Руски конзу л у Дамаску

Дипломатска борба подржана миговима

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Победи на бојном пољу води победа на дипломатском плану, а не обрнуто. До сада, политика САД се више ослањала на своју војну моћ и очекивала да ће из војних победа произаћи и дипломатске. То се показало као потпуно погрешан приступ. Са друге стране, Русија је дуго и стрпљиво постављала основе за своју дипломатску победу која ће неминовно водити ка победи и на терену. Та дипломатска победа сада је надохват руке

Русија својим деловањем у Сирији доприноси наставку крвопролића и отежава политичко решење, реченица је којом се најкраће могу описати оптужбе које Запад, а пре свега Вашингтон у последње време износи на рачун Москве. Истина је, међутим, сасвим другачија. Русија је и у питању Сирије, као и у многим кризним ситуацијама пре тога најпре посезала за дипломатијом, а не за бруталном применом војне силе, што је пре карактеристика Вашингтона. Најновији доказ за ово изнео нам је прошле недеље бивши председник Финске, нама добро познати преговарач, Марти Ахтисари који је за лондонски Гардијан рекао да је Русија још пре више од три године предлагала да се председник Сирије Башар ал-Асад повуче са власти у оквиру мировног споразума којим би био решен сукоб у настајању у овој земљи. Ахтисари, који је учествовао у преговорима са изасланицима пет сталних чланица Савета безбедности УН фебруара 2012. рекао је да је током разговора амбасадор Русије Виталиј Чуркин изложио план са три тачке који је предвиђао и одлазак Асада са власти, али да су САД, Велика Британија и Француска биле толико уверене да ће председник Сирије убрзо бити свргнут пуком употребом силе, да су овај предлог игнорисале. Основу за такво размишљање дали су им, вероватно, и претходни примери брутално убијених Муамера Гадафија и Садама Хусеина.

После тога уследио је читав низ преговора на којима је кључно питање било Асадова судбина, више десетина хиљада мртвих, милиони расељених и највећи талас избеглица који је задесио Европу од Другог светског рата. Док су Вашингтон и његови савезници обучавали, наоружавали и на сваки други начин помагали Асадове противнике, укључујући и најекстремније исламисте, Русија је углавном била уздржана, ограничавала се на акције у дипломатској арени и учинила све у својој моћи да спречи отворену америчку агресију на Сирију.

[restrictedarea]

ОД ТОТАЛНОГ РАТА ДО ТОТАЛНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Разлог због којег коалиција предвођена Вашингтоном није желела да преговара са Асадом и о Асаду је у томе што нису желели да му дају никакав атрибут легитимног непријатеља. Против њега је требало водити тотални рат чији циљ није постизање мира, него уништење непријатеља. Тотални рат, који је немачки политички теоретичар Карл Шмит тако добро описао у својим делима, пре свега Номосу земље, постао је матрица по којој функционише америчка спољна политика још од средине прошлог века. Метод ове политике је да се од противника направи демон, апсолутно зло, а са таквим непријатељем је неморално преговарати, него он мора бити потпуно уништен. Таква је судбина била намењена и Асаду.

Данас, у септембру 2015, ситуација у Сирији је драматично другачија него у било којем тренутку од избијања сукоба. Председник Асад, иако је на војно-тактичком плану релативно слаб (под контролом држи свега једну трећину територије своје земље) стратешки гледано никада није био јачи и томе је у највећој мери допринела управо мудра руска дипломатска игра која је за резултат имала потпуни „прелом мозга“ западних лидера. Наиме, док 2012. не да нису желели да о миру преговарају са Асадом, него ни о његовом одласку са власти, данас показују спремност и да преговарају директно са њим и на тај начин признају његову и легитимност његове владе, али и пропаст своје политике тоталног рата.

Француска, тако, сада каже да одлазак Асада са власти не сме да буде услов за почетак политичког дијалога. „Ако и пре почетка преговора захтевамо да Асад мора отићи с власти, нећемо отићи далеко“, рекао је шеф француске дипломатије Лоран Фабијус, раније ватрени присталица отвореног наоружавања сиријских побуњеника и војне акције против легитимног режима у Дамаску. Сличан преокрет догодио се и у Немачкој, која поздравља спремност Русије да се више укључи у сиријску кризу и допринесе окончању рата. Немачка министарка одбране Урсула вон дер Лејен рекла је магазину Шпигл да поздравља намере председника Владимира Путина да се прикључи борби против екстремистичке Исламске државе, што је од обостраног интереса. Шеф немачке дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер отишао је корак даље и најавио заједничко деловање са својим француским и руским колегама Лореном Фабијусом и Сергејем Лавровом.

У овом контексту од великог је значаја и овонедељна посета израелског премијера Бењамина Нетанијахуа Москви. Путин је израелском премијеру јасно ставио до знања да није Сирија та која представља претњу Израелу и да је то земља која се тренутно бори за своју државност, те да јој није потребан никакав рат са јеврејском државом. Нетанијаху је указао на страховања Тел Авива због тога што се његови непријатељи, Иран, Сирија и Хезболах, наоружавају и индиректно затражио гаранције Русије да ће Израел остати безбедан. „Наш дијалог је увек био у духу међусобног уважавања и надам се да ће тако и даље бити“, рекао је Нетанијаху, на шта је Путин узвратио: „Тако ће и остати“. Ово се може протумачити као још једна руска дипломатска победа. Пошто израелски ваздушни удари на Сирију више нису опција (због драстичног побољшања сиријске противваздушне одбране о чему сведочи и недавно обарање једног израелског авиона, наводно изведено помоћу чувеног система С-300) Нетанијаху је од Путина, не Обаме, тражио гаранције за безбедност своје земље. Он је те гаранције и добио, највероватније под условом да ни на који начин не угрожава легитимну сиријску власт и војску, од човека који једини у овом тренутку тако нешто и може гарантовати – онога за кога Асад зна да му је једини спас.

Сада нејасна остаје само позиција САД. А она је, по свему судећи нејасна и у самом Вашингтону. Интензивирањем руских активности у Сирији, Путин долази у опасност од сукоба са САД, Саудијском Арабијом и другим муслиманским земљама. Иако су амерички медији ове потезе описали као „непромишљене, бесмислене и опасне“, Путин је направио врло рационалну рачуницу и поново изненадио Обаму и његову администрацију, као што је то већ урадио са Кримом и Украјином. Да је тако, указују нам потпуно контрадикторни сигнали из Вашингтона. С једне стране амерички државни секретар Џон Кери је у Лондону изјавио да ће САД трагати за „заједничким интересом“ са Русијом у Сирији, што би могло да значи могућност да Асад привремено задржи власт, са друге стране, амерички јастребови пледирају за истовремену борбу и против Асада и против Исламске државе. Неконзистентност је постала опште место у Вашингтону, који у једном тренутку тврди да Асад помаже Исламској држави, у другом да је ова екстремистичка организација њихов „заједнички непријатељ“. Слично овоме, и интензитет позива за свргавање Асада се често мења – понекад су снажни и гласни, понекад стидљиви и резервисани. Оно што је кристално јасно јесте да Обама не може да се одлучи, јер је америчка основна идеја – уклањање Асада са власти, избацивање Руса из игре и глатко инсталирање проамеричке марионетске владе – сада је већ потпуно извесно, пропала. Пре или касније, дакле, Вашингтон ће морати да у Сирији прихвати улогу Русије и да, први пут у новијој историји, следи нечије вођство.

По свему судећи, у међународној дипломатској арени све је снажнији и прихваћенији руски став да Асад мора бити интегрални део било какве коалиције која има за циљ уништење Исламске државе и да би свргавање његове владе сада донело само још више хаоса и разарања. Лавров је америчке предлоге да се Асад избаци из борбе против Исламске државе лаконски прокоментарисао као „потпуно апсурдне“, јер је јасно да би сиријска војска била „најефикаснија војна сила на терену“.

ВОЈНИ ФАКТОР

Иако су западне силе војно присутне у сукобу у Сирији од самог његовог почетка, велика се галама дигла у последње време око потеза које је повукла Русија. Американци и њихови савезници од почетка сукоба не крију да свим могућим средствима помажу опозицију легалне сиријске власти. Њихове акције, међутим, нису имале никакав ефекат или, барем, нису оствариле прокламовани циљ. Тоталну катастрофу доживео је, на пример, амерички програм обуке „умерених“ сиријских побуњеника који су по повратку на сиријско ратиште или одмах уништени као борбена формација или су моментално прешли на страну џихадиста. Према проценама самих америчких званичника, од укупног броја сиријских бораца који су до сада прошли америчку обуку, на „правој страни“ се бори још њих четири или пет. Буквално. Тако је, барем, пред америчким Конгресом сведочио генерал Лојд Остин, што је републиканска сенаторка Кели Ајоти прокоментарисала са „па то је шала“.

Слична ситуација је и са наводном ваздушном кампањом против Исламске државе. Да не помињемо америчке савезнике Турску, која радије бомбардује Курде него исламисте, него да се концентришемо само на оно што Американци раде. Резултат њиховог деловања је раван нули и јасно је да помпезно рекламирана ваздушна кампања није донела никакве резултате, нити озбиљније угрозила војно напредовање џихадиста. Ако је неко заслужан за то што територију сада држе под контролом, то су храбри борци сиријске војске, курдских и ирачких снага. Ову чињеницу поменуо је и сам Лавров, рекавши да Русија има информације да САД знају тачна места на којима се налазе припадници Исламске државе, али да одбијају да те локације бомбардују.

Ове наводе потврђује и амерички новинар Бил Герц који, позивајући се на америчке војне и обавештајне званичнике, тврди да САД нису спровеле нападе на више од 60 потврђених кампова за обуку Исламске државе из којих се месечно на фронт шаље око хиљаду бораца. Званичници укључени у планирање ове кампање су му рекли да се кампови за обуку налазе широм територије под контролом Исламске државе у Сирији и Ираку, али они су заштићени од америчких ваздушних напада због „страха од колатералне штете“. „Ако знамо локацију ових кампова и председник (Обама) жели да уништи Исламску државу, зашто ти кампови још раде“, пита се један од званичника са којим је Герц разговарао и додаје да амерички обавештајни аналитичари те кампове сматрају „кључним елементом“ за успех ове организације у освајању и држању под контролом својих територија.

Страх од колатералне штете био би заиста добро оправдање за избегавање напада на ове позиције да не знамо колико Вашингтон заиста зазире од убијања недужних цивила у својим нападима. Да не помињемо инциденте током бомбардовања Србије, Ирака или Либије, довољан је податак да је, према истраживању Правног факултета Универзитета „Стенфорд“, број убијених исламских терориста у свим досадашњим америчким нападима беспилотним летелицама два одсто. Сви остали су цивили. Да ли је могуће да би проценат колатералних жртава приликом ваздушног напада на камп за обуку Исламске државе био већи?

Запад, који је од почетка сукоба до грла укључен у крвопролиће, дакле, сада замера руској страни што легалној сиријској власти шаље војну и хуманитарну помоћ, а у неким случајевима чак оптужује Москву да је послала своје војнике да се активно боре на страни Асадових снага. Али, овде се не ради само о спасавању једног човека. Успостављајући стратешко присуство у Сирији, Путин обезбеђује будућност кључног савезника на Блиском истоку, савезника који има дугу традицију војне сарадње са Москвом, и западну Сирију претвара у стратешки важну руску базу на Блиском истоку. До почетка рата у Сирији, Русија је располагала само поморским логистичким центром у Тартусу (не војном базом) коју су опслуживала само четири припадника Руске морнарице. Са распламсавањем сукоба, у једном тренутку и њих четворица бивају повучени из безбедносних разлога, али сада се руска војска у Тартус враћа и то на значајном нивоу – према непотврђеним информацијама, ради се о више стотина војника. Такође, са развојем ситуације, Русија практично под своју контролу узима и велики аеродром у Лакатији чија се дужина писте удвостручава како би на њу могли да слећу и највећи транспортни авиони типа „антонов“ и најмодернији борбени авиони. У складу са тим, Русија је значајно ојачала противваздушну одбрану око овог локалитета, а разместила је и тешко наоружање.

Оно што се за сада извесно зна у вези са руском војном помоћи Сирији јесте да се у ову земљу шаљу раније договорене испоруке оружја и војне опреме, као и војни саветници, али Москва не потврђује никакве наводе о томе да њени војници учествују у било каквим борбеним акцијама. Постоји извештај о мањем сукобу између припадника исламистичке организације Ал Нусра и руских војника у близини аеродрома у Лакатији која би се могла сматрати веродостојном, јер је и за очекивати да ће руски војници учествовати у одбрани објеката у којим се налазе руски држављани и опрема, али ни за ово нема никаквих званичних потврда. На сиријској телевизији се почетком септембра појавио снимак борбене акције у којој учествује руски оклопни транспортер БТР-82А са топом калибра 30 милиметара, модерног борбеног возила које је реткост и у самим руским оружаним снагама. Стручњаци су на основу камуфлаже и броја на возилу проценили да би оно могло припадати 810 морнаричкој бригади са седиштем у Севастопољу, али је немогуће утврдити да ли је и посада овог борбеног возила руска. У Сирији су, у Лакатији и у Тартусу, примећени и припадници ове елитне морнаричке јединице, али за сада не постоје никакви докази да они учествују у било каквим борбеним дејствима, осим што чувају инфраструктуру. Поред овога, постоје и бројни снимци на којима се виде руске извиђачке беспилотне летелице, као и руски авиони типа СУ-27, СУ-34, СУ-30, СУ-24, СУ-25 и МиГ-29, али ни о њима нема никаквих званичних података, нити о томе ко би могао њима управљати. Пре рата, сиријско Ратно ваздухопловство располагало је са око 750 авиона међу којима су се, од горе наведених модела налазили само МиГ-29 и СУ-24.

У сваком случају, било да су наводи о учешћу руских војника у борбеним дејствима у Сирији тачни или не, јасно је да је Асадов режим и даље легална власт коју признају УН и да би, у случају да ова власт затражи војну помоћ од Русије, Кине или било које друге земље, то било у складу са међународним правом. Оно што није у складу с међународним правом, међутим, јесу ваздушне акције које спроводи коалиција на челу са САД и Турском, али Дамаск за сада жмури пред тим кршењем свог суверенитета и ако за то не постоји ни мандат УН.

Шеф сиријске дипломатије Валид ал Муалем изјавио је поводом ових спекулација, да руске снаге не учествују ни у каквим борбеним дејствима на територији његове државе, али да ће, ако се појави потреба за тим, Дамаск од Москве затражити и такву врсту помоћи, што за сада није случај. Одговор Москве на ово био је јасан. Портпарол председника Путина Дмитри Песков рекао је да ће Русија размотрити могућност слања својих војника у Сирију уколико то буде затражено. Садашња ситуација указује да би Русија, уколико се одлучи на тај корак, могла јако брзо да интервенише у Сирији, јер су до сада постављени сви неопходни логистички услови за брзо размештање трупа.

Тако нешто се свакако неће десити пре 28. септембра, када је планирано да Путин одржи говор на Генералној скупштини УН где се очекује да ће свету понудити планове за решавање кризе у Сирији и заложити се за „заједничку борбу против тероризма“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *