Грађа за речник 7 – Доба просјачења

пише Милован Данојлић

Има просјака, и просјака. У последње време, како сам се нашао у Управном одбору Српске књижевне задруге, и сам се бавим просјачењем. Мољакам помоћ, за Плаво коло, барем. Као просјак, нисам нарочито успешан

У другој домовини

После пет месеци проведених у отаџбини, ево ме, поново, у другој домовини. Враћам се радним навикама, уклапам се у уобичајени распоред часова, постављам расклиману локомотиву на колосек. Најпре сам пребрао гомилу писама и хартија накупљених у углу стола. Толико папира, толико проливене штампарске боје, страћене ни у шта и низашта! Рекламе бацам без задржавања, остало прелистам, понешто издвојим, са намером да га касније ишчитам, па и то, најчешће, на крају, бацим. Са свих страна нешто траже, предлажу, мољакају, просјаче. Избор је упрошћен: или ћу се расплакати од сажаљивости, или постати, за часак, бездушан.

Лето је, овамо, било кишно, све је ижђикало: чемпреси у баштенској огради се винули према небу, трешња и јабука се разгранале, чак су и машине у фотокопирници увећане: поставили су нове, савршеније и моћније апарате. Аутобуси променили бројеве, досад ми је у близини куће стајала осмица, а одсад ћу се возити шеснаестицом.

Једино се просјак на улазу у Православну цркву, ионако жгољав, смањио. Као да се, у протеклих пет месеци, није померио с места на којем сам га у априлу видео. Гледа одоздо, искоса, беспомоћним и молећивим очима. Док сам пролазио, ухвати ме за руку и пољуби у надланицу. Спустих нешто ситнине у белу пластичну чашу, и умакох у цркву. Ту би милионе требало дати, да подигне главу, да се усправи до људске висине.

А колико је, још, таквих на свету…

[restrictedarea]

Жилава сорта

У Београду, у центру вароши, Циганчица са голом бебом у наручју, изгрди ме на пасја кола. Дао сам јој педесет динара, а она спази да у лисници имам још новчаница, па заиска двеста динара. Одбих, и она удари да виче на сав глас, да ме ружи и проклиње. Дадох се у бекство, чиме изазвах непријатну подозривост пролазника. Трчао сам, нисам имао времена да објашњавам шта се дешава. Постиђен, склоних се у прву кафану и наручих пиће које ми се није пило.

О београдској просјакињи не би требало превише бринути, за њу нема зиме. Насрће као вучица. Понижена, понижава. Наша, жилава сорта.

 

Задруга

Има просјака, и просјака.

У последње време, како сам се нашао у Управном одбору Српске књижевне задруге, и сам се бавим просјачењем. Мољакам помоћ, за Плаво коло, барем. Као просјак, нисам нарочито успешан. Потписао сам неколико молбених писама, без одговора. Искамчио сам 1.000 евра од једног старог емигранта. На пријему у „Печату“ упознадоше ме са Ненадом Поповићем, председником Српске народне партије. Нисмо се честито ни поздравили, тек ја, човеку кога први пут у животу срећем, сасух у лице:

„Требало би ми 1.000 евра за штампање књиге Звонимира Вучковића“.

„Имаћете то“, рече Поповић, и испуни обећање.

То за једну књигу. А за остале, требало би нам, годишње, барем двадесетак хиљада. Где да их нађемо? Они који имају разумевања, немају новца, а који имају, не разумеју.

Посебно је осетљив бивши министар Братислав Петковић: све би учинио, кад би могао.

Наша драга Задруга се нашла на опасном клизишту. Њен је статус пољуљан и прегажен од времена, задругарство је одумрло у сељачкој и занатлијској средини, нема га више ни међу ђацима. Кућа животари захваљујући добром имену, те штедљивости малог броја запослених, али се на крпежу и трпежу ништа озбиљно не да опослити. Финансије су нам на позитивној нули: лоша полазна тачка за испуњавање замисли утврђене године 1892. од ондашњих угледних културних и јавних радника Стојана Новаковића, Љубомира Стојановића, Милана Ђ. Милићевића и Јована Јовановића Змаја. Задатак је био, и остао, објављивање изабраних штива на ползу народне заједнице чије је име уписано у називу добровољног удружења. Сваки савеснији издавач тежи остварењу тог, високог циља, али Задруга се на њ трајно обавезала. Њен рад у последње време стагнира, а стајање и назадовање воде у пропаст. Кућа се, у првобитном залету, пребацила из 19. у 21. век: надживела је две династије, три политичка режима, четири државе и пет ратова. И немачки окупатор је, зарад привида нормалности, инсистирао на њеном одржању, што је песник Светислав Стефановић платио животом. А сад се, у епоси тзв. либералног капитализма, нашла на беспућу.

„Недостатак средстава“ је део проблема. Суштина је у недостатку квалификованих друштвених саговорника за разматрање једног питања од јавног значаја. С ким сести и разговарати? Кад би неко такав постојао, до решења би се свакако дошло. Он би рекао шта се, с обзиром на стање у буџету и привреди, може учинити, па бисмо своје планове прилагодили могућностима, не одустајући од завештања које су нам оставили далеки и ближи преци.

Режим, заведен 1945, показао је несумњиву одговорност према културним установама овога ранга. „Другови“ су у својим редовима имали интелектуалаца образованих у старим, добрим школама, а ратни кадрови су страховали да их не прогласе за варваре и упропаститеље културе: што су је мање поседовали, више су је поштовали. Одвајали су оно што је неопходно, а за узврат су тражили лојалност према поретку. Уступци су били ретки, повезани са неким јубилејима, видни, и подношљиви. У основној делатности, Задруга се држала наслеђених научних и естетских мерила. За председниковања Добрице Ћосића изишла је десетотомна „Историја српског народа“. Један од успешнијих и пожртвованијих њених председника био је песник Ристо Тошовић, партизански првоборац као и Ћосић. Злодела комуниста према Цркви су нам добро позната, а мање се зна да је ондашње републичко Министарство културе слало материјал за мантије калуђера на Светој Гори, као и суве шљиве за олакшавање режима дугих постова.

И онда су наступили активисти примитивног, да не речем зоолошког капитализма. Њихово смо гесло чули још у годинама самоуправног социјализма: „Што не може да опстане на тржишту, нека цркне!“ То се правило, данас, не примењује ни у једном просвећеном капиталистичком друштву. У Северној Америци, Великој Британији, Немачкој и Француској, и другде, културно стваралаштво, посебно оно врхунско, живи захваљујући густој мрежи владиних и невладиних тела, приватних фондација, уходаних центара и задужбина. Подршка се даје без условљавања, без мешања у унутрашње послове и програме, док неки наши „спонзори“, уз новац, настоје да наметну дела својих штићеника или сопствене писаније. Њихови су поклони отровни, а помоћ им се своди на одмоћ. Стручна критика је занемела, хонорари се не исплаћују, што се одражава на вредност објављеног. У тим околностима, најстарија издавачка кућа у Срба, и наш најстарији часопис, СКЗ и ЛМС, нашли су се у смртној опасности. Не верујем да ће садашња власт пристати да уђе у историју као гробар тих културних установа, мада ништа није немогуће.

 

Слика у свету

Поводом односа према избеглицама, наши званичници се хвале „лепом сликом послатом у свет.“ На ТВ екранима ја ту слику не примећујем. Напротив, од 180.000 оних који су прошли кроз Србију, један од француских националних канала је нашао за сходно да покаже младог Сиријца који је изјавио да му више годи лежање на бетону у Бечу него боравак у српском затворском прихватилишту. Хвала Богу да смо после свега и упркос свему, остали оно што смо увек били. Још само кад не бисмо очекивали признање од светских егоиста, кад не бисмо просјачили њихову наклоност. Много смо, у последња четврт века изгубили. Остали су нам душевност и саосећајност у туђој муци. И то је довољно, признање са стране нам није потребно.

[/restrictedarea]