Почетна / Свет / Прича о народњачком милијардеру

Прича о народњачком милијардеру

Феномен Трамп – изазов за америчку елиту

 Пише Милош Милојевић

Демагог. То је реч која се најчешће користи у медијима када се говори о политичком ангажману Доналда Трампа. Комичан или опасан демагог зависи од процењених шанси које овај ексцентрични милионер има у трци за номинацију за републиканског кандидата на америчким председничким изборима наредне, 2016. године

Трампа, богатог тајкуна и медијску звезду као демагога не описују само либерални продемократски медији који би осули паљбу и на много умереније републиканске кандидате, већ и многи републиканци, као и практично сви такмаци у трци за републиканског кандидата. Зашто је бескрупулозни грађевински тајкун, који је у својим пословима често имао врло контроверзан однос према закону и синдикалним уговорима, човек коме је похлепа средишње (и једино) идеолошко начело и заштитни знак богаташа из осамдесетих постао истакнута личност америчког политичког живота? Можда баш због тога, рекли би циници. Трампов успон, међутим, по свој прилици одражава дубље трендове у америчком друштву. Тешко је код Трампа наћи конзистентан програм, па чак и јасне и постојане ставове о појединим питањима. За човека који је у више наврата променио кључна политичка опредељења то и није нешто необично. А очито да по свој прилици није ни претерано важно његовим многобројним присталицама у редовима републиканске странке.

 

ТРАМП ГОВОРИ ШТА НАРОД МИСЛИ

У јуну 2015, Доналд Џон Трамп је најавио да се укључује у трку за републиканског кандидата на америчким председничим изборима заказаним за наредни новембар. Своју кандидатуру је обзнанио у атријуму Трампове куле на Менхетну, својеврсном симболу његове финансијске моћи и пословне визије. Поред тога што одсликава Трампову тежњу да ствари назива по себи, Трампова кула је упечатљив репрезент једног од кључних животних ставова – тежње за самопромоцијом која није претерано оптерећена реалношћу. „Играм на људске фантазије. Зовем их истинитим хиперболама“, рекао је једном приликом.

[restrictedarea]

Кула има посебно место у пословном успону Доналда Трампа. Њеном изградњом устоличио се као један од водећих грађевинских магната у Њујорку, месту које је дуго држао  његов отац Фред. Фред је већ био други у низу пословних магната у породици Трамп. Доналдов деда Фридрих обогатио се снабдевајући копаче злата током златне грознице у Клондајку. Фред се с друге стране окушао у грађевинском бизнису још тридесетих година, али је главнину свог богатства стекао у послератном периоду када су федералне власти давале повољне кредите за грађење четврти радничке и средње класе и посебно ветерана. У време изградње Трампове куле Фред је, по Доналдовом сведочењу, саветовао да не употребљава стакло и бронзу: „Употреби циглу. Боља је, јефтинија, а никоме није ни стало до спољашности. Оно о чему људи брину је величина тоалета“. Заправо, многима је било стало до спољашности – богаташи који су згртали милионе осамдесетих хтели су луксузне некретнине које је Трамп нудио. У потоњој пословној каријери успео је да изгради репутацију да је све повезано са његовим именом веће, боље и престижније од конкуренције.

Трамп воли да истиче своје пословне способности током политичких наступа. Не пропушта да истакне како је бизнисмен светске класе и да је успео да заради 10 милијарди долара и изгради низ луксузних здања. Када је на скупу у Њу Хемпширу говорио о својој наклоности према Кини и Саудијској Арабији истакао је како радо продаје апартмане богаташима из ових земаља. Јефтини коштају 10 милиона долара. Како ово парадирање огромним богатством пролази код људи који једва састављају крај с крајем, а који су знатан део Трампове бирачке базе?

Део одговора лежи у томе како се Трамп обраћа јавности – он говори директно и јасно, користи медијску пажњу да се непосредно обрати својој бирачкој бази. Његова главна публика су радници и људи некада запослени у фабрикама који виде да њихова примања практично стагнирају од осамдесетих година док се федерални издаци вртоглаво пењу. Трампове речи лишене политичке коректности и тежњом ка статусу кво у оквиру естаблишмента делују као нешто што би и они сами хтели да кажу, али не знају како. А ни коме, с обзиром на то да немају коме да се обрате изузев најближем окружењу окупљеном за трпезаријским столом.

Трамп се успешно представља као народњачки милијардер. Он уверава своју публику да постоје добри тајкуни, патриоте који брину о Сједињеним Државама и спремни су да се суоче са исквареном елитом. Овде Трамп подсећа на Френклина Рузвелта, богатог Њујорчанина са разгранатим друштвеним везама који је издао сопствену класу. „Зато што познаје Вол Стрит и зато што му није потребан њихов новац да би водио кампању, изгледа да може да се бори против елите којој и сам припада и да победи“, луцидно је сумирао ову тему колумниста Њујорк Тајмса Рос Даутхет.

Иако према последњим истраживањима Трамп не ужива огромну подршку међу Републиканцима – она варира између једне четвртине и једне трећине – оно што је симптоматично је да му подршка стиже из различитих делова странке: у питању нису само присталице „Партије чајанке“, већ и велики број евангеликанаца и оних који себе описују као умерењаке. То и не би требало посебно да чуди с обзиром на разочараност добрим делом републиканског естаблишмента, јер не успева јасно да артикулише дубоку озлојеђеност постојећим стањем ових слојева. Трамп је у прилици да их много ефектније критикује од „Партије чајанке“ – он не тражи само повратак на изворна конзервативна начела, већ озбиљно преиспитивање кључних тачака пострегановске конзервативне политике. Жестоки напади на покварене богаташе што стичу богатство изигравајући правила система настојећи да преузму Републиканску странку су међу кључним тачкама Трампове кампање.

Масе се осећају издане од републиканске елите. Оне не само да верују како та елита није способна да заступа њихова политичка становишта већ осећају да она учествује у елитистичком консензусу који за циљ има одржавање статуса кво. Политичка коректност и подилажење либералним медијима неке су од манифестација овог консензуса које најдубље иритирају озлојеђене гласаче.

Тај сентимент упечатљиво је забележио међу окупљенима на предизборном скупу у Њу Хемпширу новинар Ролинг Стоунса Пол Солотаров. „Волим то што није политички коректан – немамо више времена за тако нешто“, навела је извесна Лиза која је Трампа означила као новог Роналда Регана. Гледишта обичног света упечатљиво је сажео један конвертит из редова демократа: „Он мисли оно што каже и каже оно што мисли. Други типови као да имају нешто у устима – не можете да разумете шта заправо хоће да кажу.“

 

ШТА ГОВОРИ – И КАКО?

„Ова земља је рупчага. Стрмоглаво пропадамо. Ништа не можемо да урадимо како треба. Служимо за подсмех целом свету“, укратко гласи Трампова дијагноза стања у САД. Шта он нуди као решење? Пре свега себе, своје личне способности и пословну вештину. Не би се при томе могло рећи да Трампу мањкају политичке идеје – напротив, он има нове идеје практично сваких неколико сати. Оштри критичари трагају (и лако налазе) недоследности у овим различитим ставовима и олако отписују Трампа као човека који се сналази од наступа до наступа. С друге стране они који Трампу приступају озбиљније, попут споменутог Даутхета, имају опречно мишљење и верују да Трамп кроз републиканске прелиминарне изборе успева да наметне неке теме карактеристичне обично за тзв. трећу странку.

Ако се изузме, међутим, инсистирање на личним квалитетима и дисквалификације других политичара које описује као слабиће и глупаке тешко је уочити било какав систем. „Вратимо послове натраг, из Кине и из Јапана и из Мексика… Погледајте Кину… Дугујемо им 1,4 хиљаде милијарди долара… зато што нас воде људи који немају појма. Искрено, мислим да нас воде глупи људи“. Обећања нових пословних прилика за Американце су једна од кључних тема Трампове кампање. Како мисли то да уради? Обећава да ће вештим преговарањем испословати повољне трговинске уговоре и повратити богатство у САД. Додаје да ће вратити произвођаче аутомобила натраг у Сједињене Државе новом пореском политиком иако опорезивање не улази у корпус широких председничких овлашћења. Тиме се бави Конгрес где већину чини странка из које Трамп делује као отпадник. Како наводи републикански политички стратег Стив Шмит: „Он саопштава поруку моћи и одважности без било каквог покрића у нечему што се зове политички план.“ Питање како је ипак у другом плану у тренутку када Трамп преузима добар део страначке базе од својих конкурената.

Поред тога Трамп заступа читав низ ставова који се не уклапају у републиканску ортодоксију: инсистирање на повећаним издацима за здравство, посебно за жене и ветеране, залагање за опсежне инфраструктурне инвестиционе пројекте, као и за додатно опорезивање ултрабогатих и хеџ фондова. Иако је раније имао јаснија гледишта о томе како уредити питање здравственог осигурања сада заступа неодређено гледиште да ће уместо Обамакер програма понудити нешто урнебесно добро.

Трамп инсистира да су за америчке потешкоће углавном криви странци који пљачкају Американце или као нелојални конкурентни или путем перфидне девизне политике. Инсистирање да је за све крив неко други у последње време је неизбежан део америчке политике. Тренутни председник Барак Обама током својих кампања као разлоге за проблеме међу црначком популацијом наводио је системску дискриминацију и институционални расизам занемарујући ендемску дисфункционалност ових заједница. Када Трамп сложена питања светске економије и унутрашње политике сажима у лако схватљиве пароле о туђој кривици, делује у складу са доминантним током америчке политичке културе.

Насупрот томе Трампова гледишта о имиграцији су у потпуном нескладу са владајућом политичком пристојношћу – укључујући и оно што као такво прихватају републикански кандидати који позивају на опсежну имиграциону реформу. Многи републикански гласачи страхују да би та реформа била реприза оне из 1986. године која је представљала општу амнестију уз потпуно занемаривање пограничне безбедности.

Огорченост конзервативних гласача посебно је порасла после монструозног убиства Кејти Стејнли коју је убио седмоструки осуђеник и пет пута депортовани илегални имигрант. Трамп овде нуди радикална решења: протеривање свих 11 милиона илегалних имиграната и подизање заштитног зида на граници са Мексиком.  Критичари наводе да би по то неким проценама коштало 285 милијарди долара, изазвало огромну патњу и оптеретило сваког Американца са додатних 900 долара пореза. Иако екстремна, Трампова гледишта извиру из досадашње некомпетентности власти да се носи са овим проблемом.

За разлику од унутрашњополитичких тема где има извесне постојаности Трампова спољна политика углавном се своди на серију слабо повезаних опаски. Оно што им је заједничко је уверење да свака земља која послује с нама дере Америци кожу с леђа. Трампов спољнополитички програм своди се, за сада, на мешавину параноје и слабе обавештености.

 

КОМЕ СЕ НЕ СВИЂА ШТА ГОВОРИ?

Противкандидати из републиканских редова за сада Трампа критикују због разузданог речника. Али како наводи Економист, Трамп говори оно што ниједан политичар не би рекао, па људи мисле како он уопште и није политичар! Можда ће му ипак недавна простачка опаска на рачун противкандидаткиње Карли Фјорини, некадашњег генералног директора „Хјулит Пекарда“ нанети извесну штету? „Погледајте то лице! Може ли неко да гласа за тако нешто? Можете ли да замислите да то буде лице нашег следећег председника?“, необавезујуће је добацио Трамп у свом приватном авиону. Слични гафови раније нису привлачили много пажње, али због овог је уследила права медијска паљба. Можда је то знак да водећи републиканци озбиљније схватају Трампов изазов.

Свакако да би и требало. Трампова тренутна висока подршка зависи много од велике медијске пажње. А како су неке раније кампање показале подршка заснована на медијској популарности може лако да ишчезне. Засад Трамп на својој страни има медије и иницијативу коју је стекао беспоштедним нападима. Питање је тренутка када ће његови такмаци да узврате ударац. Неки са олакшањем истичу да су Трампове шансе да постане републикански кандидат релативно мале – учесници на републиканским прелиминарним изборима раније су у оваквим случајевима збијали редове око најдопадљивијег широкоприхватљивог кандидата. С друге стране политички би било штетно по републиканце да избаце Трампа из игре, а да занемаре његову поруку. Односно поруку тихе већине незадовољника коју он политички артикулише. Како прелиминарни избори напредују Трампов изазов је све озбиљнији, а његов оптимизам непољуљан: „Шта да кажем, водим међу евангеликанцима, водим међу женама. Водим и међу Афро-Американцима и то с великим постотком, а водим и међу Хиспано Американцима, што је врло интересантно, али нисам због тога изненађен, зато што ћу вратити послове натраг у ову земљу.“ Доналд Трамп је сувише озбиљан пословни човек да би лако одустао. И довољно неозбиљна ТВ личност да многе може да изненади.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *