Почетна / Колумне / Тако нам убијају идентитет

Тако нам убијају идентитет

ДВОЈЕЗИЧНИ ИДИОТИЗАМ У МИЛАНУ

Специјално за „Печат“ Дијего Фузаро 

У низу стресних догађаја последњих неколико недеља, готово незапажено је прошла вест, па бих желео да скренем вашу пажњу. „Овде је будућност двојезична“,  био је наслов у Републици, поводом отварања прве државне средње школе у којој се учи на енглеском језику. То је Класична гимназија „Тито Ливио“ где ће ученици слушати предавања на енглеском.

Каква је то револуција?

Ово лудило које би морало ужаснути свакога, а изнад свих наставнике, слављено је у поменутом тексту до мере да је названо „школском револуцијом“.

То би било смешно, да није за плакање.

У време када се империјалистичко бомбардовање назива „извозом демократије“, а државни удари зову „технократске владе“, није ни чудо да се уништење угледне средње класичне школе, поноса и бисера наше земље – у садашњем облику – слави као „школска револуција“.

То је у складу, штавише, са смешном формулом „добре школе“ која – Орвел је ту аматер!  – уништава школу управо у часу када обећава да ће је  учинити „добром“.

Савремена трагедија

Директорка школе тријумфално тврди: „Ми смо схватили да је будућност у томе.“ Наравно, није јој пало на памет да прецизира да је принудно коришћење енглеског на рачун италијанског језика, једна од бројних трагедија данашње глобализације, која принуђава људе да напусте своју културу и свој идентитет да би се истопили у магми атома без културе и без идентитета, да би били способни да говоре само енглеским, као оперативним  језиком тржишта.

Није јој ни пало на памет да каже да је употреба енглеског језика један од многих императива на које нас је свикла тзв. глобализација, што је понижавајуће и „меко“ име за  њу, а којим се користе организована манипулација и индустрија свести да квалификују капиталистички монопол организованог насиља на глобалном нивоу.

То је језик економије

Само на овај начин, штавише, објашњава се данашњи очигледни парадокс који се изражава, у принципу, у принуди да се народи одрекну свог националног језика (у нашем случају, језика Дантеа и Леопардија, Макијавелија и Грамшија) и да конвергентно и обавезно прихвате оперативни енглески језик финансијског тржишта, а не језик Шекспира и Вајлда.

Овај последњи аспект открива, ако је то уопште потребно, нашу неспособност да се разуме и говори било који језик, осим језика економије.

Неограничено обликовани

Без културе и без идентитета људи могу да се неограничено обликују и плазмирају, што је, у ствари, сан свевладајуће тржишне глобократије.

Уосталом, када директорка каже „ми смо схватили да је будућност у томе“, она користи орвелијанску формулу у равни „добре школе“.  Реалност је превазишла фантазију: Орвел 1984. није био довољно радикалан.

Тај идиотизам достиже незамисливу висину када намеће, као што је то случај данас, догму да су публикације на енглеском, у такозваним „хуманистичким наукама“ (као да постоје и нехумане науке!) боље од оних на њиховом националном језику. То је трагична флоскула коју је, још у античко доба, Тацит квалификовао као „ruere in servitium“, јурњаву у ропство интелектуалаца који раде за краља Пруске.  Данашња криминална употреба енглеског језика, наметнута као судбина и као системска неопходност процеса глобализације, једноумно наступа преко трагичне демонтаже националних држава, замењених глобалном управом, односно детериторијализованом економском моћи мултинационалних компанија и банкара без држављанства.  Ко то не схвата или је слеп или злонамеран.  Ко фаворизује све ово, у двојном и синергетском ходу ка напуштању националног суверенитета и италијанске културе (која се изражава на  нашем лепом језику)или је будала или криминалац.  Култура постоји само у множини, као дијалог између култура и језика који се односе, једно према другом, сходно заједничкој припадности људском универзуму.  Динамика капиталистичке мондијализације, наметањем једне једине културе и једног јединог језика, представља сузбијање културе као такве, тако што је замењује монотеизам тржишта и намеће  „reductio ad unum“, „свођење на само једно“, чији је он носилац. Данашња присила да сe користи енглески језик је забрињавајући показатељ свега тога.

Превод с италијанског Драган Мраовић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *