Срби, опрез – причамо о Степинцу!

Пише Владимир Димитријевић

Како су надбискупа Алојзија и усташку државу Хрватску, половином прошлог века, видели и о томе  потом сведочили демократски оријентисани Хрвати

Недавно смо од једног високопостављеног лица из СПЦ добили упозорење да ми, као Срби, морамо бирати речи кад говоримо о надбискупу Алојзију Степинцу, кога Ватикан сматра „блаженим“. Решили смо да тај савет послушамо, па да чујемо гласове Хрвата који нису били ни усташе, ни комунисти, него демократски оријентисани и уз Владу Краљевине Југославије у Лондону.

 

ПАПА И ХРВАТИ

М. Мирошевић Сорго (Хрват) посланик Владе Краљевине Југославије у Ватикану, посетио је, још почетком августа 1941. године, папу Пија Дванаестог и обавестио га о „последицама које би могле настати за цркву због става једног дела католичког клера у Хрватској, који у садашњој Хрватској види остварење католичке државе“. Папа на то није рекао ништа, али је отворено изјавио да постоје „раније тужбе Хрвата“ и да је „поколебана вера Ватикана у обнову Југославије“. Једном речју, папа је желео смрт Југославије, и став антијугословенских Хрвата сматрао је јединио битним за своје опредељење – признати Павелићеву НДХ de facto, ако не de jure.

Хрват Ф. Гажи је, преко југословенске радио-станице у Јерусалиму, специјално Хрватима упутио поруку 17. децембра 1941, у којој своје сународнике подсећа на стравичност инквизиторског поступка приморавања Срба на католичење, „што је највећи злочин над појединцем и над цијелим народом“, при чему су усташе за своје злочине добили савезнике – „то су католички попови, који су у многим случајевима наткрилили у својим недјелима чак и саме усташе“.

Хрват југословенске оријентације, др Берислав Анђелиновић, у свом писму влади у Лондону 23. децембра 1941, упозорава на срамно држање католичког клера, које „још више и још јаче баца кривњу на цијели хрватски колектив, а он апсолутно није крив за све оно што чини Павелић, уз беневолентну наклоност, на многим мјестима сарадњу, службене Католичке цркве у Хрватској“. Исти овај Берислав Анђелиновић извештава 1942. Гргу Анђелиновића и владу у Лондону да је „повећана морална одговорност због неодлучног и кукавичког држања Степинца и других бискупа и подршке пружене Павелићу од дијела нижег свећенства и активног судјеловања одређеног броја млађих фрањеваца у масакрима над Србима“.

[restrictedarea]

 

НАДБИСКУП ЈЕ БИО – НЕМ

Већеслав Вилдер, још један Хрват, преко Радио Лондона, 17. фебруара 1942, јавно говори: „Чекали смо овдје да ће се узбунити савјест бар из кругова оних најближих, од браће у Христу, и браће по крви, од надбискупа у Загребу и Сарајеву и Ђакову. Они су још на слободи, врше црквене дужности, одржавају и бискупске конференције у Загребу /…/ Онда, дошли су крвави покољи Срба, у првом реду свештеника хришћанске Православне цркве, а међу њима и таквих који су у најтежа времена стајали уз бок Хрвата и католичких свећеника. Опет ништа – ни глас саучешћа /…/ Ни стотину Павелића не би могло да угаси слободну ријеч једном надбискупу Степинцу. Ни влас му зато не би спала с главе, а задужио је управо хрватски народ за стољећа.“ Вилдер је упозорио да се „око Степинца лије братска крв потоцима“, да би се између Срба и Хрвата ископао што већи јаз. Док се православни на силу католиче, вели Вилдер, „ми не чујемо глас протеста надбискупа Степинца, него чујемо како учествује на фашистичким и нацистичким парадама“.

Анте Јерић, такође југословенски оријентисан Хрват из Далмације, у марту 1942. урадио је елаборат за посланство Краљевине Југославије у Лисабону, под насловом „Криза државног јединства“, где каже да је, кад су у питању католички свештеници, „чудновато како су се показали хладни према убојствима, а има их међу њима и моралних зачетника, као што је фратар др Билобрк из Метковића, онамошњи жупник, који је морални зачетник од неколико стотина жртава“. Он додаје: „Интелигенција у Далмацији – дубоко је осјетила тенденцију данашње већине клера – да му није ни до најрођеније државе ако се ради о заједници са Србима које ови сматрају иновјерницима.“

Тако су говорили демократски оријентисани Хрвати.

Да ли је то доказ да Степинац и његов клер сносе бар део кривице за злочине у НДХ? Или све то треба заборавити због екуменских загрљаја?

[/restrictedarea]