ДР ПЕТАР ПИЈАНОВИЋ – Обнова на развалинима јутопије

Разговарао Владимир Димитријевић

У последњих четврт века стигле су на наплату старе српске заблуде и грешке. Уместо да су темељили националну кућу, Срби су скоро цео век удомљивали оне који своју кућу (државу) никада нису ни имали. Сви ти народи и заједнице, а то је горка иронија историје која се Србима злурадо руга, данас имају међународно признате државе и чврсте границе. А Срби?!… И данас неки из незнања које их не правда, или зато што су и даље под утицајем идеолошке и менталне дресуре, кажу да је југословенство било виши степен српске идеје!? Баш тако, каже наш саговорник, аутор студије „Српска култура 1900–1950“

Петар Пијановић (1949) професор је универзитета и сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Бави се књижевном критиком и проучавањем српске културе. Објавио је књиге Поетика романа Борислава Пекића (1991), Проза Данила Киша (1992; 2005), Павић (1998), Поетика гротеске: приповедачка уметност Миодрага Булатовића (2001), Наивна прича (2005), Модерна традиција (2012), Српски културни круг (2012), Изазови граничне књижевности (2014) и Српска култура 1900−1950. (2014). Управо та књига, књига о српској култури у искушењима југословенства, била је повод за овај разговор.

 

 Од пре неколико година и код нас је познат појам „ратова у култури“, сукоба између различитих културних аксиологија на пољу стваралаштва. Колико је питање вредности у некој култури битно питање за један народ, поготову за мале народе какав је наш?

Тачно је да су код нас у последњих десетак година интензивирана спорења у култури, мада је њих било и раније. Почетком XX века жучне расправе покренуо је Јован Скерлић својим полемикама, па и скупштинским говорима из 1912. и 1913. У једном од текстова из 1904. године он је без уверљивог образложења тврдио да је „словенска култура празна реч“ и да „за нове народе има два пута: или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци“. Тако на културну тематику са искључивошћу гледа катастрофични Скерлић на почетку XX столећа, не налазећи места у свом концепту културе ни за велику руску књижевност XIX века. Да ли су и колики су допринос европској култури дали Толстој и Достојевски?! Спорења код Срба иду затим даље − од времена „злих волшебника“ између два светска рата преко жестоких спорова традиционалиста и модерниста у послератном добу, па све до најновијих сукоба које имате у виду.

С разлогом још помињете „културне аксиологије“ и „питање вредности“ што је само врх леденог брега оних процеса чији је дубински и суштински смисао везан за изградњу пожељног културног обрасца. А тај образац, како истиче Слободан Јовановић, суштински одређује националне и политичке узоре које прихвата један народ или шира заједница. Однос културног, политичког и националног обрасца динамичан је и веома сложен. У времену пред Први светски рат културни образац, за који Јовановић каже да и није био конституисан у пуној мери, профилисао је национални и политички модел, као и тип државне заједнице створене после рата.

Кад је та држава формирана политички образац и ауторитарни тип тадашње југословенске власти створили су културни образац који је „прописивао“ шта је пожељно и добро а шта не. Сличан модел, али супротног идеолошког смера, још више је цементирао пожељне узоре и зловољу властодржаца у социјалистичкој Југославији. Све је то веома дуго трајало, толико дуго да се прекодира национални српски идентитет. Када су пале идеолошке и друге „гвоздене завесе“ поново су отворени спорови који и данас трају као поменути „ратови у култури“. Какав им је смисао? Ми четврт века живимо у времену не само политичке него и културне транзиције. Срушен је стари, али није изграђен нови културни образац са свим што он значи. Зато ће „ратови у култури“ трајати све док не буде створен овом веку и српском друштву примерен културни модел. А иза тога стоје различити, не само културни интереси. Тако је било и током целог XX века.

