Улога бруталне фотографије у посткултурном свету без граница

Дискурс „краја историје“ и неморал медијске манипулације

Пише Никола Мартић

Како актуелну миграцију која потреса Европу идеологија користи да би одржала пољуљани дискурс глобалне миграције човечанства у неолиберално светско друштво?

Слика мртвог тела трогодишњег Ајлана Курдија на турској плажи која је недавно потресла свет објављена је са циљевима који се крију у логици изложеној својевремено у радовима француског социолога и филозофа Жана Бодријара.

Та фотографија је, као уосталом и потресне слике одсецања глава  киднапованих западњака, које је у глобални комуникациони простор емитовао ИСИС, циљано одиграла своју улогу као – како је писао овај Француз – одраз дубоке реалности, маскирајући и извитоперавајући дубоку реалност, уз то прикривајући  одсуство те реалности и, на крају, показујући да она (та слика) нема везе са било каквом реалношћу – као чист сопствени симулакрум.

Све то је чак потресније од саме слике и на мрачан начин симболизује савремену ситуацију у свету.

Ко год је видео слику мртвог детета или снимке ритуалног одсецања глава несрећних људи  доживео је емоционални шок чији је резултат нека врста емоционалног ресетовања. Код оних који су видели слику мртвог сиријског детета, однос према мигрантима морао је, дакле, да буде макар за јоту мање рационалан, у истој мери у којој је емоционална еуфоричност обузимала милионе муслимана изложених притисцима западне цивилизације. Снажна емоција је истог часа суспендовала питање шта је милионе људи  гурнуло у избеглиштво или који су то стварни циљеви за које се бори ИСИС и у чијем је то интересу. То говори само једно – неки нови ликови у улози Џејмија Шеја, персонификације НАТО пропаганде из времена агресије на Србију, поново јашу планетом. Данас је њихов задатак вредносна (читај: пропагандна) интерпретација рата у Сирији.

[restrictedarea]

Лицемерје влада светом

Трогодишњи Ајлан Курди је био, кажу, из сиријског града Кобанеа. Тај град су заузели терористи ИСИС-а (створених од Америке и НАТО), а да би то постигли, терористи су дошли са територије (НАТО државе) Турске. Онда су Курди ослободили Кобане, а потом је Турска (НАТО) авијација бомбардовала положаје Курда у Кобанеу, наводно бомбардујући „терористе“ из Радничке партије Курдистана.

Све док није покренуто ово убилачко коло, родитељи малог Ајлана мирно су  живели  у „диктатури“ Асада. Нису бежали из „диктатуре“, а када су морали да беже од (НАТО творевине) ИСИС-а, и турских (НАТО) бомбардера, повели су Ајлана у НАТО државе Европе. И када све почне тако иронично и тако трагично, тако се најчешће и завршава. Сликом коју емитује НАТО. Сликом коју емитује турска новинска агенција са плаже у Бодруму или сликом коју емитује ИСИС са песка негде у Ираку (у случају да све то није, заправо, холивудски спектакл). Овај гротескни визуелни садржај ће пропагандисти искористити да његовим емотивним потенцијалом извитопере дубоку реалност и заправо прикрију одсуство реалности, као и одсуство сваке везе овог садржаја са том стварношћу. Изазивајући снажне емоције слика суспендује рационално код њеног посматрача, одваја га од реалности и гура у симулакрум.

НАТО је незаобилазни оквир ове трагичне приче о бруталној стварности и још бруталнијој обмани којој служи слика, кријући ту стварност. У темељима НАТО безбедносног (бес)поретка су хиљаде „колатералних штета“, свуда по свету, па и у Србији, али се, зато, судбина Ајлана Курдија разликује. Његова смрт није била проблем само статистике (подсетимо само на брутално убиство Милице Ракић, девојчице убијене у бомбардовању Србије које није узбудило уреднике глобалних медија) зато што је  могла да послужи и вишим идеолошким циљевима. Мртво тело несрећног Ајлана је за идеологију могло да буде корисно јер је кампањом глобалних медија, као средњовековни ован, могло да новом снагом руши емотивне отпоре консолидацији неолибералног светског друштва. На исти начин на који то чини и одрубљивање глава, јер како другачије објаснити да ИСИС неким западњацима одрубљује главе, а са другима склапа лукративне уговоре о продаји нафте са налазишта које контролише да би, истовремено док јача отпор Асадовој диктатури у Сирији, расло и богатство једног круга људи на Западу.

Сувишно дете, Ајлан, као и сувишни хуманитарци који су пали у руке ИСИС-а, су у савременом свету сувишних људи о којем је писала Хана Арент, у очима пропагандних стратега попут оног Џејмија Шеја тако, као инструмент, стекли сврху. За те људе Ајланово постојање, као и постојање несрећних хуманитараца, нису имали сврхе док су били живи. Али је њихова смрт имала смисла као жртва која се уграђује у пољуљане темеље постмодерног света. Тај свет не почива на човековом суочавању са реалношћу него са хиперреалношћу која, грађена и оваквим сликама, уводи савременог човека у свет спектакла и удаљава га од „баналне свакодневице“ и „пустиње реалног света“, али са јасним материјалним интересом оних који су на челу тог пројекта. То је пројекат који суспендује било какву човекову активност која комуницира са реалношћу. Са реалношћу рата на пример. Тај рат је за публику на Западу, али и свуда где доминира неолиберални идеолошки дискурс, само слика која изазива емоције, али не емоције против рата него емоције које ће подржати интересе покретача тог рата.

Како би рекао Бодријар, људи су ухваћени у игру слика, призора, одраза и симулакрума, тако да имају све мање везе са спољашњим светом. И дрогирана и хипнотисана, медијима засићена, свест је у таквом стању фасцинације сликама и одразима да концепт значења по себи нестаје. Како се симулације умножавају човек је све више заробљеник карневала огледала која рефлектују слике пројектоване из других огледала на свеприсутне телевизијске и компјутерске екране и екране свести. И слике из Сирије и Ирака које глобални медији брутално бацају у лице светске јавности и саме реакције те јавности коју затим медији (огледала) даље рефлектују као нове слике, само су још једно сведочанство тачности Бодријарове тврдње да је савремени човек заробљен у универзуму симулације, где се масе купају у медијској купки.

 „Када САД иде у рат, иде и Холивуд“

Фотографију мртвог детета на турској обали  глобално је лансирао „Ројтерс“ и дао јој своју „независну“ интерпретацију у духу дискурса којем служи. У причи од Запада доминираних глобалних медија, чији су вредносни угао диктирали поменута британска агенција и „Асошијетед прес“, дечак би данас био жив да канадске власти нису одбиле захтев рођаке малог Курдија да пружи гаранције и да издржава његову породицу. Тиме је изазвани емотивни набој масовне публике усмерен на оне који су и даље спремни да се супротставе неолибералном „слободном протоку људи“, какав су у основи  и  миграције. Сви смо ми чланови светског друштва и да ли си у Сирији или Немачкој, каква је разлика? Либерали мигранте у Немачкој дочекују са конфетама и овацијама, као да стижу драги гости а не унесрећени људи.

Нигде се у глобалним медијима не спомиње улога западних неолибералних центара у стварању непосредних ратних узрока овако гигантског померања људи. Трагедија је, у интерпретацији глобалних медија, настала због недовољног поштовања неолибералних вредности и све ће бити у реду само ако неолиберали буду још неолибералнији.

Таквој дискурзивној идеолошкој интерпретацији потребна ја подршка највећих ауторитета и најмоћнијих институција и, отуда, она одмах стиже из „Њујорк тајмса“. Роџер Коен, колумниста овог медија, је слику мртвог Курдија са Турске плаже, у духу професионалног пропагандисте, искористио да Европу оптужи за јерес „вишка историје“. А за неолиберале је историја увек историја заједнице (са историјом је заједница нераздвојна јер она и настаје у историји) и због тога је историја, као и заједница, нешто што обавезује, дакле ограничава и терорише неолибералну личну слободу индивидуе и њен лични интерес. Интерес индивидуе је живот само у овом тренутку, без везе са историјом и традицијом своје заједнице. Тај интерес појединац може у пуној слободи да оствари само у негирању вредности заједнице, јер је она само предрасуда која стоји на путу тој индивидуалној слободи и масовној неолибералној „миграцији“ човечанства у светско друштво. Грађанину светског неолибералног друштва је историја страна зато што, уосталом, ни то светско друштво нема историју, и не би требало да је има. Док пише овакве редове за „Њујорк тајмс“, Коен има на уму да грађанин тог светског друштва има само садашњост коју живи у храмовима неолибералне идеје – у шопинг моловима.

У тој својој натегнутој, у основи идеолошкој намери да оптужи Европу јер је због вишка историје и дефицита неолибералних вредности крива за трагедију миграната, Коен посеже и за патосом, вредним презира, и каже: „Трогодишњи дечак, са левом руком уз тело као да спава у кревецу, лежи мртав на турској плажи, с лицем у песку, у  немом прекору. Звао се Ајлан Курди. Његова породица га је повела у Европу, над којом су се, у ироничном обрту историје, наднеле сенке прошлости“. Коен пише дисциплиновано, агитпроповски, и у трагедији ниједном речју не помиње улогу своје државе, Америке, и неолибералне идеологије којој служи. То је, међутим, и за очекивати од посленика новинарства чији је један од симбола Дан Ратер. Ратер је познат и по томе што је први објавио вест о смрти Кенедија. Е тај Ратер (ушло је то и у уџбенике комуникологије) познат је и по изјави: „Када мене мој председник позове, ја сам спреман да ставим пушку на раме и чистим војничке клозете“. Мисли он ту, наравно, и на ове савремене идеолошке америчке ратове, покренуте ради „ширења слободе и демократије“.  Ратове који из кућа изгоне стотине хиљаде очајника чија деца остају на плажама, да би онда била фотографисана у пропагандном интересу Америке и интересу јачања идеологије која је узрок страдањима милиона људи.

То фотографисање мртве деце и Коенова „рационализација“ таквог пропагандног потеза и није ништа друго до чишћење клозета који остају иза војника упрегнутих у америчке интересе ширења неолибералне идеологије, без обзира на то да ли су у питању маринци САД или војници ИСИС-а. Роџер Коен се оберучке прихватио смрдљивог америчког блискоисточног чучавца.

Али, када то чини Коен, то је и разумљиво. Он је Американац, држављанин земље у којој важи изрека: „Када Америка иде у рат, у рат иде и Холивуд.“ Ако у рат иде чак и Холивуд, шта онда преостаје коментатору најугледнијег америчког листа. Коен мора да стави пушку о раме и, у преносном смислу, у руке узме кофу, четку и гуму за отпушавање запушеног сливника. Проблем је, међутим, када то не чине само Американци.

Посебно је занимљиво када се у ову врсту кампање укључи и један немачки таблоид. Таблоиди и јесу производ и генератор неолибералне идеје и, по дефиницији, живе од штампања садржаја који нису ништа друго до клозетски графити. Када један такав гигант, какав је немачки „Билд“, објави слику мртвог трогодишњака унутар своје, у основи клозетске, уређивачке структуре, то мора да изазове  побуну у јавности. Када се таква побуна и догодила, „Билд“ је заузео борбен став и из протеста цео један број је штампан без и једне слике. Протест таблоида због протеста публике. Нечувено.

Генералова „пријатељска ватра“

Када се процени да у таквој „комуникационој стратегији“ медији нису довољно ефикасни, у ринг глобалне јавне сфере улазе и војници којима овакав војно-комунални посао и више одговара. Најспектакуларнији такав чин је „комуниколошко“ објашњење улоге слике тела мртвог дечака које је дао генерал, и то амерички. Мартин Демпси, начелник Здруженог штаба америчке војске је моћ слике мртвог сиријског дечака упоредио са бомбардовањем пијаце „Маркале“ у Сарајеву. То је догађај који је, како је навео Демпси, „преокренуо јавност у корист интервенције НАТО у Босни“.

Могући закључак је да већ ова изјава, иако посредно, ипак довољно јасно говори да и слика мртвог дечака није новинска вест, већ пропагандно средство да се још једном „преокрене јавност“. Та изјава говори и ко је имао интерес да се догоди масакр на пијаци „Маркале“. Масакр је био потребан истим оним људима који су, ових дана, имали интереса да из мора смрти у Сирији извуку и фотографију трогодишњег дечака, да би „преокренули јавност“. „Када су мигранти у питању“, каже генерал, „стиче се утисак да интересовање јавности“ није на нивоу онога који је изазван масакром на пијаци „Маркале“.

Невоља нас у Србији је у томе што је и већина домаћих медија део те глобалне неолибералне пропагандне кампање и постројавања. Преносећи фотографију тела несрећног детета са турске обале искључиво уз интерпретацију аутора слике, београдске редакције су се, заправо, легитимисале као локалне испоставе уредништава светских медија чију уређивачку политику одређују телефоном из Пентагона или седишта НАТО у Бриселу.

Отуда се, сама по себи намећу логична питања за постројено новинарство у Србији:  Има ли овде Срба и зашто и, новинари из Србије, пристају да чисте туђе војничке клозете?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *