Почетна / Документи / УН: 200 МИЛИОНА ДЕЦЕ У ЛАНЦИМА

УН: 200 МИЛИОНА ДЕЦЕ У ЛАНЦИМА

Робовласнички систем није укинут (никада) само је данас   регулисан интересима профита

Пише Никола Мартић

Широм света деца раде као робови у радним камповима и њихов зној и несрећа су уграђени у производе најшире потрошње: памук, кафа, шећер, дуван, какао, угаљ… Прича о томе како потрошачи са Запада хране своје кућне љубимце плодовима мора које обезбеђују деца са Тајланда што роне за шест и по центи на сат доспела је у јавност захваљујући чињеници да је произвођач мачје хране, компанија „Нестле“, прошле недеље изведена пред Калифорнијски суд под оптужбом да у свом ланцу производње ангажује робовласнике који користе принудни рад малолетника

Пред америчким судом у Калифорнији прошле недеље је покренута тужба против прехрамбеног гиганта, мултинационалне компаније „Нестле“. У тужби поднетој од групе америчких потрошача наводи се да ова корпорација у свом ланцу производње ангажује савремене робовласнике који користе принудни дечји рад. Конкретно, тврди се да компанија „Нестле“ у производњи мачје хране „Фенси фист“ већ годинама купује плодове мора по изузетно ниским ценама „од тајландских фирми које директно сарађују са рибарима чији бродови представљају плутајуће радне кампове савремених робова“ (термин је употребљен у тексту „Њујорк тајмса“, објављеном крајем прошлог месеца). Како је својевремено писао амерички дневник, на тајландским риболовачким бродовима, под будним оком наоружаних стражара и често оковани у средњовековне окове, раде несрећници из Бурме и Камбоџе који су, у потрази за бољим животом, насели на оптимистичка обећања погрешних људи.

Овај судски процес против мултинационалне компаније скренуо је пажњу светске јавности на горуће питање савременог света, које је врло често, и са добрим разлогом, измицало фокусу јавног мњења – проблем савременог робовласништва које декларативно сви осуђују али за чију системску појаву су можда и најдиректније одговорне управо моћне транснационалне корпорације јер данас теже да обликују укупан друштвеноекономски амбијент модерног света.

Робови раде и по 20 сати дневно

Није претерано рећи да можда и највећи део савремене светске индустрије (производње али и сектора услуга) почива на јефтином или бесплатном раду тј. експлоатацији, углавном деце и жена из мање развијених земаља света. Глобални индустријски комплекс је постављен тако да корпорације (инвеститори) у „потрази“ за максималним профитима, од својих добављача често траже толике количине сировина за тако малу надокнаду да просто „гурају“ ове мање фирме, најчешће из земаља „трећег света“, у „загрљај“ још мањих локалних „непријављених предузетника“ који знају како да обезбеде сировине у јако кратком року за веома малу надокнаду. Ови далекоисточни „неформални партнери“ глобалних корпорација поседују „фабрике“, тј. радне кампове у којима савремени робови, често деца, раде чак и 18 до 20 сати дневно седам дана у недељи за шест и по центи на сат (када новчана надокнада уопште постоји). Последњи подаци Међународне организације рада (ILO) цитирани у најновијој студији америчког Универзитета Харвард, показују да је чак „21 милион људи данас жртва принудног рада а да је значајан део ове патње проузрокован управо потражњом за свакодневним производима који се налазе на полицама америчких супермаркета“. Такође, процењује се да је чак 200 милиона деце жртва експлоатације у нехуманом процесу рада широм планете!

[restrictedarea]

Према истраживању које је прошле године спровело америчко Министарство рада, Одељење за међународне радне односе, производи тј. сировине најчешће добијени употребом дечјег принудног рада у савременим робовласничким камповима јесу памук (и последично гардероба која се, такође, шије у далекоисточним „радним камповима“) затим шећер, дуван, кафа, какао, цигла, риба, злато, угаљ и дијаманти. Графички приказ ових производа сортираних по критеријуму начина производње показује да је најчешћи случај комбинација принудног и дечјег рада.

На ову тему урађене су безбројне студије а слике деце која цео свој живот раде на плантажама кафе или дувана обишле су свет небројено много пута – без драматичних последица по савремену архитектуру модерног робовласништва. Па ипак, чини се да свест потрошача западног света (он је и наметнуо оваква међународна правила производње) полако сазрева до нивоа на којем се, ако ништа друго, макар постављају питања одговорности мултинационалних компанија што, с једне стране, „посредно ангажују“ дечји принудни рад (у производњи великог броја ствари које готово сви свакодневно користимо) а са друге стране, лобирају у свим владама света за даљу дерегулацију локалних али и глобалног тржишта.

Одговорност гиганата

Поражавајућа истина је да су мултинационалне корпорације посредно или непосредно одговорне за најстрашније кршење људских права (данас постављених на пиједестал лажне религијске догме). Са друге стране, локални и међународни правни оквир у којем послују, у већој или мањој мери скројен баш по њиховој мери, готово у потпуности онемогућава широј јавности или „заинтересованој страни“ (жртве модерног робовласништва) да их позову на одговорност. Данас је потпуно јасно да су корпорације одговорне искључиво својим власницима акција који, са своје стране, желе једино увећање властитог богатства.

Па ипак, неки од ових глобалних гиганата нашли су се на оптуженичкој клупи управо због гротескних облика кршења људских права у свом „пословању“. Нажалост, многима није познато да је, у случају криминалног пословања мултинационалне компаније у некој земљи, или кршења међународних споразума, могуће тужити одговорну компанију америчком Федералном суду на основу Закона о притужбама страних држављана. Иако за жртве међународне трговине људима тј. савременог робовласништва ова чињеница не представља готово ништа (статистика анализира са коликим процентом долара дневно би ови људи могли изаћи из мизерије и прећи у сиромаштво!) развијено западно јавно мњење однедавно је формално почело да захтева одговорност неких гиганата за своје криминално пословање у земљама „трећег света“.

Међународни форум за права радника (ILRF) организација која се бави заштитом права радника и окупља интелектуалце из читавог света, објавила је листу „најбезобзирнијих“ мултинационалних компанија спремних да, зарад профита, заобиђу сваки принцип достојанства и „савију“ свако правило из радног законодавства земље у којој „послују“.

„Ништа лично, то је само бизнис“

Према наводима Међународног форума за права радника, компанија „Катерпилар“ већ годинама снабдева израелску војску (IDF) булдожерима којима су рушене палестинске куће у Појасу Газе. Упркос многим јавним позивима да ревидира своје пословање на Блиском истоку, компанија је одбила да прекине „ангажовање на рушењу палестинских домова обустављањем испорука специјално модификованих ‚Д9‘ и ‚Д10‘ булдожера израелском ИДФ“. Чак је и високи комесар Уједињених нација за људска права у отвореном писму руководству ове компаније својевремено написао да би „наставак испоруке ваших булдожера израелској армији… за које знате за шта су коришћени, могао да представља свесно саучесништво или прихватање стварног или потенцијалног кршења људских права“.

Међутим, поново се показало да никакви јавни позиви на хуманост и одговорност, без реалне претње санкцијама, не могу надјачати похлепу за стицањем још већег богатства. Епилог ове активности компаније „Катерпилар“ био је, уз одговорност за многе несреће палестинског живља у Појасу Газе, и посредна одговорност за смрт америчке активисткиње за људска права Рејчел Кори, која је 2003. године прегажена управо „Катерпиларовим“ булдожером „Д9“, док је покушавала да својим телом одврати израелског војника од рушења још једне палестинске куће. Њена породица је после ове трагедије поднела тужбу пред америчким Федералним судом против „Катерпилара“ (тражена је симболична надокнада од једног долара) уз образложење да је компанија свесно продавала машине којима је кршено међународно право. Претпостављате и сами – њихова тужба је убрзо одбачена.

Амерички петрохемијски гигант „Шеврон“ одговоран је за нека од највећих кршења права радника и за катастрофалне „инциденте“ по животну средину. Крајем прошлог века америчка компанија „Тексако“, коју је 2001. године апсорбовао „Шеврон“, директно је изазвала еколошку катастрофу „изливањем 18 милијарди галона токсичне течности из процеса прераде нафте у реке у Еквадору“ – инцидент који су активисти за заштиту животне средине назвали „Чернобил из прашуме“. Еколози међународне организације „Амазон воч“ небројено су пута хапшени на главном улазу у компанију „Шеврон“, покушавајући да скрену пажњу на катастрофу коју је изазвала ова компанија, а нико никада није одговарао. Двадесет година касније, до јавности и даље стижу извештаји да у овом делу Еквадора људи још увек пате од озбиљних здравствених проблема: вишеструко је повећан број случајева рака, обољења коже, дефеката новорођенчади а појавило се и несразмерно много спонтаних побачаја.

Ради бољег разумевања о каквом се глобалном монструму ради, Међународни форум за права радника наводи да „компанија ‚Шеврон‘ спроводи насилно разбијање мирног изражавања незадовољства локалног становништва Нигерије које протестује против експлоатације нафте у њиховом блиском окружењу“. Компанија је у ову сврху „ангажовала приватну војну формацију која неретко отвара ватру на мирне демонстранте што траже обустављање експлоатације нафте у делти реке Нигер“. Такође, америчка компанија „Унокал“ (недавно је такође постала део „Шеврона“) нагодила се 2004. године са 15 становника Бурме по тужби ових људи за учешће запослених у овој компанији у локалним случајевима силовања, убистава, тортуре, принудног рада и присилног пресељења.

„Узећемо вам воду, даћемо вам напалм“

Можда најпознатија компанија на свету, америчка „Кока-Кола“, мање је, нажалост, позната по кршењима људских и права радника и систематском уништавању животне средине локалних заједница у којима постоје инсталације ове компаније за експлоатацију воде. У Индији, на пример, „Кока-Кола“ уништава локалну пољопривреду приватизацијом извора воде. Тако је у малом индијском месту Плачимада, након приватизације воде, компанија „Кока-Кола“ исцрпила читав један и по милион литара воде из природних подземних резервоара, круцијалних за опстанак локалне индијске заједнице. На месту некадашње фабрике „Кока-Коле“ у насељу Плачимада (примећујете симболичан назив овог трагичног места) остала је сува земља затрована галонима отровних материја насталих у процесу експлоатације и унесрећено локално становништво још увек води битку пред локалним судовима да се менаџмент компаније позове на одговорност за еколошку катастрофу коју је изазвао. А да се овде ради о системском приступу глобалног корпоративног система а не о некаквом изолованом случају, говори и чињеница да је и генерални директор компаније „Нестле“ својевремено прокоментарисао да се „свет креће у таквом правцу да би ускоро требало ревидирати прихваћено становиште да је вода опште добро које не подлеже правилима приватизације“.

Интересантан је, такође, и пример из Јужне Америке где је, како наводи Међународни форум за права радника, само у Колумбији између 1989. и 2002. године убијено осам лидера „Кока-Колиног“ синдиката радника који су јавно протестовали против политике поступања са радницима. На стотине запослених у „Кока-Коли“ који су приступили синдикату отела је и мучила „неидентификована оружана формација“ са јасним циљем да застраши потенцијалне активисте против америчке глобалне корпорације.

Амерички „Дау кемикал“ иза себе има дугу историју масовног уништавања људских живота и тровања животне средине. Можда најпознатији производ ове компаније јесте отров коришћен за уништење прашуме у Вијетнамском рату – тзв. „агенс оранж“. Овај пестицид компаније „Дау“, којим је америчка војска уништавала вијетнамску прашуму како би лакше убијала чланове покрета отпора у овој земљи, изазвао је масовно умирање и милионе случајева гротескних здравствених проблема локалног становништва које и дан-данас пати од најстрашнијих поремећаја.

Монструозност ове корпорације огледа се и у „производима за масовно уништење људи“. Наиме, компанија „Дау кемикал“ произвела је својевремено и злогласни „напалм“ којим је спржено на десетине и стотине хиљада Вијетнамаца, војника или цивила – компанија никада није правила разлику („нити то може да интересује менаџмент једне компаније“). Треба још рећи да је 2001. године ова компанија „наследила титулу највећег загађивача у мирнодопским условима“, када је извршено преузимање компаније „Јунион карбид корпорејшн“, такође америчког гиганта одговорног за чувени инцидент из 1984. године у Индији, у месту Бопал у којем је, после цурења токсичних гасова из једне фабрике америчке компаније, на хиљаде људи умрло а преко 150.000 људи се смртно или трајно разболело.

Међу многим америчким компанијама, погађате, и „Дау кемикал“ још увек одбија да се „суочи са одговорношћу за своје злочине против човечности и кршење људских права“. А ко их на то уопште може натерати?

Фукушима – „приватна“ катастрофа

Сигурно најупечатљивија карикатура савременог света где дословно владају мултинационалне корпорације (националне владе су само административни сервиси „потенцијалним инвеститорима“) јесте катаклизмични догађај који је 2011. године потресао Јапан а и данас наставља да тресе читаву планету. Уништена нуклеарна електрана у власништву јапанске корпорације „Тепко“ не престаје да загађује Пацифик нити се крај ове катастрофе уопште може наслутити, будући да не постоји практичан начин да се спречи отицање плутонијума у Тихи океан, радиоактивног елемента чије је време полураспада око 24.000 година. И поред бројних статистичких података о повећаној смртности новорођенчади и масовној појави рака у Јапану, као и све учесталијих извештаја о „мистериозном“ масовном изумирању риба, китова и фока у Пацифику (последњих месеци ови случајеви су забележени и на америчкој Западној обали али корпоративни медији још увек „не могу“ то да „повежу“ са радијацијом из Фукушиме) јапанска влада је „санацију“ овог катаклизмичног догађаја препустила приватној компанији у чијем је власништву ова нуклеарна електрана (!).

Дакле, компанија „Тепко“, одговорна за (није претерано рећи) непоправљиве драстичне последице по животну средину на глобалном нивоу, задржала је „суверено право приватног власништва“ над разореном нуклеарном електраном која не престаје да трује планету радиоактивним плутонијумом. С обзиром на то да овај радиоактивни елемент има способност да се складишти у телу све већих организама (што је условљено природним процесом званим „ланац исхране“) и да се, на тај начин, претвори у унутрашњи извор зрачења организма који га исхраном уноси у тело, може се рећи да је јапанска влада на једну приватну компанију „пренела“ одговорност за масовно тровање људи и животињског и биљног света као и драматично уништавање животне средине без преседана (трећина површине планете Земље).

Савремени глобални економски и политички систем је, тако, на случају Фукушима демонстрирао трагичну победу ирационалних представа о императиву „приватне својине“ над очигледном ургентном потребом да се читаво човечанство ангажује на обуздавању ове „приватне катастрофе“ која прети да стави тачку на укупну људску егзистенцију.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Занима мешта они који владају овом планетом и који уништавају ресурсе ове Земље, производећи ђубре јер, не заборавимо, на овој планети свега има у обиљу сем људи. У последњих 100 година више је људи умрло од ратова, болести, глади него што их се родило.

    Овде се више не ради о новцу јер Они имају практично сва материјална добра овога света која се добили на превару. 95% наводних дугова свих држава наовојпланети не постоји, али мора да се врати.

    Тешко је схватити шта хоће умоболни 0,001% болесника који држе скоро 98% ресурса. Ова планета и живи свет на њој није угрожен због нас, него због њих. Са пољопривредним техникама од пре 50 година могли су да се хране сви на планети и да преостане за извоз на друге планете, ако некога има тамо.

    Да ли сте некада писали о томе колико се милиона тона хране у „богатом“ свету баце на ђубре? Ови афрички робови би могли да живе и ништа не раде само када би владари света нестали.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *