Почетна / БРОЈ 385 / УН: 200 МИЛИОНА ДЕЦЕ У ЛАНЦИМА

УН: 200 МИЛИОНА ДЕЦЕ У ЛАНЦИМА

Робовласнички систем није укинут (никада) само је данас   регулисан интересима профита

Пише Никола Мартић

Широм света деца раде као робови у радним камповима и њихов зној и несрећа су уграђени у производе најшире потрошње: памук, кафа, шећер, дуван, какао, угаљ… Прича о томе како потрошачи са Запада хране своје кућне љубимце плодовима мора које обезбеђују деца са Тајланда што роне за шест и по центи на сат доспела је у јавност захваљујући чињеници да је произвођач мачје хране, компанија „Нестле“, прошле недеље изведена пред Калифорнијски суд под оптужбом да у свом ланцу производње ангажује робовласнике који користе принудни рад малолетника

Пред америчким судом у Калифорнији прошле недеље је покренута тужба против прехрамбеног гиганта, мултинационалне компаније „Нестле“. У тужби поднетој од групе америчких потрошача наводи се да ова корпорација у свом ланцу производње ангажује савремене робовласнике који користе принудни дечји рад. Конкретно, тврди се да компанија „Нестле“ у производњи мачје хране „Фенси фист“ већ годинама купује плодове мора по изузетно ниским ценама „од тајландских фирми које директно сарађују са рибарима чији бродови представљају плутајуће радне кампове савремених робова“ (термин је употребљен у тексту „Њујорк тајмса“, објављеном крајем прошлог месеца). Како је својевремено писао амерички дневник, на тајландским риболовачким бродовима, под будним оком наоружаних стражара и често оковани у средњовековне окове, раде несрећници из Бурме и Камбоџе који су, у потрази за бољим животом, насели на оптимистичка обећања погрешних људи.

Овај судски процес против мултинационалне компаније скренуо је пажњу светске јавности на горуће питање савременог света, које је врло често, и са добрим разлогом, измицало фокусу јавног мњења – проблем савременог робовласништва које декларативно сви осуђују али за чију системску појаву су можда и најдиректније одговорне управо моћне транснационалне корпорације јер данас теже да обликују укупан друштвеноекономски амбијент модерног света.

Робови раде и по 20 сати дневно

Није претерано рећи да можда и највећи део савремене светске индустрије (производње али и сектора услуга) почива на јефтином или бесплатном раду тј. експлоатацији, углавном деце и жена из мање развијених земаља света. Глобални индустријски комплекс је постављен тако да корпорације (инвеститори) у „потрази“ за максималним профитима, од својих добављача често траже толике количине сировина за тако малу надокнаду да просто „гурају“ ове мање фирме, најчешће из земаља „трећег света“, у „загрљај“ још мањих локалних „непријављених предузетника“ који знају како да обезбеде сировине у јако кратком року за веома малу надокнаду. Ови далекоисточни „неформални партнери“ глобалних корпорација поседују „фабрике“, тј. радне кампове у којима савремени робови, често деца, раде чак и 18 до 20 сати дневно седам дана у недељи за шест и по центи на сат (када новчана надокнада уопште постоји). Последњи подаци Међународне организације рада (ILO) цитирани у најновијој студији америчког Универзитета Харвард, показују да је чак „21 милион људи данас жртва принудног рада а да је значајан део ове патње проузрокован управо потражњом за свакодневним производима који се налазе на полицама америчких супермаркета“. Такође, процењује се да је чак 200 милиона деце жртва експлоатације у нехуманом процесу рада широм планете!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Један коментар

  1. Занима мешта они који владају овом планетом и који уништавају ресурсе ове Земље, производећи ђубре јер, не заборавимо, на овој планети свега има у обиљу сем људи. У последњих 100 година више је људи умрло од ратова, болести, глади него што их се родило.

    Овде се више не ради о новцу јер Они имају практично сва материјална добра овога света која се добили на превару. 95% наводних дугова свих држава наовојпланети не постоји, али мора да се врати.

    Тешко је схватити шта хоће умоболни 0,001% болесника који држе скоро 98% ресурса. Ова планета и живи свет на њој није угрожен због нас, него због њих. Са пољопривредним техникама од пре 50 година могли су да се хране сви на планети и да преостане за извоз на друге планете, ако некога има тамо.

    Да ли сте некада писали о томе колико се милиона тона хране у „богатом“ свету баце на ђубре? Ови афрички робови би могли да живе и ништа не раде само када би владари света нестали.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *