Атомске подморнице имају коме да пишу

ПОВОДОМ НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ 2015.

Пише Љиљана Богдановић

Да ли је у праву не мали број писаца и критичара, посебно руских, када тврди да је и овогодишњи Нобел за књижевност очекивано политичка награда, и да ли је одлука Шведске академије овог пута утолико специфична што је у избору лауреата – Белорускиње Светлане Алексијеве – значајну улогу одиграло и високотехнолошко наоружање, то јест „руске атомске подморнице које круже око Европе“?

Али овде није реч о књижевности! Овом оценом, једнодушно исказаном, бројни писци и критичари, пре свега руски и белоруски, прокоментарисали су одлуку Нобеловог комитета да најпрестижније светско признање за књижевност ове године додели Светлани  Алексијевој (1948), Белорускињи која живи у Паризу и Минску, има украјинско порекло и белоруски пасош, а пише на руском језику.

Са изразито критичком оценом дела нове лауреаткиње од стране људи од пера, Шведска академија се безмало и слаже, будући да се – већ од образложења награде – ограђује од формалног „чистунства“ и цепидлачења ове врсте. Сара Дариус, секретарка Академије, у име Нобеловог комитета саопштила је да је Алексијевичева „изашла из оквира новинарства и класичног журнализма и развила нови књижевни жанр који носи њен печат“. Дакле, и јесте и није новинарство, а уколико се уопште ради о књижевности, онда је код Алексијеве у питању стваралачки „код“ у литератури до сада мање познат, односно нови жанр за који се, осим под посебним условима и додатним значењима, уважени Нобелов жири и не би сматрао позваним да одлучује (њему је, верује се, посао ипак да процењује књижевна дела у недвосмисленом значењу тих речи).

[restrictedarea]
УПУТСТВО ЗА ПЕГЛУ

Свако правило, знано је,  постоји да би се преступ направио, па је у случају нове нобеловке реч управо о „ходању ивицом“, разбијању окошталих и конзервативних тумачења одговора на питање: шта јесте литература. Жири је толико раскомотио писана и друга правила, да је ухваћен у преступу, његов избор се нашао у унакрсној паљби жестоких приговора, међу којима је било и ових, само наизглед формалних. Духовито их је, поводом дела нобеловке, поређао колумниста руског листа Взгљад Михаил Бударагин: „Ако је књижевност било који текст написан на руском, онда је њен Рат нема женско лице, свакако, књижевност. Ако, међутим, под књижевношћу подразумевамо метод стварања убедљивог уметничког света помоћу језика, онда сваки текст Алексијевич(ке) није ништа више књижевност од упутства за микроталасну пећ или пеглу.“

Или, другим речима, ако је новински интервју књижевност, онда је Светлана Алексијевич књижевница.

Порузи око „упутстава за…“, супротстављено је образложење Швеђана, озбиљно да озбиљније бити не може. Светлани Алексијевич се награда, кажу, додељује чак за целокупно „вишегласно дело које подиже споменик патњи и храбрости нашег времена. Књижевница је, интервјуишући сведоке из Другог светског рата, преживеле у рату СССР-а у Авганистану, жртве чернобиљске катастрофе, у својим делима мапирала душу совјетског и постсовјетског народа“.

Мапирање совјетске и руске душе плод је њеног дугогодишњег репортерског бележења. Као новинар и интервјуиста, Светлана је потом објавила и неколико књига (исповести најчешће у првом лицу): „Рат нема женско лице“, „Гласови утопије“, „Последњи сведоци“, „Време second-handa“…

Ако је дело Алексијевичке вишегласно (часници из Нобеловог комитета потрудили су се да понеку реч својих оцена саобразе изворној вољи Алфреда Нобела, према којој „идеалистичке тенденције“ морају бити кључна лозинка у избору) и додирује се са идеалима којима се књижевни свет, упркос разликама, масовно одазива, откуда према њему тако јасно изражен презир управо међу руским и белоруским колегама? Они лауреаткињу и њено дело, баш као и интелектуални ангажман и активизам, далеко боље познају него публика у свету (и поред истицања да су јој дела преведена на 35 језика!), али међу њима су данас одушевљени и награду Светланину славе само руски и белоруски „либерали“ – Путинови љути опозиционари.

У коментарима овогодишњег књижевног Нобела – неке смо поменули – ови писци, критичари и колумнисти заправо говоре о ширем контексту без чијег познавања и разумевања и „случај“ Алексијевичеве остаје енигма. Посредовањем српско-руског портала Факти и српска јавност је непосредно могла да прати ову запенушану дискусију, којом се скицира жив и упечатљив кроки савремених европских и светских прилика, а обриси тог „цртежа“ надмашују домен и значај књижевности. Најдуховитији, и по правилу опор, био је Захар Прилепин, који је убеђен да Алексијевичева не би добила награду да руске подморнице не плове око Европе!

Ово технолошки високософистицирано оружје било је, дакле, аргумент и за сам Нобелов комитет. Прилепин је детаљан:

„Пре 5-6 година говорио сам и у Паризу, а затим и на лондонском сајму књига да ће се Нобелова награда сетити руске књижевности тек када руске подморнице почну да плове око Европе. Неколико пута сам написао: све док Русија не почне да претендује на звање суперсиле, нигде је неће бити. Награда Светлани Алексијевич је последица огромног осећања понижења на Западу. Почело је Олимпијадом, уследио је Крим, затим фактичко одвајање Доњецке и Луганске Републике од територије Украјине. Сада још Сирија…“

Подразумева се, алудира на то и Захар, а досећају се други, да ће се Комитет „сетити“ занемарене литературе тако што ће ставити прст у око руској књижевности, и као најбоље издвојити оне који у свести већине слове за – русофобе!

ИДЕОЛОГИЈА ЈЕ ЗАКОН

Иако је Нобелов комитет одлучио једногласно, многи су уверени да Алексијевичева награду не би добила да је Францускиња или Португалка. Односно, да на власти у Белорусији није Александар Лукашенко и да њена земља није у конфедералној заједници са Русијом.

Светски културни естаблишмент има, рекосмо, своја правила. У случају Нобеловог комитета важи нетранспарентна поставка – све за идеологију, идеологију ни за шта, посебно не за књижевно стваралаштво које врлуда у просторима националних „маглушања“ и патриотских заноса! То се, када је о Русима реч, одражавало, како подсећају сада руски писци, према гвозденим правилима: Сви случајеви руских нобеловаца за књижевност имали су јасан политички контекст. Награде Буњину, Пастернаку и Солжењицину биле су антисовјетска пропаганда, награда Шолохову – умиривање просовјетске левице у Европи, награда Бродском – нека врста скице епохе перестројке у „цивилизованом свету“. А шта се данас догађа, где је ту новинарка-нобеловац? Да ли је Прилепин био довољно јасан?

Јегор Холмогоров је појаснио шта је, према његовом виђењу, један од важнијих циљева најновије Нобелове награде: „Највећи могући притисак вршиће се на руског читаоца. Њему ће објашњавати да управо Светлана Алексијевич, која пише на руском језику, представља прави ‚руски свет‘, а не устаници и деца Донбаса.“

Писац Вадим Левентаљ предвиђа: „У наредном – и, плашим се, веома дугом периоду – набијаће нам на нос Светлану Алексијевич. Ето, видите шта она говори и мисли, а добитник је Нобелове награде!“

А, стварно, шта то она сада говори? (Занимљиво је да добитницу Нобела за књижевност у првим коментарима по објави значајне вести, безмало нико није питао нешто о књижевности. Али је било вербалног ватромета који је прштао политичким порукама и критичким сведочењима највише о савременом руском свету.)

Из повелике „постнобеловске документације“ коју су забележиле Светланине колеге, издвајамо бисере: „Три четвртине грађана Русије радује се убиствима хохлова (Украјинаца) и не заслужује љубав“; „Тоталитарне власти данашње Русије створиле неки други руски народ, који мрзи хохлове“; „У Русији пропаганда замењује сопствено мишљење“, „Ја волим руски свет. Али ја волим добри руски свет, хуманитарни руски свет, свет уметности којем се клања цео свет. А не волим свет Берије, Стаљина, Путина, Шојгуа. То није мој свет.“

СВЕТЛАНА У БЕОГРАДУ

Дела Алексијевичеве нису превођена на српски језик, домаћи издавачи нису имали афинитета за ову прозу, али је она боравила у Београду 2010 – када је позвана да учествује у дискусији (округли сто о миграцији) у Центру за културну деконтаминацију, у организацији Фондација Хајнрих Бел.

Сасвим природно и примерено теми, она је тада (алузије су се подразумевале), између осталог, изговорила и ово:

„Ја сам писац и нисам жртва, већ особа која записује сведочанства жртава, као нека врста кондуктера. У почетку су ми недостајали инструменти за тај посао, пре свега познавање војничке културе која се клања богу Марсу. Приметила сам да се код вас у Србији, чак и у Београду, људи прилично скромно одевају, али су војници одлично обучени и врло се јасно издвајају. Одмах се види да иза њих стоји велика и јака војничка култура. Када сам писала, хтела сам да нађем речи, да објасним човека који чини злочине. Како он уопште живи после тога.“

Надарена и проницљива, она је разумела да је у Београд позвана да говори о иманентном злу „човека који чини злочине“. Било је то пет година уочи освајања Нобела, и три године пре добијања престижне Награде немачких издавача, Хердерова награда беше ту негде, између…

Можда је осврт на књижевног Нобела 2015 – „надахнутог атомским пројектилима под морем“ – умесно окончати понављањем тврдње с почетка: Овде није реч о књижевности! Знамо ли шта књижевност и у нашем наглавачке постављеном свету, ма како манипулативно и подмукло подривана, ма какве задатке испуњавала – удовољавајући поганој игри, служећи замислима твораца постлибералног и безбожног круга који твори доминантну и жељену матрицу глобалне заједнице –  ипак мора бити! Остаје ли она и даље, како тврди један еминентни београдски мислилац – „комуникационо привилеговано подручје где се укрштају мреже информација, знања и мудрости, као ни у једном другом духовном подручју, универзално мрестилиште разноликих идеја и тема, које имају драматичан одзив у стварности…“?

Има наде (потпирују је и нека догађања и ромор око овог Нобела), да је одговор потврдан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *