Почетна / Друштво / Трговински рат избеглицама

Трговински рат избеглицама

Пише Никола Врзић

Ако је само 120 хиљада блискоисточних миграната успело да подели Европску унију, шта ће јој се тек десити до краја године, до када ће их у Европу стићи и читав милион? А док се ЕУ распада, распадају се и добросуседски односи на Западном Балкану, уз очекивано оживљавање старих омраза, и неочекивано стварање нових савезништава… Но, главна вест је да је Србија Хрватској у среду у поноћ узвратила ударац

Ипак би и Хрвате требало разумети. Навикли су да избеглице само иду из Хрватске у Србију, не и у обрнутом смеру. И приде су за само 24 сата схватили да им држава не функционише, и за додатних 24 сата да им у тој дисфункционалности ни њихови ЕУропски партнери и патрони не могу да помогну зато што су и сами дисфункционални а уз то и довољно себични да то и не пожеле. Те отуда и бес исказан у покушају Хрватске да се искали на Србији, који би – покушај – могао да јој се врати право у главу али по џепу, пошто је Влада Србије у среду у поноћ показала да не обмањује ни себе, ни јавност када је, на изазивачку опаску хрватског премијера Зорана Милановића да Србија Хрватској не сме да узврати зато што је Хрватска чланица ЕУ а Србија није (са одличном перспективом да тако и остане пошто ЕУ исказује све више знакова распадања), када су дакле влада и премијер Србије Александар Вучић Милановићу одговорили да би „то, да Србија не сме да предузме реципрочне мере значило да Србија није држава, да се одриче суверенитета, државности, а док сам председник владе, Србија ће бити уважена држава и биће држава и то би сви требало да знају, и Милановић, и ЕУ, и свуда у свету“.

Реч је, дакле, о двострукој блокади, Хрватске Србији и блокади Европске уније, којима су избеглице повод за откривање сакриваних линија поделе које ни најуспешнији мировни подухват у модерној историји (цитат: брошура „Упознајте ЕУ“, Информациони центар Европске уније у Београду, август 2014. године) очигледно није успео да поништи већ само да заташка до прве озбиљније кризе, баш каква је ова с којом се суочавамо.

 

РАСПАД ЕУ

Да присуствујемо стварању најновијег европског поретка, који с бруталном пропагандом из ЕУ брошура има везе утолико што им противуречи, посведочио је и министар иностраних послова Француске Лоран Фабијус, који је у овонедељном интервјуу водећим француским, шпанским, италијанским и швајцарским дневним листовима драматично изјавио: „Европа је искусила бројне кризе. Али је ова, на одређени начин, довела у питање смисао постојања и функционисања Европе.“ А да његове речи, и његова и наша бојазан за будућност ЕУ нису само израз паничне забринутости, показао је и последњи састанак министара унутрашњих послова 28 чланица Европске уније, у Бриселу овог уторка, на којем је – ставља то у први план бриселска пропаганда – постигнут договор о обавезујућим квотама за расподелу 120.000 избеглица из Грчке и Италије по осталим земљама Европске уније. И овај договор, и начин на који је постигнут, показују сав бесмисао досадашњег, дакле одумирућег бриселског поретка Европе. Пре свега, и он је постигнут једва, после више рунди безуспешног састајања. Баш зато што је постигнут са закашњењем, углавном је несврсисходан, уверљиво демонстрирајући менталну импотенцију садашњих ЕУ лидера. Зашто? Зато што је договор о расподели 120.000 избеглица постигнут у моменту када их је у ЕУ ступило већ више од пола милиона; отприлике као да су укућани – јер је ЕУ једна сложна породица, јел’ – успели да се договоре како да склоне ствари из подрума од надолазеће поплаве, а вода им се већ попела до првог спрата. А и од тих 120.000, заправо ће само 66.000 бити распоређено током наредних годину дана, а преостале 54 хиљаде тек годину дана после тога. А ту је и начин на који је и овако одоцнели договор постигнут. Уместо консензусом, одлука је донета (бруталним, премда их не жалимо) прегласавањем. „Србија и њени грађани ће утицати на доношење одлука у Бриселу, баш као што то чине и остале државе чланице. Мале земље у ЕУ играју велику улогу кад су у питању контрола, утврђивање стања и солидарност“, тврди она ЕУ пропагандна брошурица. Да, баш, у шта су се у уторак увериле Мађарска, Румунија, Словачка и Чешка, које су гласале против распоређивања избеглица али ће свеједно морати да их приме јер су остали тако одлучили. За разлику од Велике Британије која то неће морати зато што остали о њој не могу да одлучују; и таква су ЕУ правила.

[restrictedarea]

С тим што је питање и да ли ће одлука о распоређивању 802 (190 из Италије и 612 из Грчке) избеглице у Словачку, колико јој је у уторак наложено да прими, бити спроведена баш сасвим лако. „Док сам ја премијер у Словачкој, квота неће бити“, поручио је у уторак увече њен премијер Роберт Фицо, најављујући правну борбу против те одлуке, њено отворено кршење („Радије ћу допустити процедуру за кршење правила против Словачке него да се сложим са тим шта диктира Брисел“) али и пропаст читаве намере: „Обавезујућа прерасподела завршиће бламажом.“ „Квоте неће функционисати и не померају нас никуда у решавању избегличке кризе. Квоте су само мамац-варалица за јавност у оним земљама које су крајњи циљ избегличког таласа“, на сличан је начин предвидео и чешки премијер Бохуслав Соботка, који међутим, за разлику од свог ратоборног комшије, неће тужити Европску унију Европском суду у Стразбуру, уз занимљиво образложење које свој пуни значај добија ако се подсетимо цитираних Фабијусових речи упозорења. „Европа“, каже Соботка, „не сме да се распадне због решавања избегличке кризе. Не желим да даље тужбама повећавам тензије. Уже можете да растежете до извесне мере, а онда ће пући.“

Додатно је питање и шта ће бити с Пољском, пошто изгледна победница предстојећих избора у тој земљи и будућа премијерка Беата Сидло, како преноси „Гардијан“, пољски пристанак на расподелу избеглица назива скандалозним, најављујући да ће њена влада оборити ову одлуку по којој иначе Пољска, држава од скоро 40 милиона становника, има да прими свега 5.082 избеглице.

Шта ће бити од Европске уније, када се овако љуља због пуких 120 (то јест, 66) хиљада избеглица, а „ми говоримо о милионима потенцијалних избеглица које покушавају да дођу до Европе, не о хиљадама“, како је то рекао председник Европског савета Доналд Туск, упозоравајући на очигледно – да садашњи план ни изблиза није довољан, нити представља трајно решење. И шта ћемо ми у Европској унији, не само зато што се она ближи свом распаду већ и зато што у њој сигурно нећемо имати више гласа од Мађара, Словака, Чеха и Румуна? Каква је, уопште, привлачна моћ Европске уније која је већ укинула демократију – сетите се грчког референдума – укинула Шенген обнављањем граничних контрола, а сада укида и сопствена правила, даблинска и друга, намеће своје одлуке и онима који им се отворено супротставе, и уз све то се, као што указаше и Фабијус и Соботка, тресе из темеља? Или нас ка Европској унији данас вуче само страх да не прођемо као Украјина? Ово су, за Србију, кључна питања проистекла из мигрантске кризе и стварања новог европског поретка, питања која, нажалост, у нашој јавности нема ко да постави.

 

РАСПАД ХРВАТСКОГ СИСТЕМА

И док се Европска унија тресе и не зна шта ће ни са избеглицама, ни сама са собом, фокус српске јавности – с добрим разлозима – усмерен је на (не)очекивани нуспроизвод текуће кризе. На српско-хрватски (прецизније: хрватско-српски) сукоб изазван таласом избеглица који је, ударивши у мађарски зид, крајем прошле недеље из Србије кренуо ка Хрватској.

Као што је познато, избеглице које већ месецима из Грчке, па Македоније улазе у Србију – регистровано их је у Србији 173 хиљаде, рекао је премијер Вучић у уторак – све до прошлог уторка одлазиле су из Србије даље у Мађарску. Тада је Мађарска затворила своје капије, што буквално – оградом од бодљикаве жице и борбеним возилима, тек да појачају снагу аргумената – што изменама закона о азилу које су им омогућиле да не приме у Мађарску ниједног тражиоца азила. Уследили су, у среду на Хоргошу 1 и 2, и сукоби мађарске полиције и несуђених азиланата који су пендрецима и сузавцем убеђени да у Мађарској азила не траже.

Оно што је уследило било је и природно и очекивано. Избеглице су, кад већ не могу кроз Мађарску ка срцу ЕУ, дакле у Немачку, ка срцу ЕУ кренуле кроз Хрватску. До среде у 10:17 пре подне ушло их је 43.650, показују подаци хрватског Министарства унутарњих послова.

Под овим приливом избеглица – наглим, али не и неочекиваним и непредвиђеним – хрватски систем њиховог прихвата и даље обраде распао се у парампарчад после само једног и по дана. Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић већ у петак изјављује да је „изненађен што Хрватска није спремна за мигрантску кризу, будући да је целу годину посматрала догађања у комшилуку“, а много прецизније оцене хрватске реакције износе хрватски ЕУ партнери из Мађарске и Словеније, мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто и словеначки премијер Миро Церар. „Он (Зоран Милановић, премијер Хрватске) је напао Мађарску јер се наводно нисмо на прави начин односили према мигрантима, а и поред наводних припрема у Хрватској, јуче се урушио систем за прихват миграната… Зашто Хрватска није била у стању да се брине о избеглицама и да их прихвати ниједан дан? Било би боље да је хрватски премијер искористио време, које је утрошио за напад на Мађарску, да његова земља издржи још два дана талас миграната“, оцењује Сијарто у Београду у петак, а дан касније, из Словеније из центра за прихват избеглица у Брежицама, Церар кратко поручује да је Хрватска „изгубила контролу над ситуацијом“.

Задржимо се овде зарад једног успутног али битног запажања. Овим примедбама и запажањима Сијарта и Церара – којима немамо разлога да не верујемо, тим пре што су се њихове земље нашле погођенима због хрватског слома о којем говоре – разбијен је још један од митова које је ЕУ пропаганда изградила о себи, онај о уређености државног система који ће уследити по коначном уласку у Европску унију. Као што нам хрватски пример, ево, показује, истина је сасвим другачија. И још нешто. Упркос свему што често, и то са добрим разлогом, мислимо о својој држави и њеном (не)функционисању, очигледно је и да (и даље) имамо државу која је у стању да функционише; иако је кроз Србију прошло далеко више избеглица него кроз Хрватску, често и у једнако великим таласима од по више хиљада људи какви су ових дана погодили и нашег западног суседа, српски је систем функционисао довољно добро да нису забележени ни онакав хаос, ни полицијске интервенције сузавцем и пендрецима какви су забележени и у Грчкој, и у Македонији, а сада ево и у Хрватској. Закључак: нити нам је Европска унија потребна да бисмо уредили државу, нити је чланство у Европској унији довољно да бисмо добили уређену државу. Краће речено, у се и у своје кљусе. Не чекајмо решења која ће нам пасти с неба (или из Брисела), сами се побринимо за сопствену будућност.

Елем, пошто се хрватски план А распао брзином светлости, Хрвати су прешли на план Б. Речима хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић – која, истина, због скорог одржавања парламентарних избора има мотив да буде додатно критична према премијеру Зорану Милановићу, но то не слаби њену аргументацију – план Б био је „реакција на план А који није ни постојао“:„Цело лето инсистирала сам да се разговара, сасвим је било јасно да ће мигранти пре или касније почети улазити у Хрватску. Требало је направити одговарајуће процене и симулације, морало се разговарати са суседима и ЕУ о томе колико је спремна прихватити избеглица, односно миграната, и како ће Хрватска реаговати на то. План Б је заправо стихија пребацивања избеглица у суседне земље.“

Тачно тако. Хрвати су, пошто су схватили да не могу да поступе у складу с ЕУ процедурама, избеглице које су им приспеле из Србије почели да уваљују коме стигну. Делом Словенцима, делом Мађарима. То је, уосталом, потврдио и сам премијер Хрватске Зоран Милановић, рекавши да је „Хрватска натерала Мађарску да прими избеглице“ („С Мађарском није било договора. Натерали смо их да приме избеглице тако што смо послали људе горе, то ћемо радити и даље“) а из речи словеначког премијера Мира Церара – „Хрватска неправедно усмерава избеглице према Словенији и чак их и подстиче на то… У контакту смо, али то није помогло“ – произлази да је исто учинила и према Словенији. Док је Словенија, судећи по бесној реакцији аустријске министарке унутрашњих послова Јохане Микл-Лајтнер, исто учинила у односу на Аустрију, уваљујући њој проблем који јој је уваљен из Хрватске, при чему су и Хрватска и Словенија, за разлику од Србије јер су чланице ЕУ, фамозним даблинским правилима обавезне да им дају азил, а не да их пребаце другоме…

Мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто зато је оптужио Милановића да је „пао на првом истинском европском тесту“ и „чак ни његове лажи неће сакрити ту чињеницу“. „Хрватска намерно крши европска правила и саопштила је да не може да штити спољне границе ЕУ. Уместо да их региструје и пружи им помоћ, Хрватска транспортује хиљаде миграната у Мађарску“, појаснио је, што је посредно потврдио хрватски министар унутрашњих послова Ранко Остојић, уз сумануто објашњење да се избеглицама не узимају отисци прстију „јер их то плаши“.

Портпарол мађарске владе Золтан Ковач оптужио је пак Хрватску да „де факто учествује у кријумчарењу људи“. Оптужба је потврду добила пошто се појавила вест – коју су Мађари затим и званично потврдили – да су на улазу у Мађарску мађарски полицајци разоружали хрватске полицајце, њих 40, који су у возу у Мађарску допратили око 1.000 избеглица из Хрватске.

 

НАПАД НА СРБИЈУ

Суочени с избеглицама с којима не знају шта ће, и са бесним реакцијама својих ЕУ партнера који те избеглице такође неће, Хрвати су се окренули Србији. И вербално, и блокадом хрватске границе за теретни саобраћај из Србије. Најпре о вербалном.

За разлику од – мора се то рећи – пристојне реакције наших званичника, који тешке и ружне речи нису потезали, хрватски премијер Зоран Милановић прибегао је простачком, уличарском, чак и расистичком речнику. Можда је то учинио и због текуће предизборне кампање у Хрватској, али, шта ли тек то говори о стању свести и духа у Хрватској? У сваком случају, није требало много па да се потпуно скине лажна mitteleurop-ска уљуђеност и цивилизираност и покаже њихово буџаклијско мрачњаштво. Почев од Милановићевог непристојног и кафански бахатог одговора на молбу српског министра Александра Вулина да Хрватска не затвара границу – „Орао не лови мухе, а ми смо орао“, на шта се српски премијер с правом упитао какав је то орао који мора да наглашава да је орао како га не би помешали с мувом – преко „шарај, брате, мало“ из позива Србији да избеглице преусмери и у Мађарску, што је иначе алузија на расистички виц о Јужној Африци из доба апартхејда, па до већ сасвим недоличног „нисмо ми весла сисали“… Овакав речник се на српској политичкој сцени, ма каква да је, не може чути, а у Хрвата је ових дана представљао израз немоћног беса колико и чистог простаклука. Можда су комбинација предстојећих избора и надолазећих избеглица Милановићу помутили свест, али му то није оправдање.

Док смо још код вербалног, и две врло провокативне изјаве из Хрватске које су у Србији прошле незапажено. „Мађарска је месецима градила грозан зид који је изграђен према Војводини“, изјавио је ових дана Милановић. А онда поново на сличан начин, када је Вучићу понудио 50 до 100 аутобуса да преузму избеглице како би их „превезли у Војводину на гранични прелаз Хоргош“. Провокација се, наравно, састоји у алузијама на некакву војвођанско-мађарску границу уместо српско-мађарске каква једино и постоји и постојаће.

Са хрватске стране, међутим, уследио је и много конкретнији потез. Затворили су своју границу за теретни саобраћај, за извоз робе из Србије према Хрватској, наносећи српској привреди, и не само српској, милионске (изражено у еврима) губитке. Можда би се и могло помислити да је и овај потез с оне стране рационалног – будући да блокада српског, на пример, сира свакако да не може да реши хрватски проблем са сиријским избеглицама – можда би се дакле и могло помислити да је реч о ирационалном изливу беса, да заправо није реч о бруталној, мафијашкој уцени. Ово су, уосталом, потврдили и сами хрватски званичници. „Гранични прелази са Србијом остаће затворени док Србија не промени политику према којој избеглице усмерава само у Хрватску“, рекао је министар полиције и потпредседник хрватске владе Ранко Остојић. „Отворен је гранични прелаз Хоргош (према Мађарској), али они и даље све избеглице преусмеравају према Хрватској. Желимо да се то промени“, навео је, додајући да прелази технички могу да буду отворени за сат времена, „али претходно Србија мора променити политику према којој избеглице преусмерава само у Хрватску“.

Истовремено, из Хрватске пљуште оптужбе да је избеглице ка тој земљи Србија усмерила у договору с Мађарском. Опет Остојић: „Нико ме не може уверити да баш ниједна особа не прелази из Србије у Мађарску. Мислим да је савршено јасно да се ради о организованој акцији превожења избеглица директно према Хрватској.“ Иако су српски званичници листом одбацили ову тврдњу, сва је прилика да у овој хрватској оптужби – која је наравно лицемерна, као што ћемо ускоро и доказати – има истине. „Уколико српска полиција постигне да се притисак на прелазима не подиже, ми ћемо те прелазе отворити, јер је то заједнички циљ и Србије и Мађарске“, изјавио је прошлог петка у Београду мађарски шеф дипломатије Сијарто, док су прелази између наше две земље још били затворени. Отворени су већ дан касније, а избеглице су из Србије наставиле да иду према Хрватској… Ново, па и неочекивано српско-мађарско савезништво, које Хрвате излуђује, видело се и ове среде, када се Сијарто поново обрео у Србији, у Сенти на отварању некакве фабрике у друштву Александра Вучића, када је нашао за сходно да и Србију, заједно са Мађарском, брани од напада из Загреба. Сијарто: „Господин Милановић би своју изборну кампању требало да води у Хрватској, а не у Србији и Мађарској… У протекле две недеље Мађарска је изложена незаслуженим критикама и нападима, а често је Хрватска на челу тих напада. Очигледно је да своје драгоцено време хрватски премијер користи да би без разлога критиковао Мађарску и Србију… Када би се хрватска влада мање бавила нападима на Мађарску и остале суседне земље, можда би њихов систем издржао чак два дана.“

Али зашто је ова хрватска оптужба, иако по свему судећи тачна, истовремено и лицемерна? Лицемерно је, пре свега, што Хрватска Србији замера зато што ради оно што ради и сама, дакле, прослеђује избеглице ка границама које су проходне а воде ка циљу који оне желе да постигну. Али хрватска и српска позиција притом нису исте, што читаву ствар по Хрвате чини још и гором. Разлика је, наиме, у томе што су даблинском регулативом они, за разлику од нас, обавезани да не раде ово што сада раде, док смо ми штавише, међународним конвенцијама о избеглицама и азилантима принуђени да радимо тачно оно што и радимо; да их не спречавамо на путу ка жељеном одредишту већ да им пружимо хитну помоћ и омогућимо им да стигну тамо где желе да пронађу свој спас.

 

КОНТРАУДАРАЦ

Затварањем границе за теретни саобраћај из Србије Хрватска је, ван сваке сумње, грубо прекршила одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са Европском унијом. Због тога, вероватно да и не би требало превише да чуди, нити да нас нарочито радује што су надлежни европски комесари, Јоханес Хан за преговоре о проширењу ЕУ и Федерика Могерини која је задужена за спољну политику и безбедност ЕУ, упутили благе јавне пацке Хрватској. „Позивам све земље Западног Балкана да се одговорно понашају према мигрантима, а посебно да не затварају граничне прелазе“, рекао је Хан. Могеринијева: „Данас сам разговарала са оба премијера (…) и позвала их, нарочито хрватског премијера, да конструктивно приђу решавању проблема… Затварање граница никада није решење, а у том делу континента овакав поступак може поново да изазове мучна осећања која нам у овом тренутку нису потребна… Зато се надам да ће граница бити отворена, између осталог због несметаног протока робе али и због управљања приливом избеглица.“

Иако смо оваквим ставом ЕУ добили извесно вербално задовољење, од њега немамо ништа, а поготово немају наши привредници који трпе штету због хрватске блокаде. Несумњиво свестан да од увијених ЕУ прекора Хрватској Србија користи нема, и да конкретан проблем захтева и конкретно решење, премијер Вучић је у уторак Хрватској дао ултиматум да до среде у поноћ подигне блокаду или, у супротном, као што Вучић рече у уторак, „спремили смо пакет мера које ће бити примењене сутра у поноћ“.

Суочен са овом изнуђеном претњом контрамерама које ће „погодити далеко више њихову државу, него што њихове мере погађају нашу државу“ (Александар Вучић), Хрватска је почела да примењује свој генијални план Ц – кријумчарење избеглица натраг у Србију, у чему су већ ухваћени – а хрватски премијер сакрио се иза свог „великог брата“, и наставио да провоцира. Сакривање иза јачег: „Хрватска је чланица ЕУ. Србија чак и да хоће, не може да уведе никакве мере Хрватској, јер има уговор са ЕУ. Све што Србија направи или помисли да направи, ради против ЕУ, а ја сам сигуран да они то неће направити.“ И провокација у виду уличарског изазова: „Они да дају ултиматуме? Ево, једва чекам поноћ, баш ме занима шта садржи тај Вучићев ултиматум.“

И поноћ је стигла. Небојша Стефановић, српски министар унутрашњих послова, на Батровцима је Милановићу открио шта садржи тај Вучићев ултиматум о којем је Милановић говорио тако поспрдно: Србија је Хрватској увела трговинске санкције, контрамере на њихову блокаду. На свим српским граничним прелазима забрањен је улазак свих транспортним средствима регистрованим у Хрватској, и свим транспортним средствима других земаља којима се хрватска роба транспортује у Србију или је само у транзиту кроз нашу земљу.

Зоран Милановић ће сада својим привредницима и тајкунима, али и својим европским партнерима, имати да објашњава зашто их је све довео у овакву ситуацију. А ближе му се избори, и за њега сада нема доброг решења, и то захваљујући ситуацији коју је сам произвео.

Мало је места сумњи – иако ће се ситуација вероватно разрешити до петка и изласка овог броја „Печата“, а ситуација може да се разреши само тако што ће Хрватска попустити на обострану корист, иначе ништа нисмо урадили – мало је дакле места сумњи да су овим нашим потезом наше ЕУ интеграције претрпеле озбиљан (надамо се и фаталан) ударац, јер не знамо за државу која се учланила у ЕУ а да је претходно једној чланици ЕУ увела санкције. Истовремено, још је мање места сумњи да смо овим потезом показали да, упркос свим досадашњим ЕУ интеграцијама, ми јесмо држава, и да још имамо суверенитета и кичме. Другог избора у ситуацији која нам је наметнута уосталом нисмо ни имали, и можда је, за здравље државе и нације, и добро што смо пред овакав избор стављени сада, пошто нам је он ионако следовао кад-тад.

А свој допринос разрешавању избегличке кризе у Хрватској дале су и српске избеглице из Хрватске. Избеглицама са Блиског истока понудили су своје напуштене домове, пошто већ сами у њих не могу да се врате…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ron Paul: “Here is the real solution to the refugee problem: stop meddling in the affairs of other countries. Embrace the prosperity that comes with a peaceful foreign policy, not the poverty that goes with running an empire. End the Empire!”




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *