Русија неће Украјину на коленима

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Запад поново планира опробани рецепт као и 2010. када је победио Виктор Јанукович – допустити на власти у Кијеву „проруске снаге“, чиме се терет финансирања Украјине изнова пребацује на Москву

Док у Кијеву националисти бацају бомбе на полицију и захтевају поништавање закона којим се проруском Донбасу даје макар мали степен аутономије у оквиру „независне“ Украјине, дотле људи из самог евромајданског државног врха најављују да ће морати пре или касније да „клекну на колена“ пред Русијом. Управо такву могућност званично је наговестио утицајни Јуриј Луценко, лидер водеће парламентарне групације „Блок Петра Порошенка“. Шта се тачно крије иза речи човека који је био водећи организатор свих револуционарних дешавања у Украјини – 2002, 2004. и 2014. године – ово питање завређује нешто детаљнију анализу.

„Ако не будемо спроводили реформе, неће прорадити наша економија. Од кредита се даље не може живети. Ако не проради економија, преостаће нам само трећи пут – пасти на колена пред Москвом. Свест о томе ће доћи. Свима. Главно је да не буде касно“, поручио је бивши министар унутрашњих послова Украјине у два мандата. Да ли то и јесте план Вашингтона, без чијег одобрења украјински властодршци не могу ни кафу да наруче у својим кабинетима, а камоли да најављују клечање пред Русијом? И ако јесте, да ли је то још једна замка Беле куће?

Луценку, који је био први човек свих прозападних председничких партија (Виктор Јушченко и Петар Порошенко) у последњих девет година       – такве речи нису се случајно омакле. И није случајно да се протести против Порошенка последњих недеља и месеци подижу баш кад треба спровести најтеже и најважније одредбе Минског мировног споразума, а посебно оне које се тичу децентрализације власти и успостављања каквог-таквог суживота са (полу)отцепљеним Донбасом. Још мање је случајно што против таквих планова протестују управо националисти, чији лидери су најзаинтересованији да рат потраје што дуже како би оправдали сврху свог постојања. Ако Луценко и Порошенко заиста желе да „проради економија“, онда је трошење милијарди гривни на братоубилачки рат најлошији пут који су могли да изаберу.

[restrictedarea]

ДВОСМИСЛЕНИ СИГНАЛИ, ДЕМАГОГИЈА

Поједини стручњаци, не без разлога, сматрају да би Луценкова изјава могла да буде пробни балон у покушају неке врсте нормализације односа са Русијом. Наравно, пут до таквог исхода у овом тренутку више личи на научну фантастику него на реалну могућност, али је Украјина за 25 година своје „незалежности“ не једном већ правила геополитичке амплитуде – од НАТО сарадника, до руског партнера и обратно. Украјинска привреда, ма шта чинили њени „реформатори“, практично нема ни теоретске шансе да се опорави, а поготово не без озбиљне помоћи Москве. А реформе по моделу ММФ, о којима Луценко говори, представљају сигуран пут у даљу економску и социјалну катастрофу, где би чак и досадашњи, званични привредни пад од 10 процената на годишњем нивоу могао да изгледа као лагано посртање – у односу на оно што може да уследи. Ако либерални реформатори добију потпуно одрешене руке, не треба никога да изненади када Украјина „падне на колена“ пред Москвом. Што можда и јесте закулисни циљ западних центара моћи.

Према речима коментатора лондонског „Фајненшел тајмса“ Дејвида Кларка, Западу прети „губитак Украјине“. „Европски и амерички лидери морају да одлуче да ли желе да украјинска влада постигне успех, јер до сада стижу у најбољем случају двосмислени сигнали. Председник Порошенко и премијер Јацењук учинили су све што је тражено од њих, па чак и више. Они су подигли тарифе за електричну енергију за 450 одсто, смањили су пензије, повећали порезе, обрачунали се са корупцијом, а сада ризикују свој ауторитет усвајајући закон о децентрализацији. Упркос свему, политичка и финансијска подршка коју су заузврат добили од Запада била је мизерна“, поручује Кларк.

И закључује: „Запад је у опасности да изгуби Украјину, ако не учини суштинске промене у размерама и карактеру свог учешћа у овој земљи током наредних недеља и месеци. У светлу продубљивања тешкоћа и раста политичког разочарења, постоји веома реалан ризик да реформска влада у наредних неколико месеци уступи место новим популистима, који ће окренути Украјину назад и отворити врата за обнову руског утицаја. Самозадовољни западни лидери морају да дејствују, пре него што буде сувише касно.“

Упозорења, дакле, о томе да би Украјина могла да „падне на колена“ пред Русијом за само неколико дана стигла су из два западна извора – из самог врха кијевске власти, као и из Лондона. Са Кларком би се, иначе, имало о чему прозборити. Пре свега о његовом веровању да влада која је петоструко повећала цене и притом смањила плате и разрезала веће порезе – има икакве шансе за успех. Наравно, ствар је у тумачењу шта се подразумева под „успехом“. Даље, када он каже да Запад треба суштински да повећа свој утицај и учешће у украјинским пословима, поставља се питање да ли је могуће и замислити тако нешто у земљи где буквално све процесе не само контролишу већ и непосредно спроводе њихови људи. А када Кларк упозорава да финансијска помоћ Запада треба да буде већа, то је већ чиста демагогија. На Западу добро знају да би сваки цент који стигне у Украјину, на овај или онај начин, одмах завршио у приватним џеповима олигарха.

Говорећи о „новим популистима“ који би наводно окренули Украјину назад и изложили је руском утицају, Кларк једино заборавља да каже – како би назвао тренутне властодршце што су окренули Украјину „напред“, обећавајући брзо приступање ЕУ, бели шенген одмах, значајна повећања плата и пензија, пуну обнову независности, десетине милијарди западних инвестиција и бесповратне помоћи и томе слично… У само годину дана, десило се све супротно, Украјина је запала у крвави грађански рат, а народ у тежу апатију него икада у новијој историји. И сад, они који желе да поправе ситуацију и обнове везе са Русијом што за Украјину живот значе, за Кларка су „назадњаци“ и популисти.

 

ТРЕЗВЕНОСТ У КРЕМЉУ

Треба имати у виду да је Украјина само од смањења трговине са Русијом директно изгубила 12 милијарди долара за непуне две године и још најмање толико као резултат изостанка дубље сарадње и руских инвестиција, док је о штетама услед непостојања пуне економске интеграције беспотребно и трошити речи. Укратко, украјински властодршци су свесно уништили сопствену државу без иједног оправданог разлога, имајући у виду да Русија не би анектирала Крим, нити подржавала било какве устанике да прозападни „мајданисти“ нису силом преузели власт и земљу усмерили ка НАТО. Исто тако чак и људима који мало знају о економији потпуно је јасно да би већ сам престанак ратних активности и укидање енормних трошкова што они захтевају имали огроман утицај на поправљање економске и укупне друштвене климе.

Реално гледано, пред Украјином су, упркос Луценковим тврдњама, у овом тренутку ипак само два, а не три пута. Први је да Запад послуша Кларка и да се још дубље упетља у украјинске послове, што подразумева макар и минимална, али ипак нова финансијска давања како би се конфронтација са Русијом наставила. Други пут је реализација старог, више пута опробаног плана, који је Вашингтон применио и 2010, када је на изборима победио Виктор Јанукович – допустити на власти у Кијеву „проруске снаге“, чиме се терет финансирања поново пребацује на Москву. То је оно што лукави Луценко назива „падање на колена“, али би то само означило предах до неког новог Мајдана. По свему до сада виђеном, западни елемент у украјинској елити је толико јак и дубоко укорењен да би „окретање Москви“ заиста био део популистичког пројекта, како упозорава Кларк. Овим путем су се кретали и Јанукович и Леонид Кучма пре њега, али су били смењени на први миг Вашингтона. Исто као што је и Јушченко морао да оде када је својом пронатовском политиком исцрпео све финансијске ресурсе, то се смеши и Порошенку.

Међутим, оно што на Западу још увек одбијају да схвате јесте да Кремљ где седи Владимир Путин неће гристи ове мамце. Као што није похрлио да милијардама долара „спасава“ Грчку, о чему је наш лист писао после Ципрасовог референдума („Печат“ бр. 377) то исто важи и за Украјину. И посебно за Украјину. Јер, ако на власт у Украјини не дођу снаге које ће, као у Донбасу, бити искрено и до краја опредељене за сарадњу и најтешњу интеграцију са братском државом, театрално „падање на колена“ неће Кијеву донети ништа до подераних панталона. Јер, друга ствар коју Запад не разуме, то је да Москва не жели Украјину која пузи и проси, већ ону спремну и вољну да се после две и по деценије коначно усправи и стане чврсто на обе ноге. Укључујући и ону руску, коју мајданисти упорно покушавају да сами себи одсеку. За сада безуспешно.

[/restrictedarea]