Свечани погреб блеризма

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Долазак једног ветерана са тврдог левог крила партије на лабуристичко кормило представља најаву једне нове фазе у политичком животу Британије и – свакако – значи „свечани погреб“ псеудолевог блеризма. У томе је, можда – и за сада – највећи значај феномена Корбин

Британија је још у стању посттрауматског стреса после убедљиве прошлонедељне победе Џеремија Корбина у трци за новог лидера Лабуристичке партије. И нема те покуде која није изговорена и написана на десној страни политичке поделе на Острву, као мементо и упозорење Британцима да им је на чело главне опозиционе партије у земљи дошао човек који ће – уколико би лабуристи добили следеће парламентарне изборе (2020.) – да представља националну катаклизму и крај империјалне Британије какву смо познавали.

Сви тешки калибри владе и британске деснице на Темзи извучени су на ватрене положаје против човека који се у кампањи за новог лидера Лабуриста огласио као аутентични, „тешки“ левичар. Уз то је још – каква јерес – довео у питање и сврсисходност даљег поседовања националног система атомског одвраћања, смештеног на атомским подморницама „Трајдент“.

 

УБЕДЉИВА ПОБЕДА ЏЕРЕМИЈА КОРБИНА

Дејвид Камерон, премијер и шеф Конзервативне партије, иде и даље у анатеми Џеремија Корбина који – каже Камерон – представља „опасност по националну безбедност земље“. Лондонски „Мејл“ подржава премијеров аларм и упозорава да ће Корбин, који је 12 година провео као шеф особља „црвеног“ Кена Ливингстона, бившег градоначелника Лондона, начинити „пустош“ у земљи; док таблоидни „Сан“ са својих милион и по тиража најављује још и „пропаст света“, у најмању руку неку „катаклизмичну катастрофу“.

Ако се десница толико узбудила што је на чело опозиционе партије дошао човек који – сви су знаци – коначно представља искрену левицу, мора да се у Британији нешто озбиљно дешава. Победа Корбина од 12. септембра означила је крај „дуге тамне ноћи борбе за душу Лабуристичке партије“ („Мирор“), пошто су лабуристи на изборима у Шкотској доживели своју Вартоломејску ноћ у изборној бици са Шкотском националном партијом (СНП), и приде готово збрисани са политичке мапе на последњим изборима у Јужној Енглеској.

После тринаест година владавине Британијом под псеудолевим лабуризмом Тонија Блера – „леви мигавац, десно скретање“ – партија је, заиста, изгубила и душу и атрактивност у ширем, нарочито радничком делу Британије. А сам Тони Блер постао је од најпопуларнијег, најомраженији политички лидер у земљи.

Победа Корбина на унутарпартијским изборима била је  глатка. Добио је 59,5 одсто подршке лабуристичког електората, а најближи противкандидат Енди Барам свега 19 одсто.

[restrictedarea]

ЗРЕЛО ЗА ПРОМЕНЕ

Победа превазилази пуке партијске оквире и део је дешавања у  пространом европском амбијенту. Широм континента електорат је, по многима, уморан од неолибаралног ултракапитализма који је на економском и социјалном плану показао „замор материјала“. Атмосфера је зрела за промене, мада са посртањем снага које би  извеле те промене, од „Сиризе“ у Грчкој“ до „Подемоса“ у Шпанији.

Али није реч само о левичарском отпору погубној неолибералној диктатури крупног новца. И десне  националистичке партије наступају са сличним програмима у  европским  државама.

Ни у Америци ствари не стоје најбоље за традиционалну  левицу и десницу. Берни Сандерс – као и леви Корбин у Британији – представља претњу фавориткињи Хилари Клинтон у борби за демократску номинацију на следећим председничким изборима. Сандерс истрајава на пароли да „није све у новцу“ и да политичка игра не сме да буде само у рукама мултимилионера – кредо који би потписао сваки комуниста. Сандерсови скупови су уз то и антиратни и привлаче хиљаде Американаца.

„Речи, речи“, узвикнуо би Хамлет. Питање аутентичности и искрености политике са којом наступају кандидати у предизборним фазама крупна је, такође, тема целог овог  хепенинга, у Британији у којој је становништво већ искусило сву перфидност Блеровог левичарског блефа.

Зато, када на Темзи Корбин изговори реч у корист и славу радништва, то, по некима, још не значи да он има пуну подршку унутар саме Лабуристичке партије, још увек тешко инфициране Блеровим наслеђем. Блерово лажно левичарење заразило је велики део корпуса лабуризма и левице на Острву.

Догађања на континенту повод су више за опрез. „Сириза“ је у Грчкој већ склопила фаустовски уговор са новом реалношћу; напустала је серију предизборних обећања и прихватила највећи део програма сурове штедње и даљег изгладњавања грчког становништва. „Сириза“, можда, може да преживи овај заокрет према центру, али њени симпатизери  и чланство већ осећају задах изневерености.

„Подемос“ у Шпанији већ је пао у анкетама јавног расположења, после серије компромиса са капитализмом. Уосталом, историја је – пишу аналитичари на Темзи – већ забележила да је „издаја“ била усуд многих левих обећања.

 

ПРОМЕНА ИЛИ ЗЕМЉОТРЕС

Корбинова победа на изборима за вођство Лабуристичке партије не значи политички земљотрес на британској сцени, али значи много више него што на први поглед сугерише. Долазак једног ветерана са тврдог левог крила партије на лабуристичко кормило представља обрт у партијским пропорцијама, најаву једне нове фазе у политичком животу Британије и – свакако – значи „свечани погреб“ псеудолевог Блеризма. У томе је, можда – и за сада – највећи значај феномена Корбин.

Конзервативни „Економист“ није без повода посветио скоро целу страницу „опасности“ коју појава Корбина значи за Британију и њено политичко здравље, али и за будућност лабуризма у земљи. Под овим се подразумева ударац политици  фактички конзервативне, ултрадесне оријентације Лабуристичке партије каква је била под Тонијем Блером.

Није, зато, било изненађење што се у току избора за новог лидера Лабуриста, из дубоке, лагодне мировине мултимилионера, појавио лично Тони Блер (заједно са својим наследником у Даунинг стриту Гордоном Брауном) да Британцима поручи како би избор Корбина био раван националном самоубиству, а да, у сваком случају, Корбин на челу Партије значи сигуран пораз Лабуриста на следећим парламентарним изборима.

И десница има, свакако, јаке разлоге да Британце плаши страшилом Корбин. Човек је декларисани антиамериканац, док истовремено изражава одређене симпатије за антиизраелске и антиамеричке групе на Блиском истоку као што је „Хамас“ или за леве, амерофобичне групе у Венецуели.

Целу британску десницу, империјални естаблишмент укључујући и Камерона, Корбин је „ујео за срце“ најавом да би, ако постане премијер, демонтирао и бацио у старо гвожђе нуклеарне подморнице „Трајдент“. За Корбина, британско нуклеарно оружје је „зло“ и „увек је то и било“. НАТО је „завереничка структура која постоји да би се богатио војноиндустријски комплекс“…

Корбинова политика према Европској унији не разликује се сувише, бар по наративу, од Камеронове, али је, за разлику од Камерона, транспарентна и делује искрено. Корбин нема лепе речи за Камеронову бриселску игру „хоћу-нећу“, која подразумева останак Британије у ЕУ, али само у случају да  Лондон успе да издејствује од Брисела корените промене у Заједници – читав сет закона и одредби, нарочито на плану одбране, пореске политике, социјалних односа, имиграције…

Камерон је у страху да ће Корбин ако се докопа премијерског места – али и као лидер опозиције – представљати опасност и имати утицај на „екстремну левицу“ у лабуристичкој партији. Још више, Корбин ће имати снажан утицај на британске тредјунионе (синдикате) који ће му омогућити да „стечену власт користи за његове зле (левичарске) намере“ („Економист“). Зле намере су увођење социјалних програма, праведнија расподела добара, подизање минималне наднице и, можда, враћање под државну контролу приватизованих државних монопола.

Џереми Корбин је, као лидер највеће опозиционе партије, за сада само потенцијална претња актуелном поретку. Али, судећи и по жестоким нападима деснице, он представља више од пуке политичке новости на британској политичкој сцени. Британија свакако још није на некаквом „левом курсу“, али је Корбин успео да ослободи дух из боце. Има ли шансу?

Камеронова влада је крхка коалиција енглеских националиста, либерала и торијеваца. Са минималном већином у Парламенту, влада је рањива на свако искушење, каквих ће бити ускоро када, на пример, дође до гласања о проширењу ваздушних напада на Сирију. Упоредо, исход референдума о изласку Британије из Европске уније постаје све неизвеснији…

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Avatar

    `погреб` није довољан за `вампира`, а пуна истина и обрачун са блеризмом, може да буде добар темељ за другачији 21. век…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *