„Ревитализација” за Али Бабу и четрдесет хајдука

СРПСКА НАУКА ПРЕД НОВИМ СУДИЛИШТЕМ

Пише Филип Раке Вукајловић

Шта је смисао јавног позива који је Министарствo просвете, науке и технолошког развоја упутило „свим заинтересованим високошколским установама и научноистраживачким организацијама”, тражећи да они предложе „пројекте за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору“? Расипништво, некомпетентност, бандитизам или…?

Сушно лето 2015. године ће бити упамћено по необично живој активности Министарства просвете, науке и технолошког развоја (МПНТ) и његових тела.

Његова Јединица за управљање пројектима (ЈУП) је 14. 07. 2015. године расписала велики тендер за набавку нове капиталне опреме, за преко 20 милиона евра, који садржи 1.120 уређаја. Мало затим, МПНТ је 18. 08. 2015. године упутило: „Јавни позив свим заинтересованим високошколским установама, научноистраживачким организацијама, другим организацијама и удружењима регистрованим за обављање делатности образовања или науке, да предложе пројекте за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору“. Наводни циљ јавног позива је: „да се направи листа приоритетних пројеката како би се у сарадњи са зајмодавцем – Европском инвестиционом банком одредили нови пројекти за финансирање из неискоришћених средстава кредита уговореног 2010. године, претходно намењених за групу пројеката који у протеклом периоду нису реализовани и пројеката који због промењених тржишних околности захтевају ревизију.“ Рок за подношење пријаве и предлога пројеката је 28 дана од дана објављивања позива, а процењена вредност пројекта мора да прелази минимум од 1.000.000 евра. За „ревитализацију“ је предвиђено између 50 и 100 милиона евра.

Како објаснити ове хиперинтензивне активности на трошковној страни МПНТ ако се зна да у исто време ова, одавно засела, екипа руководилаца министарства касни у обављању свих за науку Србије важних послова као што су: Закон о науци, нова Стратегија науке од 2016. до 2020. године, правила по којима ће се оцењивати успешност научника, услови конкурса за нови пројектни циклус и још много тога? Може ли се икако логички засновати приступање огромним инвестицијама за пројектни период који је практично завршен и набављати опрема и плаћати инфраструктурни пројекти, милионским сумама у еврима, уз грубо обмањујуће изјаве министра Вербића: „да ће приоритет имати они пројекти који су у складу са стратегијом развоја науке и образовања, и да се за сада јасно зна шта су приоритети“? На коју стратегију се Срђан Вербић позива? Актуелна је једна једина – она Божидара Ђелића: „Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2010. до 2015. године“. Њој рок истиче кроз три месеца – пре него иједан уређај по овом новом тендеру стигне у Србију.

[restrictedarea]

ГРАНИЧНИ УСЛОВИ

Пре него што понудимо објашњење и дамо делимичне одговоре, покушајмо да се запитамо: које су то здраворазумске смернице које би требало да примењује и на која питања би требало да одговори група адекватних руководилаца државног органа типа МПНТ која се у набавку многих добара на основу кредитног задужења државе упушта? У том циљу дефинишимо „граничне услове“ који карактеришу садашњи тренутак:

1. Активан је неки пројекат који се извршава и Законом је дефинисан крајњи рок за његово окончање;

2. Укупна количина новца која је требало да се потроши по овом пројекту је 420,8 милиона евра (330,6 милиона евра су међународни кредити и 90,2 милиона евра је требало да буде учешће Републике Србије). Крајњи рок да се ова средства утроше је био 31. 12. 2015. године. Сада је тај рок зајмодавац продужио до 2018. године. Нигде није објављено колико ће на име пенала морати да плати зајмопримац – Република Србија – због непридржавања уговором утврђеног временског оквира трошења;

3. Пројектни период којим се финасирају сва научна истраживања у земљи је, због нерада МПНТ, неоправдано и без икаквог ваљаног разлога продужен до краја ове године. Није урађено никакво смислено оцењивања резултата и није урађена законом загарантована рекатегоризација свих учесника на научним пројектима (прва рекатегоризација је требало да буде завршена крајем 2012. године, а друга крајем 2014. године – на основу категорија се одређују плате истраживача у свим институтима);

4. Истиче рок Ђелићеве Стратегије за период од 2010. до 2015. године са прпошним циљевима: „фокус и партнерство. Фокус кроз дефинисање листе националних научних приоритета где можемо и морамо постићи значајан напредак. Партнерство са институцијама и компанијама које ће омогућити Србији да валоризује на светском тржишту њене идеје“, формулисане од стране „најумнијих глава из земље и дијаспоре, и уз помоћ међународних саветника“ по избору тада актуелне власти.

НЕРАЗУМНО, НЕПОТРЕБНО…

Замислимо сада да на МПНТ можемо да гледамо као на једно нормално домаћинство, на министра Вербића и његове помоћнике као на главног домаћина, и савет старешина, и на научнике као на чељад о којој би домаћин и старешине требало да брину. Проценимо шта би министру и његовим сарадницима, пре свега, ваљало чинити. Јасно је да је чељад о којој брину многобројна, да зна да кредитног новца још има и да вероватно притиска домаћина да новац потроши. Мудар домаћин се наравно неће лако одвајати од тог новца јер су банкари немилосрдни ако се са отплатом неке рате закасни. Трудиће се да одобри само оне куповине које ће бити апсолутно неопходне зато што зна да му се домаћинство последњих година скоро потпуно расклимало. Али, пре него што направи планове за било какво ново трошење, сваки домаћин ће, па и најнеодговорнији, прво установити са колико тачно новца још располаже. Да видимо шта овим поводом имају да нам кажу министар Срђан Вербић и један од његових старешина, без кога ниједна куповина по основу кредита не може да се обави.

Горан Квргић, трећи по реду директор од оснивања ЈУП-а 2010. је гостујући у Јутарњем програму РТС 11.03.2015. године у другој минути и седамнаестој секунди шестоминутног интервјуа, говорећи о преосталом новцу од кредита 2010. године подигнутог наводно за науку, рекао да је: „до сада потрошено отприлике сто и нешто милиона евра и да је остало да се потроши још 200 милиона евра.“

Иако у међувремену ништа значајно није трошено, из тог неразумно и непотребно подигнутог кредита, 17.08. 2015. године агенција „Бета“ је пренела изјаву министра Срђана Вербића: „Желимо да подстакнемо нашу научну заједницу да буде иновативна. Ради се о 130 милиона евра. Ми смо узели кредит 2010. године и 130 милиона евра је остало неутрошено… Променила се глобална ситуација. Оно што је можда било изводљиво 2010, 2015. није. И морамо да урадимо ревизију пројекта.“

Пратећи од почетка све у вези са овим кредитом, уочава се ова „незнатна разлика“ од скоро седамдесет милиона евра (око 70 одсто годишњег буџета за науку Србије), што је аутора овог текста покренуло да спроведе мало детаљније испитивање о томе колико би још требало да има новца да се потроши на основу пројекта: „Истраживање и развој у јавном сектору“ (у даљем тексту „Пројекат“), од првобитно Законом предвиђених 420,8 милиона евра (ово је више од половине суме која ће се отети ове године српским пензионерима или по 52.600 евра на сваког од 8.000 истраживача који су били финасирани из српског буџета у току претходног пројектног периода окончаног 2010. године). Промотер „Пројекта“ и ентитет који је у потпуности одговоран за његову имплементацију јесте Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Подсетимо још и на то да је очекивани последњи рок за завршетак овог „Пројекта“ био крај 2015. године.

Сви (ауторови) покушаји да нађе прописно написан пројекат под називом: „Истраживање и развој у јавном сектору“, са детаљним временским оквирима његовог окончања су остали безуспешни. Сада постаје јасно да овај 420,8 милиона вредан „Пројекат“, у ствари, нигде и не постоји у јединственој писаној форми, а кад је тако, „Пројекат“ је онда у исто време и све и није ништа. На срећу или на несрећу, постоји: „Извештај о реализацији ‚Пројекта‘ – Период од септембра 2010. до маја 2015. године“ који даје ЈУП на свом сајту, и у њему се тврди следеће: „Истраживање и развој у јавном сектору у Србији је програм који се састоји од 29 потпројеката који су категорисани у складу са ЕИБ и ЦЕБ споразумима“. На основу овог Извештаја и још неких јавно доступних података, може се закључити да је укупно у вези са овим непостојећим „Пројектом“ до сада потрошено 91,6 милиона евра. На опрему 28,3, на материјалне трошкове истраживања 15,6 и на грађевинске подухвате нешто преко 47 милиона евра. Ако од суме од 420,8 милиона евра, предвиђене да се потроши у оквиру „Пројекта“, одузмемо планирано учешће Репубике Србије и локалних самоуправа од 90,2 милиона евра, добићемо за укупну вредност пројекта суму од 330,6 милиона евра. Одузимајући од ове суме 91,6 милиона евра – потрошених према објављеним извештајима до маја 2015. године – добићемо да је остало да се потроши још 239 милиона евра. То је скоро 40 милиона евра више од онога што рече Квргић и преко 100 милиона евра више од онога што нам рече министар Вербић пре неки дан. Наравно да је познато да је за припрему идејног архитектонског решења, идејног пројекта, главног пројекта и тендерске документације архитектонском бироу Волфганга Чапелера плаћено скоро три милиона евра и да је око припрема за изградњу „Наноцентра“ у Београду потрошено преко милион евра. Но, све је то мало да би се од 239 милиона евра спустили на 130 милиона евра, колико нам министар Вербић рече да је преостало од кредита. У светлу ових неумољивих цифара, бизарно звучи изјава Вербићевог помоћника Милована Шувакова („Новости“ 17.08.2015):

„Никада раније се није на овако транспарентан начин одлучивало о великим инвестицијама у науци. Планирано је финасирање започетих или потпуно нових инфраструктурних пројеката, а на академској заједници је да изађе са предлозима оправданих, одрживих пројеката од којих ћемо као друштво имати вишедеценијску корист… Велики део, од око 50 милиона евра, сада може да се уложи у нове пројекте захваљујући томе што је министар Вербић одустао од градње скупоценог Центра за промоцију науке (ЦПН). Од тог пројекта одустало се и због тога што је цена градње и опреме од почетних десет, на крајње нетранспарентан начин, повећана на невероватних 65 милиона евра.“

ТРАГИКА НЕПОТРЕБНОГ ЗАДУЖИВАЊА

Да ли стварно данас Вербић и Шуваков одлучују о томе колико ће се десетина милиона евра кредитног новца и где у Србији потрошити? Највероватније Шуваков није ни глуп, ни луд човек да би офрље јавно износио небулозу да је Вербић одлучио да се одустане од градње сулудог чардака ЦПН. Претпоставимо да је немогуће да Вербића и Шувакова било ко ишта пита о томе колико ће се и како новац трошити. Јер су то ипак недовољно искусна и неразумна деца (Вербић 10. 08. 2015. изјављује ни са ким се не консултујући:„Очигледно је да смо се 2010. залетели и хтели да градимо објекте које са данашњим буџетом не бисмо могли ни да чистимо!“) која уопште не контају параметре система који им је дат на управљање, па такви само случајно могу доносити разумне одлуке. Због тога се још мало задржавамо на одређеним аспектима њихових садашњих акција у циљу убрзаног трошења непознате количине кредитног новца у нади да ћемо моћи да их додатно осветлимо и понешто истерамо начистац.

Пре свега, требало је да се, после двогодишње борбе за позиције у МПНТ, ЈУП-у и око њих, изненада појави најновији јавни позив за нове земљано-бетонске и друге грађевинске подухвате у сасвим непрофитабилној српској науци, па да онај ко се мало замисли схвати да: „победници“ не знају колико је тачно потрошено кредитног новца, колико бачено на оно од чега се после пет година одустаје и колико је још остало да се потроши. Да се нико од њих није бринуо о ефектима досадашњих улагања и њиховом повезаношћу са циљевима усвојене Стратегије, излишно је напомињати. А, то је требало и морало да се уради. Због пристојности, ако ни због чега другог.

Надамо се да ће се мали део мурдарлука, расипништва, некомпетентности и веома вероватног бандитизма у вези са 330,6 милиона евра међународног кредита подигнутог наводно за науку, дати наслутити из овог текста. Потпуна оцена трагике непотребног задуживања државе у невреме, моћи ће да се схвати тек после детаљне провере смислености набавки скупих и слабо коришћених експерименталних уређаја предатих на управљање потпуно неадекватним људима, провере свих радњи у вези са директним материјалним трошковима истраживања и свих детаља грађевинских „подухвата“ који су у име науке предузети, а који са науком никакве везе немају. Само, примера ради, наводимо да је за трошкове одржавања Научно технолошког парка „Звездара“, у који је према тврђењу ЈУП-а до сада уложено 14.407.656 евра, потребно плаћати преко милион евра годишње. Већ две године он зврји скоро потпуно празан, иако је цена закупнине од 4,5 евра по м2 више него приступачна. Чак и кад би се сасвим попунио, овај објекат укупне бруто површине 14.315м2, не би могао да скупи ни пола садашњих трошкова одржавања.

Као куриозитет истичемо да је читав спрат, претенциозне и преко четири милиона евра плаћене зграде ректората Универзитета у Новом Саду, дат на располагање оснивачу – Аутономној Покрајини Војводина, и користиће се „за рад различитих агенција, служби од заједничког интереса за развој науке, образовање и међународну сарадњу у свим областима“. Приметимо овде пикантан детаљ да аутономашка власт не држи баш много до аутономије свог Универзитета. И запитајмо се: какве везе ове бесмислене скупе зградурине имају са српском науком? А где је тек Петница, коју предадоше на управљање приватницима у замену за „петничарске петлиће“ Вербића и Шувакова на челу МПНТ? Или, ко може да оправда 38.400 евра потрошених за софтвер и рачунар за приватни факултет Информационих технологија у власништву Ђелићевог саветника и бившег министра науке Драгана Домазета (који је доскоро упропашћавао Институт у „Винчи“ председавајући његовим Управним одбором).

Аутору овог текста је познато да у Институту „Винча“ тренутно стоји нераспакована и неупотребљена опрема у вредности између пет и шест милиона евра, пристигла пре више од две године. Део опреме стоји због неодговорности руководства Института и неспособности МПНТ, док у Лабораторији за атомску физику преко 300.000 евра вредна опрема стоји јер ЈУП, све то време, није био у стању да организује тендер за одобрених 30-50 хиљада евра ситније опреме неопходне да би се ова скупа опрема пустила у рад.

НИКО НЕ СМЕ ДА ПРЕКИНЕ ЗАДУЖИВАЊЕ?

Постоји много могућих варијанти за објашњавање садашњег поступања деце на министарским положајима и њихових још млађих помоћника. Размотрићемо само две варијанте, по мени, најближе памети. Једна је, да су у МПНТ на челу неуке марионете које поступају по налогу моћнијих чланова Владе или укупне актуелне власти Србије, који знају шта раде. Друга је, да су деца у МПНТ брзо схватила укупни хаос у којем оперишу, да су се организовала по принципима породица с југа Италије и приступила максимизирању свог профита у срећној ситуацији у којој су се нашли, без „непотребног“ обазирања на разум и уљудност. И сада су ‚полетели‘ у трошење с песмом на устима: „Ми смо рођени да би се бајка обистинила…“ (химна авијатичара СССР: „Мы рождены, чтоб сказку сделать былью“).

Мислим да је поменуту прву варијанту могуће искључити из неколико разлога. Први и основни разлог је то што се садашња власт, која влада још од пролећа 2012. године, уопште није мешала у профитабилан посао утрошка поменутог огромног кредита од 330,6 милиона евра.

Други разлог је тај да су се тим послом, да ли чудом или је тако морало да буде по тврдом договору са „важнијим“ иностраним центрима моћи, наставили да баве Ђелић-Тадићеви кадрови освежавани, само изузетно, новим људима сличног менталног склопа. Рад у групном (или сопственом) интересу рекламиран као европски пут, и потпуно занемаривање темељних државних интереса Србије, били су сигурна гаранција заштите од смењивања или, не дај Боже, позивања на одговорност.

Трећи разлог је то да су деца схватила да нико и не сме да прекине даље ‚повлачење‘ кредитног новца, од којег највећу корист извлачи одређен број подобних грађевинских фирми и групе политички умрежених полуинтелигената – медиокритета који би Србима требало да продају европску илузији (одскора и НАТО). Ниједан нормалан српски истраживач у научном звању није могао 2010. године ни да помисли да ће неко бити толико храбар да, у име државе и слабе и дезорјентисане српске науке, подигне кредит у висини четири тадашња годишња буџета науке. Нико тада није веровао, а сада поготово, да је Ђелићевом памећу и предузимљивошћу кредит стигао у Србију ради остваривања неких Србима важних циљева. А, за који тим Ђелић игра, никад није било тешко докучити.

Додатни аргументи за искључивање варијанте да нека група под контролом садашње власти, негде из сенке, управља „децом“ у министарству и око њега, добиће се ако се подсетимо на најважније Ђелићеве „потезе и подухвате“, финансиране новцем из српског буџета и иностраних кредита. Ту свакако спада оснивање агенција, јавних предузећа, центара, фондова, музеја и градње, доградње и уградње, као што су: Јединица за управљање пројектима (ЈУП „Истраживање и развој“ д.о.о.); Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије“ (НОС); Центар за промоцију науке (ЦПН); Фонд за иновациону делатност д.о.о. (ФИД); Иновациони центри у Београду, Новом Саду, Нишу; Обезбеђивање десет милиона евра кредита за реконструкцију и гала опремање Истраживачке станица „Петница“ (ИСП); Обезбеђивање преко шест милиона евра кредита за градњу Природњачког музеја у Свилајнцу.

Све ове паранаучне институције имају претензија да се баве науком. Саберемо ли трошкове, које држава сада има само по основу прве три Ђелићеве „иновације“, добићемо новчане износе упоредиве са оним за највећи српски научни Институт у Винчи, стваран скоро 70 година. Ако би се ЦПН изградио у првобитно замишљеној форми требало би да има 120 запослених! Сви горепоменути „агенцијаши“ одлично живе башкарећи се на српском буџету и отимајући средства од скромног дела намењеног науци и просвети. У овим агенцијама и предузећима су углавном запослени активисти и симпатизери режима који их је основао. Да би што више новца себи приграбили, ови губари државни новац немилосрдно разбацују. Док се о вредности Института „Винча“ може говорити и спорити, непотребност и сулудост свих Ђелићев-Тадићевих агенција и јавних предузећа је сваком нормалном очигледна.

„ХРАБРИ” ПОЗИВ

Кад се све ове чињенице имају у виду, као и то да је са таквим стањем, крајем јула месеца ове године, упозната већина истраживача природних наука из Београда и одговарајућа одељења САНУ, а да нико ништа није предузео, онда не би требало да чуде најновији „храбри“ („храбри“ јер се ничега не стиде) јавни позиви из МПНТ – да се хитно одазову сви они који већ у фиоци држе готове захтеве за инвестицијама у постојећу и нову „инфраструктуру“ чија вредност није мања од милион евра. На конкурс ће се несумњиво јавити многи, и то је веома жалосно. Тешко је прихватити да ико са трунком стида и савести, може у овом тренутку испостављати милионске захтеве у еврима држави. Сиромашној и задуженој Србији, што је недавно свим јавним службама смањила за десет процената ионако мршаве плате (пензионерима и више). Држави са огромном незапосленошћу међу младим светом, пред којом су тешке одлуке о отпуштању десетина хиљада људи из јавног сектора. Тон таквој очигледној неадекватности одавно дају многи руководици предимензионираних бесциљних, назови научних пројеката, у спрези са руководиоцима научних института међу којима добрих достојних људи, бар у природно техничким наукама, скоро да нема. Зато очекујемо да ће нам такви неадекватни научници и други руководиоци, у пратњи хора њима надређених „дечака из МПНТ“, ускоро ‚певати песмице‘ о томе да ће кредит пропасти ако га не прокоцкају баш они и баш сада!? Кад знамо да и они знају колико су,  већином, неприметни и неконкурентни на светском научном тржишту и колико су неконтролисано свакојаке булументе напримали на своје мегапројекте пиконаучне вредности, онда с огромним нестрпљењем очекујем тренутак истине који ће наступити кад се појаве услови новог пројектног циклуса.

И тако дођосмо до тога да, као практично једина разумна варијанта која решава дилему о томе ко данас одлучује како ће се потрошити преостали кредитни новац у оквиру непостојећег пројекта „Истраживање и развој у јавном сектору“, испливава друга горепоменута варијанта а могли бисмо је назвати: „деца победници у срећном хаосу“. Младунцима победницима, на челу и око МПНТ је, после почетне збуњености чињеницом да су небројено много паметнијих од себе претекли у трци за највише државне положаје, требало мало више од годину дана да утаначе јединицу мере од милион евра и да се „правилно“ распореде и ушанче по институтима, агенцијама, центрима и многим управним одборима у просвети и науци. Потпуно свесни чињенице да је ово њихово време, намерни су и „нашпановани“ да без устезања приступе остварењу својих најважнијих задатака. Ти задаци су сада „транспарентно“ очевидни и тичу се убрзаног трошења новца од кредита, а и новца од тзв. европских пројеката, на своју и на корист својих сарадника и истомишљеника – да „бајку коју живе“ претворе у нешто конкретнију и осетнију материјалну корист. Тачно процењују да им се вероватно нико неће супротставити. Јер је сада „вријеме“ кад: „Племе моје сном мртвијем спава“, а српској извршној власти је очигледно забрањено да се меша у послове „свог“ Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Јер, да је друкчије, власт би брзо склањала кадрове који годинама раде на штету српске науке, просвете и посебно високог школства. Како ствари стоје, нико изгледа такве не сме „накриво“ ни да погледа, а о сменама да и не говоримо.

ПЕТНИЧАРСКА   „СЕКТА”

Колико су паметни људи на челу садашњег МПНТ? Без обзира на одговор, из многих искустава и сазнања, није тешко закључити да делују и организују се по принципима секте која своје корене вуче из дугогодишњег неконтролисаног деловања Истраживачке станице „Петница“. Петничарска „секта” бира, и на важна места поставља, пре свега људе блиских убеђења и менталне структуре или прецизније: углавном надобудне, нарцисоидне типове, мршавог знања, слабе опште културе и због тога без икаквог осећања стида и без савести. Да су челници МПНТ имали мало срца и нешто душе, не би тако громогласно рекламирали најновије расипништво којим планирају да улупају стотинак милиона евра, качећи своје објаве на сајту МПНТ у исто време са објављивањем спискова технолшких вишкова наставног и другог особља по школама Србије. Нажалост, бесавесни људи су застрашујућа појава све карактеристичнија и за нашу земљу и за ово наше време. Они лако пристану да игноришу интересе своје отаџбине и још лакше пристају да служе другим државама и културама. Томе свакако доприноси и свеопшта апатија, дезоријентисаност и неорганизованост већине научника и културно-просветних делатника српског народа у Србији.

КРАЉЕВСКИ ПЛАЋЕНИ НЕРАДНИЦИ

На основу података из последњег Информатора о раду Јединице за управљање пројектима –ЈУП д.о.о. Београд, ажурираног 12. марта 2015. године, видимо да су: укупни расходи ЈУП-а са 1.565.833 евра у 2013. години порасли на 3.310.150 евра у 2014. години (коришћен је курс 1евро =120 РС динара). То је скоро половина новца, који је од 2011. године до данас годишње трошен за набавку опреме, преко подигнутог иностраног кредита. Трошкови ове непотребне агенције су за само годину дана више него дуплирани – порасли су за 111.3 одсто!

Рачунамо ли средњу плату за 50 запослених (у њиховом извештају пише да су имали толико запослених у 2013. години), онда добијамо да је средња плата ‚јуповаца’ са приближно 1.000 евра нето месечно скочила на преко 1.400 евра нето месечно у 2014. години. Шта да радимо са осталим пословним расходима увећаним за 432 одсто, који су за 2014. годину планирани да износе 1.197.650 евра? Или са издвајањима за опрему и софтвер РСД 14.400.000 (повећање од 476 одсто) што износи 120.000 евра? То је и тачно по десет евра отето од сваког истраживача на пројектима које финансира Република Србија! Само за једногодишњу набавку опреме и софтвера за те вајне стручњаке. Те 2014. године, као и више од половине 2015. године, мајстори из ЈУП-а ништа нису радили, а све време су били краљевски плаћени. Сав посао око научног кредита је требало да се заврши до краја ове године. Нејасно је чијом је одлуком продужен уговор о кредиту, непозната је сума новца који је плаћен кредиторима на име пенала због тог кашњења, а држава ће морати да има додатне трошкове од најмање десет милиона евра за рад ЈУП-а до краја 2018. године. Само оволико новца би задовољило све разумне потребе у капиталној опреми за све важне а компетентне, научне институције у Србији у истом периоду времена.

Аутор је научни

саветник Института

„Винча“ у пензији

[/restrictedarea]