Почетна / Колумне / Сме ли се веровати сопственим очима

Сме ли се веровати сопственим очима

Драгомир Антонић 

Љут сам на моје очи лажљиве. Премијер се жртвује због мене, а оне виде све другачије. Мора да је катаракта у питању

Задатак етнолога, уз бележења обичаја, прича и свеукупног народног стваралаштва је и  одгонетање кад и где је прича настала, којим се путем ширила, како се током пута мењала док се не би скрасила у месту где је  забележена. Једна од таквих прича претворена у познату узречицу „верујеш ли ти својим очима или мени која те волим“ има на десетине заговорника што ће се пред сваким заклети да је прича настала баш ту и нигде другде. Током теренских истраживања по селима лепе Србије, кад бих свратио у локалну варошицу или град, обавезно бих је чуо током уобичајених кафанских разговора. Кучево, Пожаревац, Милановац, Пожега, Неготин, Косјерић, Врање свуда иста прича испричана у поверењу како је муж тај и тај затекао жену са пријатељем у неприкладном положају.  Муж изненађен пита жену: Шта то радиш? Нашта би га она брзо извела из просторије где је затечена и рекла како разговара са заједничким пријатељем. Муж би повишеним гласом одговорио: Све сам видео сопственим очима! Какав је то разговор? Жена би  умилним гласом поставила питање које је ушло у кафанску и чаршијску историју Србије: Верујеш ли ти својим очима или мени која те волим? Све приче имају неколико заједничких елемената: У питању су школоване особе, муж воли кафанске седељке које су често и коцкарске, а жени је из „гледања“ у карте остала омиљена изрека „ из вечери у тајности“. Истраживања су, са великом сигурношћу, показала да се описани догађај одиграо у Чачку 1953. године. Тада је муж, назваћу га „Млађо коцкар“, вративши се раније са картарошке партије „дарде“ затекао своју супругу у већ описаној ситуацији. Он је својој вољеној поверовао више него свом чулу вида. Живели су складно до краја овоземаљског живота.

[restrictedarea]

 

КАД БЕСЕДЕ НАЈБОЉИ КАДРОВИ Кад чујем на телевизији или у новинама прочитам неку изјаву премијера, министра финансија или сакалуда које, што стојећи или седећи у „ферарију“ о нашем трошку три године обмањују јавност о почетку отварања евроунијатских поглавља, чаршијска прича о сопственим очима и великој љубави падне ми напамет. Да ли да верујем својим очима или изјавама представника власти? У питању су наши најбољи кадрови, који тврде да нам никад  није било боље, а тек што ће да нам буде добро – лимбурга месеца, кад мајмуну дупе зарасте – речима се не може описати.

Ја видим једно, они тврде сасвим друго. Окривљују ме како не ценим њихов труд, рад без радног времена и огромне жртве које они подносе да би мени било боље. Осетим се кривим, умијем се, протрљам очи, погледам поново, кад оно исто или још горе. Министар финансија свечано изјави, премијер га свесрдно подржи, како ће се пензије повећати. Примим чек, погледам својим очима, оно ништа. Односно, пензија и даље смањена. Они тврде, како су пензије умањене у просеку за пет до шест процената. Узмем оловку – рачун покаже све дупло. Преведено на језик кућног буџета, мени ће ова влада исплатити уместо 12 пензија за годину дана само десет, плус половину једне пензије. Мојој жени такође. Укупно отете су мени и жени три пензије, које су узгред буди речено, зарађене пре него што су  они дошли на власт. Добијем рачун за струју, он увећан за хиљаду и пет стотина динара. Премијер каже да имамо најјефтинију струју у „региону“. Отворим новине, кад тамо пише да се цена струје у том истом „региону“ смањује. „ Инфостан“ у априлу 8.800 динара, у августу 10.055. Из топлане обећавају корекцију (читај поскупљење) грејања. Све за моје добро.

 

ОЧИ ЛАЖЉИВЕ Љут сам на моје очи лажљиве. Премијер се жртвује због мене, а оне виде све другачије. Мора да је катаракта у питању. Свуда имамо пријатеље – рече премијер. Одмах потом  Мађари подигоше зид на граници. Чим су нам се односи са Америком драматично побољшали, Шиптари на југу створише део будуће „Велике Албаније“. Морам код офталмолога, јер сад ми се указују пред очима реке црних људи, забрађених жена, деце како језде земљом Србијом. Много су бољи од нас Срба рече премијер. Срби направе 150 кривичних дела дневно, а придошлице само три. Можда је боље онда нас Србе иселити, а транзитне путнике населити. Нешто није у реду. Или са мојим очима или власт не говори истину. Нема треће.

Молимо се да Господ да снаге часним и храбрим Србима – Радовану Караџићу, Ратку Младићу, Здравку Толимиру – у њиховој борби против осведочених непријатеља Срба и Србије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *