад ништа укусније у животу није појела и прекрати себи живот скочивши кроз прозор замка.

Трубадур је, за разлику од наших заљубљеника, имао за кога да се жртвује.

На дугом штапу

Не зна се кад ћемо, ни да ли ћемо икада ући у Европу, али је очигледно да је она ушла у Србију, и то са оним што је у њој најгоре.

Примери поносног држања

У десетерачкој песми коју је забележио Караџић (Радован, а не Вук) посебно је упечатљива слика девојака које, постранце, прате коло, очекујући да и саме уђу у игру. Оне, каже певач, стоје „увитијех руку за појасом“.

Каква отменост у држању, у језику, у изразу… То је, иначе, једна од оних прилика у којима не знамо шта ћемо са рукама. Народ се, са својим певачем досетио како да, истовремено, скрије и истакне руке; оне су пронашле колико смеран, толико поносан положај, колико зовно, толико повучено место.

Епски песник је, пре свега, бард народног поноса.

Гуслари су, у задимљеним колибама, крај отвореног огњишта, величали пропало царство, славили немањићку државу као да су им преци, у њој, одреда били племићи и витезови, а не надничари и себри. Слободна држава је први гарант достојанства сваког појединца. Она је једина стварност вредна чежње и хвале. Човек-борац има пројекцију живота какву сам изабере, а ако мора трпети насиље историје, не мора га и славити.

Боја времена

За време немачке окупације (1941–1944) у Србији су излазиле књиге тамних, задимљених корица. Чинило се да су негде у блату лежале, па су их отуд извадили и неравномерно просушили. И Плаво коло наше драге СКЗ изгледало је мусаво и запрљано.

У последњих петнаестак година поново је, у нашем издаваштву, завладала мртвачка погребна опрема, и то је, код мене барем, пробудило одговарајуће успомене из детињства… А онда ми се наметнула мисао да смо поново под окупацијом. Ова, садашња, осиромашила нас је и материјално и духовно, замаглила вид, па је ограничила и могућности техничке опреме у штампаријама: сивило је јефтино и примерено колективном расположењу. Замагљени омоти су одраз нашег душевног стања, слика замрачености скученог ума. Дошло је до гашења радосних боја на корицама због кужног задаха што га у ваздуху шири надзор туђинске власти.

Има, ипак, једна разлика између онога што сам као дечак гледао и доживљавао и овога са чиме се данас сусрећемо. Онда се знало име окупатора, а данас он влада преко добровољних посредника и плаћених опуномоћеника.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *