Почетна / БРОЈ 385 / РЕАГОВАЊЕ – À bâtons-rompus

РЕАГОВАЊЕ – À bâtons-rompus

Поводом текста Бранка Радуна „Сандинисти и моћ хрватског лобија у Србији“, „Печат“ бр. 384

Пише Душан Пророковић

Да Санда Рашковић Ивић мисли да је у Сребреници почињен „геноцид“, не би ишла у Кравицу на Петровдан 2015, а да је Срби познају као „мајку Сребренице“ – ко би је па дочекао у Подрињу

У малозворничком кафићу „Фишер“, код нашег друга Саве, где се обично окупљају риболовци, често се, на ову врућину и после неколико пива, заподену занимљиве расправе. Бележим их. Почне се о риболову, а по правилу, заврши на политици и фудбалу. По мом избору, најзанимљивија полемика до сада водила се између два стална госта на тему: да ли би волео више да ти поклоне Босну или Мађарску? Победио је онај што се залагао за Босну, јер је на тврдње супарника „да знаш кол‘ко је у Мађарској равнице, кад се то пооре, посеје“, узвратио: „Еее, а не знаш ти кол‘ко испадне равнице кад се Босна изравна.“

КРАВИЦА, НЕ СРЕБРЕНИЦА Да би потврдио своју тезу како ДСС води „прохрватску политику“, Бранко Радун нам нуди две бајате, одавно разјашњене и у сасвим погрешан (можда и злонамеран) контекст стављене изјаве Санде Рашковић Ивић. Ако осети потребу, нека се огласи сама Санда Рашковић Ивић. Познајући је скоро две деценије, одговорно тврдим да она долази из сасвим другачијег интелектуалног, политичког и социјалног миљеа, те да се не може сместити у „кош“ који плете наш аналитичар. Објављено са „престижног шибенског портала“ не треба ни коментарисати. Јасно је о чему се ради. Што се пак друге изјаве тиче: па да она мисли да је у Сребреници почињен „геноцид“, не би ишла у Кравицу на Петровдан 2015, а да је Срби познају као „мајку Сребренице“ ‒ ко би је па дочекао у Подрињу. А била је у порти сребреничке цркве и на Петровдан 2005. године, као лични изасланик премијера Коштунице. Пријатељи из Републике Српске скренуше ми тада пажњу да је „један фоторепортер“ у ствари ту по задатку из ОХР. И тај нас је фотографисао онолико. Понајвише са Милорадом Вучелићем и Александром Вулином. Ваљда као доказни материјал да смо „некооперативан елеменат“. Ко би други, иначе, тада сео између Вучеле и Вулина!? Ко је имао храбрости за тако нешто? Данас су друге околности, па је много оних који би и платили да се нађу на таквој заједничкој фотографији. Времена се мењају.
ОСНОВЕ АНАЛИТИКЕ Не знам код кога је господин Бранко Радун учио основе аналитике. Код професора Славомира Милосављевића (ето прилике да споменем нашег великог, недавно преминулог теоретичара, код којег сам често одлазио) са оваквим приступом, какав показује приликом писања о ДСС, не би прошао ни колоквијум. Какав је ту методолошки оквир, шта су аналитички инструменти, где је логичка повезаност? То није анализа, већ – збрдаздолисање. À bâtons-rompus. Довољно за приче у „Фишеру“, али не и за полемику у озбиљном часопису какав је „Печат“. У аналитици се, ако ме памћење служи, креће од мера које производе последице, па се онда читају стратешка документа која опредељују наступ, па тек на крају посматрају изјаве. И онда се тражи логичка повезаност. Не знам да ли се господин Радун освртао на изјаве премијера о „промени свести српског народа“ или председника како су Срби из БиХ „Босанци“. Ако није, претпостављам да је тако чинио зато што изјаве нису пратиле одговарајуће мере. Можда је знао да се тако нешто изјављује само да би се Меркелова скинула са врата.
Волео бих да знам које мере и које одлуке се тичу ДСС, а да се због њих може ова странка назвати „прохрватском“. При свему овоме, господин Радун не обраћа пажњу ни да ли некога својим констатацијама вређа. У првом чланку смо постали „агенти хрватског утицаја“, а други пут нас је почастио са „корисни идиоти“.
Очигледно је да, када пише о ДСС, господин Радун изгуби све критеријуме. Нема објективности, непристрасности, аналитичке проницљивости. Ово чуди, с обзиром да, када пише о другим, значајно комплекснијим темама, исти аутор показује завидну луцидност. Он је аутор квалитетних радова о украјинској и блискоисточној кризи. Радо бих са њим полемисао о тим стварима, то би имало смисла, међутим, да учествујем у даљој расправи о ДСС – не желим. Ово је моје последње обраћање на ту тему. Господин Бранко Радун се самодисквалификовао да пише убудуће било шта о ДСС. Зашто? На то нам он сам дугује одговор.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *