Почетна / Србија / Борба против ветрењача

Борба против ветрењача

VetrenjaceПише Никола Врзић

Обновљиви извори енергије, што иначе тако лепо звучи, заправо представљају још један скривени цех српских ЕУ интеграција, који грађани Србије плаћају из сопствених џепова како би напунили џепове власника нашег ветра, Сунца и ђубрета…

Борба можда и јесте донкихотска јер је то борба против Европске уније и њених директива а знамо да оне (засад) немају алтернативу, али то не значи да се против ветрењача и осталих извора обновљиве енергије не треба борити. Зато што читав овај систем снабдевања струјом из обновљивих извора енергије није осмишљен да бисмо се снабдевали чистијом струјом, већ да би на томе неко добро зарадио. Разуме се, на наш рачун, а да се ми о томе ништа и не питамо.

 

НАША ГЛУПОСТ ИЛИ ТУЂА ПОДВАЛА

На овај занимљиви бизнис модел нехотице је указала једна од оних који би на таквом моделу да зараде, Лидија Удовички, некадашњи кантри менаџер за Србију у компанији Континентал винд партнерс (КВП) на чијем је челу њен супруг Марк Крендал, у склопу текуће афере прислушкивање/ветропаркови; тада нам је – Србији и њеним грађанима – пребацила чак и да смо затуцани и заостали јер једини у Европи немамо ветропаркове из којих се производи струја. „Како је могуће да смо у таквој ситуацији? Да ли су сви они остали глупи, а ми једини паметни?“, упитала се, тобоже просветитељски запањена што нисмо у стању да препознамо сопствени интерес и допустимо јој да нас усрећи својом струјом из ветра. А заправо је реч о чистој – чистијој од струје из ветра, или Сунца и ђубрета, кад смо већ код тога – борби за сопствени интерес, која не би била (тако) спорна да се на крају не изражава у губицима Електропривреде Србије и додатним ставкама на нашим рачунима за струју. Што ће рећи да се заиста поставља питање, али право питање: да ли смо ми толико глупи што нечији – КВП је овде само повод за причу о много ширем проблему са којим се сусрећемо сваког месеца када плаћамо рачуне за струју а да о томе ништа не знамо – дакле, да ли смо ми заиста глупи што нечији појединачни интерес и профит не стављамо изнад општег интереса?

Наравно: постојање обновљивих извора енергије и пратећа заштита животне средине јесу у основи добре замисли против којих само безнадежно затуцани или подједнако корумпирани могу да се боре, али то их заузврат, те добре замисли, и чини погоднима за манипулацију и медијско спиновање, згоднима да се иза њих сакрију сасвим опипљиви интереси. А да је заиста реч о сакривању личног интереса иза добре замисли, сведочи већ и чињеница да нико од заговорника обновљивих извора енергије попут Лидије Удовички, који су уз то и њихови власници, не спомиње да је реч о послу који за њих, власнике, захваљујући нама, корисницима, не носи баш никакав ризик од губитка него им, напротив, доноси профит који им гарантује држава…

[restrictedarea]

МЕРЕ ПОДСТИЦАЈА И ПЉАЧКЕ

Али кренимо редом. Све почиње, а и како би, Европском унијом, и низом њених директива, закључно с Директивом 2009/28/ЕЦ од 23. априла 2009, које су предвиделе, укратко, да до 2020. године обновљиви извори енергије у укупној количини произведене енергије у ЕУ учествују с 20 одсто. Приступањем Србије Споразуму о енергетској заједници, овај смо циљ преузели и ми.

Србија задати циљ већ премашује, и то увелико. Две српске хидроелектране у власништву ЕПС-а, Ђердап и Дринско-лимске хидроелектране, дају 2.835 мегавата снаге, „што чини скоро 34 одсто укупног електроенергетског потенцијала ЕПС-а“. Вода, разуме се, спада у оне обновљиве изворе енергије, и, да бисмо испунили прописану ЕУ директиву, практично не морамо да радимо баш ништа. Ако је већ циљ обновљива и чиста енергија; али није, него је она само средство да се некоме утерају паре у џеп, будући да се ови, постојећи хидропотенцијали не рачунају. Него су потребни нови обновљиви извори енергије, у виду мини-хидроелектрана, ветропаркова, соларних електрана, електрана на биомасу, депонијски гас, отпад…

Е, то нас доводи до суштине овог бизниса који не може да пропадне. Ова суштина има два спорна нивоа.

Први ниво: сходно Уредби (Владе Србије) о мерама подстицаја за повлашћене произвођаче електричне енергије, Србија ће – и то у наредних 12 година (!), јер се „мере подстицаја у смислу ове уредбе“ односе на „подстицајни период од 12 година“ – откупљивати „укупан износ произведене електричне енергије“ коју произведу ови (збиља) повлашћени произвођачи струје из обновљивих извора енергије, од Сунца до ђубрета. Зато и рекосмо да је реч о фантастичном бизнис моделу, јер се ради о бизнису који не може да пропадне пошто ЕПС мора да откупи све што повлашћени произвођачи произведу.

Али ово је, како такође рекосмо, тек први (спорни) ниво.

Други спорни ниво: ову ће струју, коју повлашћени произвођачи произведу, Електропривреда Србије то јест Србија, откупљивати по ценама које су знатно више од тржишних, ЕПС-ових!

Према подацима Евростата (званично статистичко тело Европске уније), просечна цена струје у Србији, цена по којој нам ЕПС продаје струју, износи око 6 евроценти по киловатчасу. Када, међутим, ЕПС буде откупљивао струју коју производе повлашћени произвођачи, откупљиваће је по подстицајним ценама из члана 13 споменуте Уредбе о мерама подстицаја за повлашћене произвођаче електричне енергије. А цена је, такорећи, права ситница; из електрана на ветар, на пример, она износи 9,2 евроцента по киловатчасу. За 9,2 евроцента ће, да то буде потпуно јасно, ЕПС откупљивати струју произведену у ветропарковима, а нама ће је продавати по 6 евроценти. Што се малих ХЕ тиче, у зависности од њихове величине а што су мање то је скупље, цене се крећу између 7,38 и 12,4 евроценти по киловатчасу, електране на биомасу иду до 13,26, на биогас до 15,66, соларне од 16,25 до заиста невероватних 20,66 евроценти по киловатчасу, и да не дужимо, баш сваки тип електрана које струју производе из обновљивих извора енергије, без обзира на њихову величину, ЕПС-у ће струју продавати по ценама које су више од цене по којој је ЕПС продаје нама, крајњим потрошачима. И ЕПС ће све то морати да купи, таква је законска одредба, а одредба је таква зато што је Европска унија прописала да буде таква. Ако вам се чини да је све то чист губитак за ЕПС, то јест за државу Србију, чини вам се добро.

С тим што је и још горе. Зато што макар део ових губитака ЕПС сваљује директно на све нас, кроз посебну накнаду за подстицај „коју, у складу са законом, плаћају крајњи купци уз рачун за приступ преносном, односно дистрибутивном систему, и посебно се исказује“. Ова накнада у 2015. години износи 0,093 динара по киловатчасу, а пре две године – поређења ради – била је више него упола мања, 0,044 динара по киловатчасу.

И финале: што више обновљивих извора енергије будемо имали, због чега ћемо сигурно добити похвале из Брисела који је читаву ову подвалу и осмислио, губитак ЕПС-а биће већи, а самим тим ће бити већа и она посебна накнада за подстицај коју већ плаћамо а да то углавном и не примећујемо. Док ће та такса бити мања само ако цена струје буде већа. Фантастично, зар не?

Што ће рећи да Дон Кихот ипак није био потпуно луд што се борио против ветрењача…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *