Почетна / БРОЈ 386 / Зелене стране – Тржиште фетуса

Зелене стране – Тржиште фетуса

Пише  Мара Кнежевић Керн

Како је растућа потражња индустрије лекова за органима и деловима тела абортираних фетуса, учинила да абортуси постану веома уносан посао

Људски ресурси одувек су били неисцрпан извор зараде. Од класичног израбљивања у виду робовског рада прешло се на софистициране методе преузимања органа, како од оних који се опраштају од живота, тако и од још нерођених људских бића. С обзиром на растућу потражњу индустрије лекова за органима и деловима тела абортираних фетуса, абортуси су постали веома уносан посао, а профит америчких компанија овлашћених за координацију између понуђача и потрошача досеже астрономске цифре.

 

ОСТАЦИ ФЕТУСА НА ТРЖИШТУ

Компанија Планирано родитељство (Planned Paranthood), једна од највећих дистрибутера ткива абортираних фетуса финансирана је из буџета САД. Она са клиником склапа аранжман о преузимању феталних остатака да би из абортираних фетуса, на лицу места (просторија поред хируршке сале), медицинска екипа приступила издвајању органа и делова тела, водећи рачуна о тренутним наруџбинама. После обраде и припреме за транспорт роба се дистрибуира клијентима (истраживачким центрима и владиним агенцијама), према утврђеном ценовнику. Пракса је да се пред киретажу тражи сагласност пацијенткиње на експерименте, али се понекад избегне и та формалност.

[restrictedarea]

Пословање компаније Планирано родитељство узбуркало је јавност када су објављени видео‒снимци направљени скривеном камером. Аутор документарца, активиста покрета За живот Деjвид Далеиден, узнемирен сазнањем да продаја делова абортираних беба постаје америчка сурова реалност, успоставља контакт са сведоцима из прве руке, бившим сарадницима компаније Планирано родитељство, с намером да информише јавност о димензијама злоупотребе људских бића. Овим филмом Дејвид је пробудио успаване савести, покренувши петицију за мораторијум на финансирање делатности Планираног родитељства све док Конгрес не утврди у којој мери се кршио закон земље, као и основне норме пристојности.

Захваљујући храбрости медицинске сестре Холи О’Донел, спремне да пред камерама изнесе своја трауматична искуства на радном месту асистента за припрему и „комадање“ абортираних фетуса, јавност је сазнала детаље ове нехумане процедуре, а снимци абортираних беба старости и до 24. недеље трудноће, са срцем које куца док јој ваде органе, обишли су свет.

ПРИМЕРАК ОД ПЕТ ЗВЕЗДИЦА

Холи је била посебно погођена хладнокрвношћу особља из тима. Она наводи пример главне медицинске сестре која јој је, егзалтирана после „добро обављеног посла“, показала „трофеј“ – потпуно развијен фетус детета – рекавши: „Дођи да видиш нешто заиста ‚кул‘.“

„Дете је имало развијено лице, са израженим носем, а кад му је сестра инструментом додирнула срце, оно је почело да куца. Вешто извађен мозак и срце били су најтраженији и најбоље плаћени, а приликом вађења органа водило се рачуна о тренутној листи захтева. На једном од снимака гинеколог се обраћа Дејвиду (лажно представљен као потенцијални клијент), објашњавајући му процедуру: „Свако јутро, пре киретаже, прво погледам листу наруџби, како бих се током рада усредсредила на очување тражених органа…”

Цена појединачних делова тела фетуса креће се од 200 до 300 долара, а приликом обиласка одељења за припрему извађених органа докторка му је показала „изузетно вредан примерак“, на шта је медицински асистент у шали узвикнуо „пет звездица!“.

Неоштећена тела су на много већој цени, с обзиром на максималан број очуваних органа, а да би се то постигло гинеколог често излази из оквира стандардног дела протокола. На овакав „нестандардни“ поступак током абортуса особље се обавезало уговором.

На једном од снимака Дејвид је у ресторану, у опуштеној атмосфери, повео разговор са др Дебором Нукатола, задуженом за контролу свих активности Планираног родитељства на терену. На клијентову примедбу да је продаја појединачних органа законом забрањена, др Нукатола каже: „Закон је закон, али има много начина за његово тумачење. Ако приликом киретаже кажем да нећу одвајати органе, то је у складу са законом. А шта ћу с тим материјалом касније радити више није битно.“ Она га уз осмех информише да је, у последње време, највећа потражња за јетром и неоштећеним срцем. На цени су, такође, плућа и доњи екстремитети, а што је развијенији фетус то је цена органа већа. Др Нукатола признаје да је у Лос Анђелесу вршила абортусе и до 24. месеца трудноће. У жељи да изведе што вештији захват, она често користи ултразвук, како би што прецизније форцепсом захватила плод, примењујући нестандардну методу вађења плода: „Уколико желим да сачувам нетакнуту главу, обрћем плод како би прво кренуле ноге“.

Ни председник Америчке федерације Планираног родитељства, др Мери Гатер, током обиласка лабораторије за екстракцију, није пред Дејвидом показала ни минимум осећања за меру. Док му је показивала један „сјајно очувани фетус“, рекла је – у шали – да од зараде на вешто издвојеним деловима тела намерава да купи „ламборџини“.

У тексту „Аргументи против трговине остацима фетуса“, аутор објашњава на који начин клинике – уз помоћ посредника – успевају да се некажњено баве овом трговином, представљајући трансакције органима као „хуманитарну донацију“. И велетрговци из Планираног родитељства на сличан начин стварају хуманитарни бренд, тврдећи да у том послу наплаћују само трошкове чувања и транспорта, укључујући плате спољних сарадника задужених за преузимање свежег „материјала“ одмах после абортуса.

 

ИСПОРУКА У РОКУ ОД 24 САТА

Планирано родитељство функционише као велепродаја, рентирајући простор за прикупљање делова тела, што пред законом трансакцију чини легалном, дајући читавом послу ореол „хуманитарног рада“.

Књиге Петера Корна „Година проведена у клиници за абортусе“ (1996), покреће бројна питања везана за атмосферу у гинеколошким ординацијама. Иако се аутор не односи критички према трговини органима, у тексту се могу наћи бројни занимљиви подаци: „Иако је операција завршена, фетус још увек представља предмет бриге. Пацијенткиња је, као и већина, дала сагласност да се извађени материјал користи за медицинска истраживања. Медицински асистент, који истовремено ради за компанију специјализовану за прикупљање биолошког материјала, остатке фетуса преноси у суседну просторију, где у пластичну врећицу избацује остатке крви, остављајући само одвојене делове фетуса.“

Планирано родитељство је организација овлашћена да на тржиште органа износи понуду. У рекламном материјалу се велича чин давања сагласности за коришћење фетуса: „За то је потребна великодушност, храброст и нада да ће овим чином допринети човечанству“. Изостављен је небитан детаљ да само жена ‚донира‘ органе нежељеног детета, док ‚хумани‘ посредник, као и крајњи корисник на овој трансакцији зарађују, захваљујући законским одредбама о “разумном плаћању агенцији за трошкове транспорта и чувања материјала.

На основу текста из рекламног материјала добија се увид у димензије комерцијализације људске невоље: „Остаци људских ембриона и посмртних остатака новорођенчади налазе се на располагању у Централној лабораторији за хуману ембриологију, Универзитета у Вашингтону. Ова лабораторија, подржана Националним институтом за здравље, снабдева материјалом нормалних и абнормалних ембриона и фетуса, захтеване старости у распону од преко 40 дана…“ Лабораторија може да испоручи и ембрионе из парафина, а испорука је могућа у року од 24 сата.

Заговорници трговине људским органима тврде да фетуси нису људска бића, али се поставља питање због чега лабораторије траже „људске органе“? Притом се у захтевима јасно дефинише потреба за конкретним делом тела, као на пример „16-24 недеље стара плућа, како би се студирали молекуларни механизми реапсорпције флуида у плућима људског фетуса“.

Особље је посебно заинтересовано за плод старији од 20 недеља; у тим случајевима се добија много више, а гинеколог пред камером подсећа саговорника да успех операције зависи и од кооперантности мајке, као и њеног прага издржљивости на бол.

Обамин Department of Health and Human Services стао је у одбрану Планираног родитељства, обративши се Конгресу са изјавом да су се запослени у овој компанији у свему држали слова закона. Њима је држава давала новац за критичне здравствене услуге па је питање одговорности за сада под знаком питања.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *