Почетна / Документи / Устанак у земљи суза наших

Устанак у земљи суза наших

Научни скуп историчара у Гацку на тему херцеговачког устанка и велике источне кризе

Пише Наташа Јовановић

Како се после пуцња из невесињске пушке Балкан нашао у пламену

Велики устанак у Херцеговини и отварање Источног питања имали су далекосежан утицај на српску националну политику, одређујући даљи историјски ток догађаја који ће после Берлинског конгреса да доведе до међународног признања независности Србије и Црне Горе али и до окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.

ИДЕЈА ВАСКОЛИКОГ СРПСТВА

Иако су овим питањима посвећене многе студије, едиције, монографије и расправе са озбиљним оценама њиховог домета, Међународна научна конференција одржана у Гацку, у оквиру Ћоровићевих сусрета, вратила је овој теми заслужени значај, и чини се, разбила историјски стереотип да је великом устанку место у сенци Берлинског конгреса. Научни скуп је одржан у тренутку када по концепту глобалне империје процес утврђивања непостојећих историјских етницитета поступно разбија и разграђује формиране историјске народе и њихове територије.

Отуда је овај скуп значајан. Бар као подсетник и неоспорна чињеница да је постојало време када је Србе разасуте од Црне Горе, Аустроугарске монархије, Кнежевине Србије и Босне и Херцеговине окупљала идеја васколиког Српства утемељена на чувању сећања о постојању средњовековне српске државности. И да су се и један Лаза Костић својом здравицом и један Светозар Милетић својим прогласима, и један гатачки поп Богдан Зимоњић својом кубуром, једни у културној престоници Новом Саду, други по херцеговачким кршевима – борили за остварење истог сна.

[restrictedarea]

Историчари су на научном скупу подсетили да је од Гарашаниновог Начертанија 1844. требало да прође 30 година да би идеја свеопштег српског устанка за ослобођење и уједињење добила своју материјализацију у Невесињском устанку који је био знак за општи покрет за ослобођење Балкана. Одушевљење које је владало у Београду делио је велики број утицајних људи и политичких вођа. Но, не и њен владар. И док је књаз Милан Обреновић, у чијој ће промени парадигме гледања на могући рат одлучујућу улогу одиграти генерал Михаил Григоријевич Черњајев, говорио „Србија је Пијемонт. Али не видим где је ту Француска“, књаз Никола је од самог почетка устанка Херцеговину сматрао најважнијом облашћу државних аспирација. У запаженом реферату под називом Књаз Никола Петровић и Херцеговачки устанак проф. др Будимир Алексић напомиње да је у сферу црногорских политичких интереса Херцеговина ушла још у време владике Данила Петровића Његоша, главног јунака Његошевог Горског вијенца.

„Када је у јулу 1875. букнуо устанак у Херцеговини, захвативши широко погранично подручје према Црној Гори и проширивши се и на дурмиторске области, црногорски добровољци (јајоши), са благословом књаза Николе, пошли су у Херцеговину и укључили се у устаничке јединице. Књаз Никола је од самог почетка Херцеговачког устанка 1875. настојао да цели устанички покрет потчини себи и тиме онемогући утицај српске династије на простору Херцеговине. Стога он није благонаклоно гледао на добровољце из Србије који су долазили у Херцеговину гледајући у њима агенте српске владе који раде на прикључењу Херцеговине Србији. Херцеговина и излаз на Јадранско море били су главни ратни циљеви Црне Горе. Дакле, основни разлог војне и политичке делатности Црне Горе у Херцеговини садржан је у њеним територијалним претензијама на ову област, односну у ставу да је Херцеговина за Црну Гору област од животног значаја“.

Устанак који се брзо проширио по Босни и Херцеговини имао је одјека и међу суседним народима. Почетком 1876. устанак су подигли и Бугари, немири су захватили и делове Македоније до албанских планина. И док руски министар иностраних послова Горчаков упозорава:„Ја вам кажем да Босну нећете добити, па ма шта радили… Аустрија не да јаку Србију“, средином 1876. године Србија и Црна Гора склапају тајни уговор. Балкан је био у пламену.

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ – ГОРДИЈЕВ ЧВОР ЕВРОПЕ

О томе с каквом су пажњом Срби на туђинским територијама пратили дешавања у Босни и Херцеговини, настојећи да српско питање на Балкану учине битним за владајуће кругове оних великих сила које су у опстанку Османског царства виделе властити спољнополитички интерес, говорио је проф. др Дејан Микавица. Задржавајући се на интелектуалном, политичком и публицистичко-журналистичком деловању Светозара Милетића, Михаила Полит Десанчића и Лазе Костића, Микавица наводи да је у политичкој идеологији ове тројице првака српске либерално-демократске мисли, који су деловали у Аустроугарској, садржана суштина државотворне доктрине целокупног српског народа све до завршетка Првог светског рата.

Микавица подсећа да су управо они, најистакнутији представници српске либералне политике у Аустроугарској, у другој половини деветнаестог века писали и промовисали програме решења Источног питања.

„Током друге половине XIX века и у прве две деценије XX века, целокупна елита пречанских Срба окупљена око демократских и националних циљева, заузела се за афирмацију грађанских и колективних права и присаједињење босанско-херцеговачких покрајина државама које су водиле две, неретко међусобно завађене српске династије.“

Више од других у организовању и подстицању рата против Османског царства који је подразумевао ослобођење Босне и право њеног народа на самоопредељење међу пречанским либералима поред Светозара Милетића, Лазе Костића и Михаила Полит Десанчића истакли су се и Јаша Томић, Јован Суботић, Светозар Прибићевић.

„Посебно место Босне и Херцеговине у политичкој идеологији Светозара Милетића осигурано је његовим програмским списом о решењу Источног питања, подстицањем Србије и Црне Горе да загазе у рат ради Босне и Херцеговине 1876, његовом посвећеношћу и личном жртвом у време Велике источне кризе, новинским чланцима и убедљивим и аргументованим говорима на Угарском сабору у прилог ослобођења Босне и Херцеговине. У поменутој студији Источно питање, створеној делимично на основу увида у сличне програмске концепције Михаила Полита Десанчића, настале нешто раније, Милетић је објаснио да је Источно питање од изузетног значаја и да је директно повезано са свим другим политичким питањима. Сматрао га је ‚Гордијевим чвором‘ Европе. Ослобођење хришћанских народа у Турској и успостављање њихових самосталних, националних држава уместо европске Турске, Милетић је сматрао кључним и јединим оправданим начином да се одстрани турско варварство, заустави турска самовоља, успостави слободна трговина, мир и равнотежа у Европи.“

МАЂАРСКА СРБОФОБИЈА

Хајка против либерала у Монархији и уласка Србије у рат са Турском брижљиво је вођена на страницама мађарске штампе. У периоду 1876-1878. она је била константна у својој србофобији и непримереном подржавању Турске.

С друге стране, како је истакао историчар новије генерације проф др Горан Васин, штампа коју су уређивали Срби у Монархији пратила је херцеговачки устанак, реагујући на све догађаје бурно, вести су увек биле из ваљано обавештених извора, а смењивали су се натписи о борбама, јунацима, подвизима нових српских Обилића. Ништа мање, странице су испуњавале политичке анализе које су конкретно имале за циљ рушење кредибилитета својих неистомишљеника било у Монархији, било у Србији.

„Новосадска Застава предњачила је у креирању јавног мњења Срба у Монархији, али и шире утицала је и на политичке аргументе у самој Србији и чак Црној Гори. Још пре него што је у Невесињу почела устаничка епопеја, Застава је у својим извештајима о стању у Босни у току прве половине 1875. свакодневно писала о злоделима и злочинима Турака против српског становништва. Када су почеле да стижу прве вести о сукобима у Херцеговини сам Милетић је, помало резервисано у чланку Херцеговачка побуна, писао о томе да је могуће да управо Аустрија стоји иза целог подухвата која има да служи да се ове српске покрајине прикључе Двојној монархији. Обавеза српских кнежевина је да реагују и не оставе своју браћу у Херцеговини без помоћи. Неколико бројева касније констатовано је да у Херцеговини нема више аустријских барјака, ово је српски устанак, а вођа је Мићо Љубибратић. Устаници се изјашњавају листом за Србију и Црну Гору, а у Београду је формиран Одбор за помоћ српским јунацима“.

На страницама новосадског листа често су се налазиле и рубрике које су преносиле натписе из бечке и пештанске штампе. Тако се читало, напомиње Васин, о томе да је и најмањи предах устаника од стране Пештер Лојда сматран поразом и да је сва Пешта ликовала и славила над трагедијом хришћана. Лојд и бечка штампа доносили су вести о захтевима устаника да се положај Херцеговине изједначи са положајем Србије и да устаници немају других жеља сем да сачувају личну сигурност и безбедност за себе и своје најближе.

НА ХИЉАДЕ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Кроз призму уређивачке политике пречанског календара Орао који је излазио у Новом Саду једном годишње од 1875. до 1902, а за који је Пера Тодоровић говорио да је „од свију календара који су за ову годину изашли најбољи“ препоручујући га свакој српској кући, проф. др Снежана Божанић објашњава какав је у то време био став интелигенције преко Саве и Дунава о кључним националним темама.

„Концепцију Орла направио је Стеван Поповић, књижевник и политичар, управитељ Српске будимске народне школе, , који је на Сабору у Мађарској 1910. рекао: Ја никада нећу порећи да сам Србин. Мени су моја вера и српска ми народност као и кошуља ми, тиме, јасно формулишући своје опредељење. Окупљао је бројне сараднике, угледне књижевнике и људе од науке и пера са циљем, како је говорио, просвећивања свога народа“, навела је Божанићева.

Покрет подршке који је пратио српску борбу за ослобођење постајао је све шири. Виктор Иго објављује „Апел за Србију“, Чајковски компонује „Словенски марш“, из Русије пристиже на хиљаде Руса добровољаца…

Анатолиј Степанов, историчар из Русије, председник организације Руско сабрање у свом реферату посвећеном теми политичке оријентације руских добровољаца, учесника Устанка у Херцеговини и Српско-турском рату 1876. објашњава однос руске владе и руског друштва у вези са питањем помоћи устаницима. Он је дошао до закључка да су угледни делатници добровољачког покрета били присталице монархистичких конзервативно патриотских погледа, десне оријентације.

Касније, управо на залагање руског цара код Порте, Србија је успела да добије примирје и потпише и мир с Турском. Међутим, мир који је одржавао status quo ante bellum није дуго трајао. После уласка Русије у рат против Турске, априла 1877. српска војска је кренула у још једну ратничку епопеју завршену Берлинским конгресом.

Кнежевине Србија и Црна Гора добиле су државну независност и територијална проширења. Босна и Херцеговина су захваљујући договору великих сила потпале под власт Аустрије. Тежња за коначним уједињењем и ослобођењем није угушена. Букнуће опет, са Гавриловим пуцњем 1914.

Лаза Костић: Нека српска крв за Српство тече

Велики песник српског романтизма Лаза Костић на посебан начин је допринео остварењу кључних циљева српске националне политике. Његово национално одушевљење српском националном идејом, како објашњава проф. др Дејан Микавица видело се посебно приликом смишљања српске народне химне у време новосадске прославе Стогодишњице рођења Саве Текелије, када је романтичарски занесено говорио:,, … Да ми је дочекати свесрбски устанак за слободу и уједињење, па макар више не певао. Куд ћеш лепше песме од те чињенице.“

„Као искрени присталица пијемонтске политике кнеза Михаила Обреновића прижељкивао је ‚анексију свих и свакога‘ мислећи првенствено на јединство Босне, Црне Горе, Србије и Војводине, и оштро, у преписци, осуђивао мађарску асимилаторску политику према Србима у Угарској. Костић је активно учествовао као публициста објављујући чланке политичке садржине у ‚Србском дневнику‘ и ‚Застави‘, предано се ангажовао на омладинским скупштинама и у бројним омладинским социјалним и политичким акцијама, у дискусијама политичког карактера истицао је либерално-демократска опредељења, борио се за културну и националну еманципацију свог народа, заступао идеју словенске узајамности, српског јединства на простору Херцеговине, Босне и Србије.“

Посебно обазриво, каже Микавица, пратиле су његове активности аустроугарске власти, нарочито у Београду где је у неколико наврата (1872) настојао да убеди Намесништво како је куцнуо час да Србија објави рат Турској, а затим присуствовао и свечаности поводом пунолетства српског кнеза Милана Обреновића. Том приликом је држао здравицу у славу ослобођења и уједињења српског народа из којег не би били изостављени ни аустријски Срби. Калај је преносио својој влади да је Костић рекао да је много српске крви проливено под туђим заставама и да би она од сада требало да тече само за Српство.

„После завршетка Источне кризе, а без обзира на напоре које је улагао да увери Србе који су га слушали и читали његове чланке, да није све изгубљено, Костић је после био свестан да је српски национални покрет доживео дугорочан, историјски пораз. Суштина и смисао либералних и романтичарских планова из друге половине XIX века изгледали су неповратно изгубљени. Босна је за њега и за све пречанске либерале, као и за цео српски народ у Аустроугарској, остала ‚земља суза наших‘ и ова болна и поражавајућа слика лебдела је и убудуће пред Костићевим очима.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *