Отаџбина као велики друг

У сусрет стогодишњици Албанске голготе

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Нулту тачку културе, програмски налог авангарде, Растко Петровић посведочава у евокацији реалног искуства албанске голготе, оцртава линију између поништења и новог трауматичног рођења. Песник долази до сржног духовног саживљења с колективом, до новог осећања припадања заједници, посредством ликова невољних зимских сапутника, који се у поеми, посебно они прешли у онострано, интегришу у обоготворену фигуру Великог друга

С јаким покрићем можемо бранити тврдњу да је Растко Петровић као авангардист заснован при мукотрпном повлачењу кроз ледну и завејану Црну Гору и Албанију, а да је затим у Паризу уобличио и притврдио градиво. Речену тврдњу подупире не само третман албанске голготе у Растковим текстовима, него и смисаона окосница његове афирмативне колико бунтовне поетике, у чијем је темељу тежња за истинитим сједињењем с отаџбинском заједницом у повесном времену и разуђеном културном простору, колико год наш песник жедно упијао сваковрсна путничка искуства, са свих страна.

ПОВРАТАК У МИТСКО СТАЊЕ СВЕСТИ

У тексту о ранoj поезији Милана Дединца, свога млађег пријатеља, Петровић износи и поетичко становиште од прворазредног значаја, а тиче се доживљаја што се временом у свести преображавају, упућујући притом на природну спрегу духа с физиологијом: „Ми преживимо од живота оно што нам живот пружи и оно што смо способни да преживимо (…) Оно што је некада било само догађај физиолошки постало је, доцнијим враћањем на њега, догађајем чисто духовним.“ Петровићево преспајање крајње поларизованих сфера у људској култури, духовне са физиолошком страном човека, свакако да је превратнички, али уједно и обнављачки књижевни гест. У програмском тексту „Пробуђена свест (Јуда)“, с краја збирке Откровење (1922), већ је био буквализовао троп о писању као духовном хлебу и пићу насушном и придодао му друге физичке и физиолошке корелате: „Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода. То је једно од темеља уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања – црева или бешике, или сексуалног, Успављивања, Буђења, Освете, Порођаја.“

Поистовећење телесног акта (као што је једење) са стваралачким чином заправо представља опит повратка у митско стање свести, којој су програмски тежили значајни поборници авангарде. Тако је и у есејистичком сведочанству Дединчевом, који преноси критички суд старијег друга да његови најранији стихови, по Растку, нису прошли песниково „тело као храна или пиће“. А по речима Јунговог следбеника Нојмана, „на примитивном ступњу долажење свести, освешћивање, појављује (се) као једење“. Све је што излази из тела стваралачко: „И не само семе, већ и мокраћа и пљувачка, зној као и измет и дах, реч као и флатус – све је бременито стварањем.“ Оно што испрва делује као одвећ претеран натуралистички испад појављује се у превратничкој поетици Растка Петровића као најизворнија позиција креације, нов тражени почетак.

[restrictedarea]

У критици је уочено периодично, можемо рећи – опсесивно обнављано „Петровићево занимање за приказивање свих облика екстремних телесних (и душевних) човекових стања“ (Бојан Јовић). Превласт физиолошких слика – не као естетска провокација него управо као сржно трауматско сећање – изразита је у поеми „Велики друг“, чија је прва, краћа верзија објављена 1926, док је друга, допевана и опремљена фуснотским коментарима, остала у рукопису. Једне „божићне ноћи“ песнички глас призива бруталне призоре албанске голготе српске војске и становништва у повлачењу према јадранској обали поткрај 1915. године.

Тренутак с којег се покреће лирска евокација нарочито је обележен: реч је о ноћи празника рођења Богомладенца, а насупрот њеној сакралној аури песник доноси слике гадних физиолошких реакција. Ефекат депоетизације и очуђења је, ипак, тек први корак у примењеној ауторској стратегији, чија ће крајња тачка бити на супротном крају лирског распона, у апотеози и дивинизацији колективног пострадања. Готов синопсис, не само за поему „Велики друг“ него и за опширни први део постхумно издатог романа Дан шести, песник доноси у тексту „Општи подаци и живот песника“ (1924). Овде је и уведен мотив топлоте што се леђима размењује на заједничком ноћном починку у снежној планини – додира леђа као јединог преосталог контакта међу муком озвереним људима.

У оквиру импозантне теме Великог рата, где је по Петровићевим речима, Албанија један „беспримеран комплекс“, почетну слику поеме „Велики друг“ песник обнавља и сели из текста у текст – свуда где се присећа тог екстремног личног и колективног доживљаја. Слика „милостивог сусрета леђа“ двојице незнанаца, који један другом ни ликове, ни имена не знају, нити маре да знају – исказује се у поеми као почетак поновног, макар несвесног повратка у однос људске узајамности, у страхотама раскинутих социјалних закона. Људски дах задобија у семантици „Великог друга“ несвакидашњу легитимацију: „Притајих своју болесну руку близу његова даха: / То ме последњи живи угарак људства греје!“ С друге стране, у испражњеној свести, на танкој размеђи између људства и животињства, разрађује се исти тематски комплекс у првом делу романа Дан шести (рукописа испрва насловљеног „Осам недеља“). Појединости и односи изостали у сижеу поеме „Велики друг“ долазе у роману до подробнијег исказа. Главни јунак Стеван, младић у одступању, у првој сцени романа згрчи се попут фетуса, лице му је безизразно, не препознаје више ни сопствено име, а пред оним који га „у преноћишту пригрева својим телом“ – како каже унутарњи глас из романескне деонице „Стеванова мисао у олуји“ – одвратна му је чак и помисао да изговара реченицу којом би га упитао за име. Граница човечанских обзира, елементарне културне заједнице, већ је прекорачена. Осећање за Другог и Друге посве је загашено, али је и јунаково појединство расточено у преосталим сликама свести. Женском лику испред себе, који носи плод, Стеван се обраћа неразумљивим слоговима „који немају никакве везе са општим људским говором а ипак долазе с његовог извора“. Не само да је занемео за говор који познаје, осетио афазију и дислексију, него су погодбе језика у њему разорене, и уместо знаних речи одвија се излив глосолалије или пак егземпларног дадаизма: „И једне и друге речи не значе ништа или баш значе оно право, пошто су као у постању првих говора извирале из самих бића.“

ОТКЛОН ОД НИХИЛИСТИЧКЕ КРАЈНОСТИ

Нулту тачку културе, програмски налог авангарде, песник посведочава у евокацији реалног искуства албанске голготе, оцртава линију између поништења и новог трауматичног рођења. Још у тексту „Хелиотерапија афазије“ Петровић чини отклон од нихилистичке крајности оличене у подухвату дадаиста. Позната је и Расткова критика надреалистичког догмата о подсвести, напомињући да подсвесно не изражава нешто особено, индивидуално него ради управо супротно – подсвест изражава оно „опште расно и друштвено“.

На истакнутом месту одељка „Стеванова мисао у олуји“ налазимо избављујућу идеју о укорењеном, неуништивом „човечанском принципу“, мисао извојевану баш у крајносним околностима опште дехуманизације и силне изгибије: „Оно што је човек и оно што је човечност отићи ће из њега, као да нису били потребни векови и векови да се кроз милијарде генерација усели.“ У условима кад се личност гаси, враћа у примитивне ступњеве живота, на површину навире несвесни наследни талог, трансперсонални чиниоци, са свим нагонским, али и културотворним агенсима: „Тиме што чисто лични подаци ступају у везу са трансперсоналним и што се колективни људски аспект поново открива и почиње да оживљава, персоналистички скученој и стегнутој личности оболелог модерног човека отварају се нове могућности сазнања и живота.“ Такве нове и неопробане могућности, песник што је нулту тачку културе непосредно претурио у глави и преко главе, испитивао је током животног уметничког опита, у променљивим облицима и смеровима.

Растко Петровић долази до сржног духовног саживљења с колективом, до новог осећања припадања заједници, посредством ликова невољних зимских сапутника, који се у поеми, посебно они прешли у онострано, интегришу у обоготворену фигуру Великог друга. Ако прихватимо да је симболички Други, по Лакану, онај „недостатак у мени“, односно Језик којим проговара Несвесно, онда је описана ситуација из трауматичне прошлости Великог рата репрезентативна слика екстремне позиције човештва у колективу, опитоване не у каквој теоријској поставци већ у историјској стварности народа. И у поеми „Велики друг“ инстанца Друга, кога оваплоћују различити сапутници, јесте живи преостатак што употпуњује целину поетског субјекта, у сазвучју физичког и духовног момента бивања. Тако и појава оног Друга који ће преконоћ издахнути допола иницира поетског субјекта на ону страну, куда је незнанац нетом прешао, као „божански друг“.

Утучено појединство посеже за трансперсоналним, надличним упориштима. Претапа се и у простор, чијим се садржајем испражњено и ратом сатрвено Ја наново испуњава. Најпре се поистовећује с предратном отаџбином као присним окружењем где се сви познају – а онда са поратном земљом, проширеном и неоткривеном. У тексту „Велико јутро под грмом Вишњићевим“ песник изнова користи насловни симбол поеме: „Ја сам осетио скоро ту отаџбину, ту земљу, да живи уза ме, да расте и да је сад као човек, као широки раскошни несређени човек, као јачи, необузданији друг.“ Према Јунгу, мотив путовања можемо објаснити као „архетипски симбол индивидуације, трагања за сопственим средиштем и целовитошћу“. Поимање зацељујућег деловања путовања по ослобођеној земљи, по топографији националне културе, Растко непосредно износи с почетка чланка „Света сељанка на Косову“: „Одмах после рата, стигавши из даљине у земљу, и још сав уздрхтао од радости да је могу видети, лутах дугих месеца по горама и шумама…“ У раној песми неувршћеној у збирку Откровење, под насловом „Слово жеђи“, Растко Петровић у средиште поставља знамен шкрипавих сељачких кола, средство за духовно рекреирајуће путовање по земљи отаца и прадедова, с којом је растао и с којом, наслојеном, сраста.

КАРАЂОРЂЕ И ДУХОВНО ОСЛОБОЂЕЊЕ

Ако у поезији Растко показује двострукост, самоконфликтност и субверзивност спрам затечених културних модела, у путописима и есејима на отаџбинске и „расне“ теме из двадесетих и почетком тридесетих година ни издалека није тако. Побуњена индивидуалност из поезије утишава се и пресабира у текстовима у којима разматра синхрони и дијахрони удео предачке компоненте у појединцу. У тексту „Пробуђена свест (Јуда)“ – као што знамо – писање песама изједначава с основним телесним функцијама, „као корачати или задрхтати“. Слично поређење налазимо и у мање познатом чланку „Божићна звона кроз векове“, док говори о послератном путничком искуству откровења сопствене културне прошлости у скровитим и забитим пределима: „Неколико стотина манастира средњег века представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, што је с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону (…) Ето то значи поново научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“

Другим речима, реконструкција рушевног појединства догађа се и као оснажење своје културне самосвести „на живот нови“, уграђује себе у здање стваралачких прегнућа српског, али и словенског рода – упутивши се према почецима. Отуда су записи са Охрида нарочита места Растковог унутарњег путописа и самооткровења.              Као актера нове поетике, занима га „живот народни у његовом првобитном, почетном животу“ који „представља један сталан и импулсни напор, основни, за духовно ослобођење“. Такав импулс уочава у Првом устанку и фигури Карађорђа, као „великог појединца“ и моћног носиоца колективне пројекције. Реч је о најдубљем импулсу којим се остварује „један условни, скоро геолошко-атавистички идеал, што све ваљда једино може да објасни многе непојмљиве и неиздржљиве моменте у нашој борби за ослобођење“.

ЈЕЗЕРСКА КОЛЕВКА

За почетним животом културног колектива, отаџбине с којом се духовно стапа, Растко трага и у пољу историјске борбе и – у простору стварања. Не прави, притом, бедекер старина и сакралних народних тековина, премда обилази почетком двадесетих година све што се икако може обићи. Тумачи су одавно увидели да „охридски призори“ заузимају привилеговано место унутар читаве културне географије којом се песник креће. Није овде побуђено неко интимно сећање, посреди је трансперсонална област меморије, несвесни одговор на сусрет са базичним простором своје културе. Такав однос Петровић – који је, пре тога, гласно одмахивао на помен Историје и Каледоније – освешћује у језерској Македонији, стављајући тежиште на онамошње заједничке почетке: „Ја сам све више увиђао како је бескрајно дубоко наше огледање личних човечанских осећања, духовног и телесног живота, у прошлости, народној, људској, колошкој, и да је сва историја у томе. Љубљах због тога историју као самога себе, као своју личну продужену патњу и узнесење.“

Не без трепета, у запису о руини охридског манастира Свети Заум песник истиче како „неколико стотина мученика и испосника, од почетка самог нашег историјског живота, аскетовало је ту по пећинама и колебама припремајући неуморно градиво за будућу словенску цивилизацију“. Ту се, значи, збио иницијални културни импулс, у околини се излегло „оно прво јато словенских књига“. У тексту „Људи, лабеди, светитељи“ опет се душевна нутрина огледа и распознаје у пределу старословенских духовних подвига: „Гледам небо, пољане, језеро, работнике, птице; гледам себи у душу: у њој је као на староме огњишту на коме се попац населио.“

Равно огледало – како је песник назива – „језерске колевке“ побуђује архетипски смисао, значи проналазак Сопству онога недостајућег Другог, у родном простору матичне културе. Поступак „огледалског одражавања“ један је од облика авангардног померања устаљене лирске перспективе – подсећа нас Петковић – „пертурбације свих искустава“, као у слици лежања на трави и дугог посматрања неба у есеју „Хелиотерапија афазије“, при чему се производи утисак обртања наопачке, па небо делује као да је испод, а не изнад опруженог тела. Исту инверзију Петровић је уприличио у завршници текста „Велико јутро под грмом Вишњићевим“, кад му се најпре причују црквени хорови од птица на крошњама. Духовна опрека горе/доле унеколико се изокреће, премда њен изворни смисао није изобличен него усложњен. Линија народне задужбинарске вертикале преусмерава се надоле, у земљу која, вековним крвним улозима, постаје небо, по аналогији с владарском или властеоском, „бескрвном“, неимарском жртвом. Небески храм је, телима претходника, узидан дубоко у земљу. Дотле се Отаџбина, закратко слободна и велика – на трагу Вишњићевог привиђења „виш Србије по небу ведроме“ – обрела високо изнад песниковог заошијаног откровењског погледа.

И тако је умео певати један човек после рата, који је такође видео Троју и још горе од тога, али је рат провео на оној страни где је борба била „импулсни напор, основни, за духовно ослобођење“, подразумевани, неупитни отпор – а не голи апсурд ратовања по туђој вољи и за империјалне рачуне. Тако је писао песник који, после свих поражавајућих и понижавајућих увида понетих из ратног вртлога, није могао разлучити себе, образованог и сензибилног космополиту – од трагичног и победног подвига своје пострадале земље, оличене у збирној фигури Великог друга, у монументалном, личном и тачном симболу епохе чији је био млади мученик и сведок. Тај симбол, одговарајући Марку Ристићу шта значи и може значити „косовско опредељење“, призива и Зоран Мишић у бројаници најбиранијих песничких знакова српске културе, у полемици иначе изазваној Мишићевим есејом о Растку: „Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга.“ Нимало случајно, јер је аутор „Великог друга“ умногоме припремио подлогу за одсудни подухват модерног традицијског самоосвешћења, што се у српској поезији, у часу писања Мишићевог текста, већ ближио зениту свог смисла.

[/restrictedarea]