[restrictedarea]

 Неко је с правом приметио да су најзрелији плодови нашег стваралаштва потекли од писаца који су се уобличили на својим ауторским почецима пре Другог светског рата (Андрић, Црњански, Растко Петровић, Настасијевић, Винавер итд.) а да данас кусамо другосрбијанске плодове послератног титоистичког једноумља. Какви су оквири српске културе у првој половини XX века и друштвене прилике у којима се та култура оформила?

Ствараоци и њихова дела јесу један пол приче, док други пол чине њихове културне идеологије. И уметничке творевине и идеологије имале су утицаја на оно што чини вредносне узоре или дух неке епохе. Двојица од писаца које помињете, а то су Иво Андрић и Милош Црњански, у предратном добу, у времену између два светска рата и у поратном раздобљу, показују занимљиву еволуцију на културно-идеолошком плану. Андрић је од оних писаца што су углавном остајали по страни жестоких спорења о поетикама и епохалних судара десних и левих идеја. Но и поред тога он је поступно темељио српски културни образац. Тај образац код овог писца исход је еволуције која од младобосанског југославизма иде ка идејним и културним вредностима све више окренутим српској духовној вертикали. То исто показују Андрићева проза и есеји о српским писцима (посебно о Његошу, Вуку Караџићу, Станковићу, Матавуљу и Кочићу), као и неки његови гестови којима је исказивао свој лични и стваралачки идентитет.

И с Милошем Црњанским ствар је занимљива, али на другачији начин. То нарочито осведочава млади Црњански у циклусу „Видовданске песме“. Градећи своје становиште, песник га у том циклусу не налази у националној митологији и православљу, историји и традицији, то јест у сјају немањићких времена, већ у анархичном и анационалном спорењу српског духовног наслеђа. Такву идеолошку позицију из младалачког доба Милош Црњански је у међуратно време постепено, негде и сасвим радикално мењао, приклањајући се српској идеји и националним културним вредностима.

На примерима Андрића и Црњанског види се да у међуратном времену, упркос „прописаном“ или подржављеном културном моделу, не постоје стабилни системи у културној идеологији. Сасвим је различита судбина ових писаца после Другог светског рата: да би опстао, Андрић је пролазио фазе идеолошке лоботомије, а Црњански је врло дуго и на ивици егзистенције живео у емиграцији док се коначно није вратио у свој Београд и у свој језик.

 Период описан у вашој студији био је раздобље снажног развоја образовања и науке који су водили великом препороду једног малог, али самосвесног народа, саборности и духовној обнови кроз Цркву и националне установе – развојем уметности и филозофије, језиком и појавом тзв. „београдског стила“, књижевношћу, новинарством, књижевном и научном периодиком, културом издаваштва и читања, као и културном идеологијом. Одакле нам такав замах?

Давно је речено за тај период, тачније за раскршће векова и прве деценије XX столећа, да представља златно доба српске културе, чак и да је окаснела српска ренесанса. Какогод, то је било препородно доба, односно доба када су, како је говорио Радован Самарџић, малом Србијом корачали велики људи. Никада се, као тада, у српској историји за непуну половину века није стекло толико умних, даровитих и делатних људи. За дуга времена спутавана и притајена стваралачка енергија, у том превратничком добу, након повратка државности, након буна, ослободилачких ратова и катарзе која је наступила после дуге трагичке патње, дошла је на своје.

То време изнедрило је врсну генерацију уметника и духовника, научника и државника, али и прегалаца у разним подручјима друштвеног живота. Без премца у дотадашњој, али и потоњој историји, та генерација значајна је и по томе што је дала ствараоце и остварења без којих српска култура не би била оно што јесте. Један од великих људи тога доба, Јован Цвијић, говорио је још 1911. да Срби не желе да постану „закржљао и учмао народ, прожет релативно слабом и поглавито имитаторском културом“, већ „знатан и оригиналан народ, који и ново ствара, а примљено од других народа преиначава својим оригиналним и свежим духом и сам располаже својом судбином“. Иако свестан постигнућа своје генерације, Јован Цвијић је знао да највише српске вредности тек треба да буду створене и да такав статус потврде својим значајем у корпусу европске и светске културе. Тесла и Пупин, Цвијић и Миланковић, Андрић и Црњански у првој половини XX века то су и потврдили.

Уздижући се у европски културни простор, били смо прво Срби. А онда смо постали Југословени. Они који су идеју југословенства из културног утопизма претворили у политички активизам били су наши најугледнији културни посленици на почетку XX века: Јован Скерлић, Јован Цвијић, Александар Белић, Слободан Јовановић. Један од кључних узрока њихове „прегрејаности“ југословенством био је, по вама, неопросветитељски дух својствен српској грађанској интелигенцији, који је занемаривао значај вере и традиције у обликовању српског националног бића и погледа на свет.

Уз све велико и значајно што је српска елита златнога доба створила, треба рећи да је у њеном крилу однегована и оснажена идеја југославизма. Она је Србе извела на тежак, трновит, па и драматичан историјски пут, који је вероватно био поплочан добрим намерама, али његове кривине, странпутице и провалије и данас осећамо. У том контексту с разлогом помињете Јована Скерлића, Александра Белића и нешто обазривијег Слободана Јовановића. Притом је нужно и пристојно казати да је сваки од ове тројице стваралаца високим резултатима задужио српску науку. Јовановић је за ту генерацију говорио да својим деловањем показује видне знакове противречности. Да није тако не би он као приврженик југославизма 1937. године основао Српски културни клуб, па потом постао члан југословенске владе и најпосле њен председник у емиграцији (1942−1943). У текстовима насталим тек пред крај живота Јовановић је критички проговорио и о својим недоследностима.

О Скерлићевим противречностима посебно се може и треба говорити. Он је горљиво залагање за српску идеју на почетку деловања заменио југословенством, да би 1913. године оштро замерио Исидори Секулић и њеним Сапутницима због мањка националног осећаја, и то у години када се, како је он тада писао, „највише просуло српске крви“. И у политичким схватањима виде се његове недоследности: млади социјалиста Јован Скерлић и члан Социјалдемократске партије постао је у зрелијим годинама члан Самосталне радикалне странке. Није више био близак идејама социјалистичке, како је то у писму Слободану Јовановићу запазио Милан Гавриловић, него тзв. грађанске левице.

Рекосмо већ да су Скерлић и бројни његови исписници српску идеју заменили југословенском. Касније је на тој идеји стасала и државна заједница која је у други план стављала интересе Србије и српски идентитет. О томе још 1936. мудро пише Бранко Лазаревић у студији У времену између два времена и Југославија у њему која ће целовито бити објављена тек четири деценије после ауторове смрти. Њему, приврженику југословенске идеје, већ тада је било јасно шта ће се с Југославијом десити, и то у години у којој је ова држава тек постала пунолетна. Неки то ни данас не знају. Њихово је незнање блажено и „лековито“.

 У XX век смо ушли са две своје, међународно признате државе, а сто година касније једна од тих држава се утемељила укинувши ћирилицу као званично писмо, и ставивши Србе у положај грађана другог реда, а друга се обрела пред могућношћу да је врате у преткумановске границе или, што је још страшније, да је сведу на окупирани Београдски пашалук. Шта нас то снађе, професоре?

Поменусте у претходном питању и дух неопросветитељства који је имао знатног удела у деловању међуратне српске интелигенције. Сâм је Скерлић признавао да га је руководио „световни, рационални идеал“, док је за њега „идеал хришћанства“ био „у исти мах мистичан и индивидуалан“, дакле њему далек и неприхватљив. На сличан начин разумевао је и улогу цркве у друштву, иако је брак с Кларом Шмидлин склопио црквеним венчањем. То се догодило у Цркви Светог Саве у Бечу 1902. године. За разлику од Јована Скерлића, Слободан Јовановић је о рационализму знао да каже и јаку критичку реч. Говорио је тако да је „услед просветитељског рационализма, па онда услед великог угледа позитивних наука, утицај религије ослабио, па је с њиме ослабило и неговање нашег унутрашњег живота“. Тиме се губила нужна веза с духовношћу што је за последицу имало губитак значајног дела идентитетске супстанце и везе с традицијом.

Питате шта нас је снашло. Одговор је веома јасан: снашло нас је све то, али и незнање и неспремност да илузије буду замењене истином. У последњих четврт века стигле су на наплату старе српске заблуде и грешке. Уместо да су темељили националну кућу, Срби су скоро цео век удомљивали оне који своју кућу (државу) никада нису ни имали. Сви ти народи и заједнице, а то је горка иронија историје која се Србима злурадо руга, данас имају међународно признате државе и чврсте границе. А Срби?! Где су данас они чији су преци у ту заједницу унели победу у Великом рату и огромне жртве, свој суверенитет и државност? И данас неки из незнања које их не правда, или зато што су још увек под утицајем идеолошке и менталне дресуре, кажу да је југословенство било виши степен српске идеје!? Баш тако. Зато се на сав глас кука када државна авио-компанија у називу добије српски предзнак. А Хрвати су чувеној Југославенској академији знаности и умјетности, основаној још 1866. године, очас променили име 1991. иако су значајног удела у њеном раду имали и Срби. Зато код нас и данас постоје стари називи као реликти једне свести која је дуго радила у корист српске штете. Итд. Па ко нам је онда за све крив?!

 У својој студији указали сте на непосредну повезаност комунистичког интернационализма са одрицањем српских комуниста од сопственог идентитета зарад остајања на чврстим позицијама тако схваћеног интернационализма. Мало ко је то, ипак, био спреман да призна, осим ретких људи попут бившег комесара, а онда песника, Танасија Младеновића, који је рекао да су српски комунисти објективно издали свој народ, мада су субјективно желели нешто друго и другачије.

Помињете Танасија Младеновића, доброг човека и занимљивог лирика. Био сам у прилици да с њим о истоме разговарам. Пре њега у сличном бих контексту поменуо умног Стојана Новаковића. Он је говорио да „успех у политици припада онима који умеју да предвиђају и да рачунају с извесношћу по стварним струјама које ће имати да надвладају у будућности“. Тај критеријум имао је и Скерлић када је у скупштинском говору из октобра 1913. замерао Пашићевој политици да она нема „моћ предвиђања“. И Новаковић и Скерлић били су на југословенској страни. Није им мањкала способност да врло добро уоче како је у политици и у државним пословима моћ предвиђања врло важна, али се показало да они сами ту моћ нису имали и да будућност није потврдила њихова очекивања.

Танасије Младеновић по томе им је близак. Додуше, признао је да су српски комунисти издали свој народ; тачније, желели су једно, а добили нешто сасвим друго. Због тога је он искрени покајник. Само због изречене истине, Младеновић је клеветан, сумњичен и називан разним именима. А био је чист човек и праведник, освешћени Србин, осетљив и солидаран. Код нас то тако иде. И нема нам друге. Међутим, важније је од тога следеће: Стојан Новаковић, Јован Скерлић и Танасије Младеновић, сваки у своме времену и на свој начин привржени југословенској идеји, јесу доказ како најлепше певају заблуде и постају заводљиве. И после целог једног века и свега што се проживело и једва преживело поново се истиха чује та иста песма. Југосфера постаје тако реликт и сурогат једне потрошене а ипак живе опсене. Не вреди ту много наук у виду признање честитога Танасија Младеновића.

 Где се сада налазимо? Куда плови овај брод? Да ли ћемо издржати вртложења глобализма?

Све што сам до сада помињао на неки начин је одговор и на ово питање. Сами Срби треба да уче на сопственом искуству и грешкама из прошлости. Народ који не научи лекције из историје и постане хронични понављач никада неће успети да положи матуру пуне историјске зрелости. Цео прошли век протекао је у покушају Срба и у изнудици, наметаној изнутра и споља, да живе у вишенационалним заједницама и у неколико држава. Не би ни то било рђаво да је код неких других, врло сродних народа постојала добра и искрена жеља за заједништвом. Сада се види исход тих идеја које су највише штетиле српским националним интересима. Данас је друго време. Србија, више него јуче, мора да буде у свету и са светом; не сме да буде затворена и аутистична. Мора да зна на коју ће страну, али пре свега да води рачуна о свом националном бољитку у времену пуном искушења.

Времена су нестабилна и хировита, са многим потресима и обртима у Европи, али и у свету, тако да није јасно шта се у будућности може десити. Питање Грчке и Украјина, па мигрантска криза којој се види узрок а не види добар исход, све су то врло велике непознанице и питања без правог одговора. Последично, избеглице су жртве оне империјалне политичке културе у којој Скерлић зачудо види спас иако сâм помиње да је баш та култура све учинила да неки народи буду прегажени. Ни Европска унија са свим својим механизмима није показала способност да управља новим кризама. Мале земље, па и Србија, могу да буду и јесу колатералне жртве тих процеса што нису решени, нити се зна како ће и када то бити. Блокада границе с Хрватском која је колико до јуче трајала, мало подсећајући и на царински рат с Аустријом 1906. године, рецидив је тог стања уз најаву друге стране да би блокада граница могла да буде поновљена. Где је ту Европска унија која је дозволила, макар за неколико дана, да земља чланица, на штету друге државе, крши принципе на којима та унија почива? И шта тај чин симболички значи?

Зато је тешко рећи куда плови наш брод. Није добро да плута на немирном европском мору, већ да има свој циљ и тражи сигурну луку. Све то треба гледати у некој перспективи. У вези с тим поменуто је већ да су и Стојан Новаковић и Јован Скерлић држали до аналитичке моћи предвиђања у стварима које се тичу државних послова и будућности народа. А то што су и ови угледници грешили у предвиђању, веома се залажући за државну заједницу која је била провизоријум и неславно завршила, такође може да буде за опомену и поуку. Ако је данас то још могуће, будућност треба планирати. Она зависи и од других, али у највећој мери од нас самих. Поглед унапред значи да треба знати шта се хоће, с киме и са којим средствима да се то оствари.

То ће тешко ићи ако се стално гложе и сукобљавају тзв. прва, друга и трећа Србија (што нигде нема), а да се притом и не зна шта ти редни бројеви значе. Неће бити добро ако се буду правиле не само географске него и културне и духовне границе између Срба и Србијанаца. О свему не морамо мислити исто, али је важно имати консензус о кључним националним питањима. Скоро је један публициста приметио да из Београда увек долазе два гласа, из Загреба један, а из Сарајева ниједан. Слично и духовито рекао је и један наш савремени писац, казујући да би се Срби поделили на два приближно једнака дела и на референдуму на којем би гласали за увоз куге или против њега. Све док је тако, куга нам је у кући.

Да би мирно пловио брод који помињете, треба довести у склад демократске и националне вредности, Србију и Европу. У томе од велике помоћи може да буде политичка и културна антропологија Борислава Пекића који је добро водио свој брод „Арго“ књижевним морима, али је оставио и живу мисао и корисну оставштину за будућност. Били су му блиски трезвено национално осећање и српска историјска традиција којима друге не вређамо него себи враћамо самопоштовање. Пекић је био за Европу која нас „жели и разуме а не презире, а ми Европу да разумемо и зажелимо“. Такође је говорио да је „за демократију нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ“. Дакле, нација и демократија су „две шине истог колосека“. Све то јесу или би требало да буду обрасци културе који  временом могу да постану чиниоци целовитог система вредности. Слично је мислио и Милорад Павић који је говорио да Срби могу ући у Европу само са сопственим духовним пртљагом. У супротном − поништени идентитет поништава самобитност и самопоштовање, после чега остаје само љуштура од човека, док се народ претвара у становништво. Уз нужан опрез и добру памет, надајмо се да се то неће десити.

[/restrictedarea]