Почетна / Друштво / Србија као део проширеног Блиског истока?

Србија као део проширеног Блиског истока?

Драгомир Анђелковић 

Запад се према муслиманској најезди на Европу која је отпочела у другој половини 14. века понашао слично као што данас чини у вези са актуелном сеобом народа са Блиског истока

Када се, од средине 14. века, православна југоисточна Европа суочила са муслиманском инвазијом, западни и централни (католички) делови нашег континента били су прилично инертни ако не и потпуно пасивни. Ако је православном Истоку и помагано, то је тек секундарно чињено како би био заустављен турски освајачки поход на Балкан. Важно је било да он буде тек прикочен како би што мањи муслимански талас запљуснуо католички свет. То и неки други циљеви имали су примарну улогу.

Запад и Турци

Док су муслимани харали Балканом и постепено гушили тамошња средишта отпора, Запад је причао о општеевропском супротстављању освајачима са Блиског истока, али је тек повремено слао помоћ и то по правилу врло ограничену. Читава ситуација је коришћена за уцену власти и црквених структура тешко рањених православних земаља како би оне, преко Уније, прихватиле католичанство. Без тога православни Исток је вековима доживљаван готово једнако туђ као муслимански простор.

Политика духовне окупације Истока кулминирала је са одржавањем Сабора у Фиренци 1439. године (Фирентинска унија). Тада је већ скоро смртно рањена Византија поклекнула, те је очајно, покушавајући да спасе своју државу по било коју цену, њен тадашњи цар (Јован VIII Палеолог) прихватио Унију. Што се Цркве тиче, она се у великој мери томе противила, но држава је брутално ломила њен отпор. Тако је изненада и под неразјашњеним околностима умро и цариградски патријарх Јосиф. Но, народ је било много теже заплашити и преумити него црквени врх. Због његовог масовног и одлучног отпора Унија никада није заживела и поред тога што је велики део световних и духовних власти православних народа – али не и Србије због чега би требало да будемо поносни – био спреман да следи политику Цариграда.

[restrictedarea]

Ипак, Унија је формално прихваћена (званично је одбачена тек на црквеном Сабору у Цариграду 1472) и да је као награду за то уследило значајно ангажовање католичког света у борби против Турака – питање је шта би било. Међутим Запад ништа озбиљно није предузео. До саможивости прагматичне власти тамошњих земаља искључиво су све посматрале из перспективе својих уских интереса. Руководиле су се принципом – и јаре и паре. Другим речима подржавале су ширење католичанства, али на начин да их то, изузев у сфери обећања, мало кошта. Штавише нису измениле свој однос ни када је била угрожена угарска католичка периферија.

Мађарима је више помагано него Грцима или Србима, али ни ту није било посвећеног западног ангажовања. Тим пре што су од Угарске западније европске земље на разне начине профитирале и од њене а не само  балканске трагедије. Црна смрт са којом се Европа у великим размерама суочила нешто мало пре муслиманске инвазије, преполовила је становништво многих њених крајева. Од последица великог удара куге, праћеног повременим нешто мањим репризама помора, она се у демографском погледу опорављала вековима. Отуда више него да јој је користио доток хришћанских избеглица из области угрожених од стране муслимана.

Водећи европски кругови су се озбиљно узбудили тек када су Турци стигли надомак Беча, односно почели да угрожавају само средиште католичке Европе. Тада је, од друге половине 16. и поготово током 17. века, почело масовно ангажовање против њих, влада разних земаља, од немачких држава до Пољске, а у читаву операцију су се индивидуално укључили и бројни племићи из удаљенијих земаља као што је Француска. Отпор Турцима је почео да добија призвук некадашњих крсташких ратова. Између осталог и резултат тога, било је коначно заустављање муслиманског продора у Европу.

СУМОРНЕ РЕПРИЗЕ

Из угла прошлости о којој смо говорили, ваља сагледати и садашњост. Није баш без основа изрека да под капом небеском има мало тога новог. Историјске анализе и паралеле са садашњошћу нам неретко олакшавају да боље схватимо њен суштински контекст.

Балкан је данас преплављен муслиманима са Блиског истока који хрле ка европском Западу (као што је и Турцима била намера да и њега покоре). А тамошње државе чине све што могу да што више миграната до њих не стигне, односно планирају да и оне који су то успели депортују у Србију и друге периферне земље. Ради тога су више него живи планови – иако се они негирају – да се ту граде масовни центри за њихов смештај или пак да се они за почетак дискретно разместе широм балканских држава (наше власти су у том смеру већ почеле да делују на општинском нивоу по налогу европских ментора).

Укратко, ЕУ Балкан се укључује, као тампон зона, у на нови начин сагледани Блиски исток (а и до средине 19. века многи су у Европи сматрали да он почиње источно од Саве и балканског тока Дунава). А док је намера да се муслимани са Блиског истока сместе на ободима најмоћнијих делова ЕУ, они своје демографске проблеме настоје да лече привлачењем становништва са југоистока Европе. Немачка, и то само из Србије и нашег преосталог екс-Ју окружења које није још у ЕУ, нескривено планира да у неколико наредних година привуче око 100 хиљада стручњака за потребне области. Значи води се логиком њој хришћански Срби који имају потенцијал да постепено буду претопљени у Немце, а нама муслимани из Сирије, Авганистана, Ирака. Све то није ништа ново.

Већ годинама се од стране неких наших демографа, уз подршку разних европских фондова, за то припрема терен тј. пласирају идеје да нама, суоченим са „Белом кугом“, дугорочно нема спаса (одржавање економије, пензионих фондова, брига о старима итд) без усисавања миграната из Азије и Африке у великим размерама. И то толико да би се до средине 21. века озбиљно променила наша национална и верска структура. Уместо да се предлаже свеобухватна стратегија борбе против „Беле куге“ и заустављања одлива нашег становништва, заговара се модел трансформације европске и хришћанске Србије у неки вид балканско-блискоисточног мелтинг пота.

СИЛОВАЊЕ СРБИЈЕ

То је донедавно деловало као прилично апстрактна претња, а сада се претвара у мрачне облаке који се већ надвијају над нама. Да би у регуларним условима Србија могла да постане атрактивна за стотине хиљада миграната нужно је да се уздигне макар до нивоа средње развијених европских земаља. За то су потребне деценије а и, с друге стране, то би се одразило на смањење исељавања српског становништва у западне земље. Међутим, када бројни, пре свега арапски мигранти увиде да ће се тешко задржати у Немачкој и другим богатим земљама Европе, они ће се помирити са тим да их оне сместе у државе као што је Србија и да ту финансирају њихов боравак.

Средишњи делови ЕУ би се тако решили опасности од доласка великог броја нових муслиманских досељеника који нису адаптирани на тзв. европску цивилизацију, а у страху од њих било би појачано исељавање аутохтоних становника периферних европских земаља у богате државе континента, где би они сукцесивно били прихватани у складу са демографским и економским потребама. Притом, наравно, нису угрожене само балканске државе ван ЕУ, већ и друге маргиналне чланице Уније. Но, оне схватају опасност, и као што то на разне начине раде Мађарска или Словачка, настоје да се боре против ње. Циљ им је да своје вагоне прикаче западноевропској композицији уместо да их сврстају у воз пропасти где официјелни Београд, чини се све више, прихвата да буде српски вагон.

Да ли она аутистично не увиђа опасност или се наша владајућа политичка елита плаши притисака из ЕУ, односно ради опстанка на власти у условима продужене економске кризе спремна је да учини било шта како би се докопала ЕУ фондова (или можда новца наших „пријатеља“ из Уједињених Арапских Емирата који нас на фини начин стално уцењују) – тешко је рећи. Како год било, ако пристане да у Србији иоле масовније смешта мигранте било под којим изговором, онда ће почети да Србију силује, и то са већ средњорочно потенцијално фаталним исходом, на бруталан начин како није радио ни жути режим.

СРПСКО БУЂЕЊЕ

Одлучан отпор томе тада ће бити без претеривање питање националног опстанка. Ипак, још се надам да наш естаблишмент неће прећи црвену линију националне деструкције, односно да тражи модалитет како да се и ми извучемо из неприлике уз што мање штете (и да се не замеримо Берлину и да нам у већем броју не остану мигранти). А и да се сада не оствари црни сценарио, наши политичари који кажу да је ЕУ најбоље место за живот на овој нашој заједничкој планети, морали би дубље да сагледају ствари. То се умногоме (мада не потпуно) односи на Немачку или Данску, али не и на Румунију и Бугарску.

ЕУ је неформално уређена – слојевито, у интересу њених богатих чланица. И док је Немачка све богатија на периферији и после немало ЕУ година не цветају руже. Једино су Бугари и Румуни биолошки извозни артикал својих земаља којим се попуњавају демографске рупе богатих ЕУ рођака. Зар је нама намењена боља судбина? Сигурно није, већ је реч и о горој судбини. Кроз призму наше блискоисточне трансформације – како би био створен резерват за непожељне надомак ЕУ, куда они релативно безболно могу да буду депортовани – већ смо причали! Нису наши преци крварили у великим српским устанцима или светским ратовима, да би Србија то доживела. Ко то не схвати од наших владајућих или опозиционих политичара суочиће се са много већим револтом народа него што и помишља. Бура миграната и са њом скопчана опасност почиње да буди Србију, а без обзира на тренутну констелацију политичких снага и још преовлађујућу апатију изнићи ће они који ће то успети да артикулишу ако садашња политичка елита Србије падне на испиту. Србија не сме и неће поново постати део проширеног Блиског истока (као што је била у време отоманске окупације) куда нас цинично гурају фанатична застрањивања у вези са тзв. евроинтеграцијама.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ништа ново све се понавља Гос, Драгомире Ви спомињете актуелне власто-држце а треба споменути и актуелну цркву са својим владикама. Ни једном речју не споменусте руски народ и његову цркву у борби против Ислама и римо-католика у време царске Русије.Српска властела изгубила је битку на Косову али је остала црква са народом непобеђена. Дали можемо веровати актуелном ПРЕОБРАЖЕНОМ Вучићу где у свом ватреном наступу на РТСу незна неће правилно да именује Престоло-наследника династије Карађорђевић погрдо трабуњао имена недостојна једног председника владе.Дали га волимо тоје лични избор али је дужност поштовати његово достојанство.Тоје ДИНАСТИЈА ИЗНИКЛА ИЗ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ протих турских освајача који и сада раде на ОСМАНСКОЈ ИМПЕРИЈИ којима увек и сада помаже тај Запад.Гос, Драгомире чланак је одличан али невидим личност: Карађорђа,Милоша и Петра ослободица.
    Србији фали оно штосу уништили комунисти а тоје КРАЉЕВИНА СРБИЈА па није лоше рећи са ПРЕСТОЛО НАСЛЕДНИКОМ АЛЕКСАНДРОМ као Краљем обновљене монархије.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *