Ошамућена и паралисана Европа

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Пред избегличком лавином политички лидери делују прилично обезглављено: страх да је ово тек почетак велике кризе, с непредвидивим последицама (и узроцима о којима се у тренутној грозници уопште и не разговара) паралише Европу и доводи у питање њене толико хваљене основне вредности – хуманизам, солидарност, слободу кретања и демократију

Ако је грчка дужничка криза држала колико -толико европску фамилију под строгом диригентском палицом немачке канцеларке на окупу, нова, очигледно много тежа и непредвидљивија мигрантска криза открива њену, у овом часу тоталну и драматичну ошамућеност, хаос и парализу.

Пред незаустављивом лавином очајника руше се, једна за другом, вредности којима се (пре)дуго лицитирало као с најјачим европским везивним ткивом, а то су неспутана слобода кретања, солидарност и уважавање људског достојанства.

 

ОПТУЖБЕ И КАВГЕ

Четврт века после рушења гвоздене завесе, еуфорично слављеног као чин тријумфалне победе слободе, хуманизма и демократије, наједном се подижу нови зидови, бодљикаве жице, успостављају „санитарни кордони“ и ригорозне граничне контроле тамо где их до јуче није било.

Уместо толико хваљеног заједништва унутар Европске уније, на сцени су жестоке међусобне оптужбе и разарајућа дволичност. Свак је против сваког. И свак чини оно што другоме замера. Мађари растежу, убрзано, и готово хистерично, бодљикаву жицу према Србији, најављујући да ће монструозни посао (тако се бар доскора гледало на то из „европске визуре“) обавити ударнички и пре рока. Аустријанци бришу Шенген, заводе ригорозну граничну контролу према Мађарској. Баварци чине то исто, према јужном суседу (Аустрији).

И све узалуд. Мађарска полиција у понедељак је капитулирала пред масом несрећника који су нагрнули на железничке станице и возове. Данима је, уз демонстрацију силе и у немогућим условима, задржавала масу на перонима и тротоарима. А онда су полицајци, изненада, по налогу централне власти, дигли руке. И макар на тренутак одахнули: крцати возови кренули су на запад, према Аустрији. Нека се и други муче.

Аустријанци су покушали с контролом, па и они попустили. Пропустили су их и испратили ка Немачкој. Врућ кромпир иде из руке у руку. Планула су међусобна оптуживања. Европска комисија опоменула је Мађарску: мора се придржавати европског права. Мађарска је узвратила критикујући Немачку. На удару су се нашле, посебно, „тврде“ источне земље, Словачка, Чешка, Пољска и Мађарска. Како би усагласиле заједничку позицију и одбрану пред ванредни састанак министара унутрашњих послова и правде, заказан за 14. септембар, представници четири земље ће се састати у петак 4. септембра у Прагу.

Пред избегличком лавином Европа делује ошамућено и обезглављено. Као у грозници. Пропали су сви досадашњи покушаји да се „повежу конци“ унутар несложне фамилије. О Даблину, и споразуму да свако, солидарно, сноси терет и преузме одређену „имигрантску квоту“ више се ни не говори, као о лањском снегу. Једни о томе неће да чују. Други би преузели само симболичан број избеглица. Трећи би само хришћане, никако муслимане.

[restrictedarea]

МЕРКЕЛ И ГАБРИЈЕЛ

Ошамућеност и располућеност не иде само „шавовима“ државних граница. Опасно варничи унутар националних држава. Јавност се драматично поларизује. У „страху од најезде“, разложном али и смишљено подстицаном кампањом шири се ксенофобична хистерија с расистичком искључивошћу, која прети да измакне контроли. Чак и у тако добро организованој и стабилној земљи каква је, неспорно, Немачка: убога варош Хајденау, свега шеснаест хиљада душа, за коју ни у самој земљи многи нису чули, постала је, због паљевина азилантских скровишта и ерупције разарајуће мржње злокобни симбол оне „мрачне Немачке“. И забрињавајући аларм који је, напокон, дигао на ноге политичку елиту. Најодговорнији политичари били су присиљени да коначно проговоре ̶ одрешито, недвосмислено и енергично.

То се, у првом реду, односи на канцеларку Ангелу Меркел и њено дуго, политички проблематично ћутање, означено као лош „политички менаџмент“. Један минхенски вечерњи лист је цинично, под крупним насловом „То је рекла Ангела Меркел“ одштампао празну, белу страну.

Тек после жустрих и жучних критика због таквог понашања, канцеларка се одлучила да посети један од мигрантских домова и крочи у политички ужарену лаву Хајденауа. С упадљивим закашњењем.

Учинила је то не без политичких калкулација. Пре ње се тамо нашао вицеканцелар Зигмар Габријел, њен потенцијални ривал, као шеф коалиционе али политички противничке Социјалдемократске партије на следећим парламентарним изборима.

Габријел је оштрином и одважношћу с којима је наступио – назвао је оне који су изашли на барикаде против азиланата „чопором“, тврдећи да они „нису Немачка“ ̶ стекао наједном упадљиво уважавање и похвале дела јавности. Меркелова је наслутила опасност: њени ривали могли би да јој „отму“ тако ужарену тему, по сопственом признању, много тежу од грчког (дужничког) проблема. Канцеларка је ту запаљиву тему (пре)дуго багателисала и препуштала министру унутрашњих послова и – бирократији.

Избеглице су, међутим, Меркеловој донеле ново, опасније искушење од грчке море. Не само због податка да би у Немачку ове године могло да стигне (најмање) рекордних осам стотина хиљада људи. Показало се да је много тога, наједном, на коцки. Не само за Немачку него и за Европу. И да би непредвидиве последице и размере овог проблема могле да обележе, трајно, у лошем или позитивном смислу, њену канцеларску владавину.

Немачка јесте богата, али готово милион избеглица, и то само у једној години, и за тако богату земљу је превише, упозорава њен министар унутрашњих послова Томас де Мезијер.  Шта ће заиста бити с Немачком под том лавином и пред њом? Где су границе толеранције? Може ли се ствар отети контроли? Готово сваки дан плане неки дом предвиђен за избеглице, сваки час би могла да се догоди катастрофа, а њих је, ионако, већ много. Само у Средоземном мору удавило се ове године више стотина. Немце је, међутим, више пренула и ужаснула душегупка: хладњача у којој је страдало седамдесет несрећника из Сирије и Авганистана, ту, у њиховом дворишту, на аутопуту под Бечом.

 

НЕСПУТАНИ ИЗЛИВИ МРЖЊЕ И БЕСА

Кад је кренула у Хајденау код Дрездена, Меркелова, примећују немачки медији, није могла помислити да ће, као источна Немица, у једној источнонемачкој вароши бити суочена с толиким изливима мржње и беса. Дочекали су је, решени на све, као „издајника“ и утерали страх да би, у једном часу, тако опасно могла да се поларизује и подели цела земља.

Хајденау је, очигледно, учинио своје. Безгласна Меркелова је наједном проговорила. И, по процени коментатора, коначно пронашла праве речи. На традиционалној „летњој“ конференцији за новинаре, која је овога пута ишчекивана с наглашеним интересовањем и нестрпљењем, канцеларка се у понедељак представила коначно, по оцени немачких медија, као „одважан државник“. Ми поштујемо, нагласила је, достојанство сваког понаособ. Нико то не сме доводити у питање, за екстремисте и расисте неће бити трунке толеранције. Ни разумевања за оне који позивају на демонстрације, а у чијим срцима су хладноћа, безосећајност и мржња.

Оценила је да се земља налази, на дужи рок, пред великим „националним задатком“. И, мобилизаторски нагласила да ће га Немачка, као „моћна земља“, успешно обавити. „Остварили смо, у прошлости, толико много, можемо и ово и ништа нас у томе неће спречити. Немачка темељитост је супер, сада је, међутим, потребно да покажемо флексибилност и            ̶  храброст.“

Да би, ипак, умирила гневну и све гласнију десницу, канцеларка је поручила да ће се поједноставити и убрзати поступак за враћање избеглица које нису у толикој невољи као људи што беже из ратног пакла, попут сиријских. Споменула је, у том контексту, балканске избеглице. Први корак у том правцу је ширење круга „сигурних земаља“. Тај статус, који омогућава брзо протеривање непожељних дошљака, биће додељен Косову, Македонији и Албанији, „несигурним земљама“ из којих стиже велики број избеглица. Врх листе, у првих шест месеци, држи, иначе, Сирија (32.472) следи Косово      (28.678) па Албанија (21.806).

Немачка је примила готово половину избеглица које су кренуле ка „богатој Европи“, али је и сама, очигледно, била затечена и неприпремљена за толику навалу. Дуго се рачунало на рутину и „редован поступак“ док враг није однео шалу и проблем миграната хрупио свом силином. Али сада у свим димензијама: административно, морално, безбедносно, политички крајње деликатан и потенцијално запаљив.

У тренутној грозници и ошамућености мало је, очигледно, времена за озбиљне разговоре и анализе о правим и дубљим узроцима велике сеобе народа с којима се Европа суочава. Сеобе које потресају њене темеље. И темељне вредности којима се грлато хвали. Уместо великодушности и солидарности, у први план избиле су ситничаве, недостојне игре, натезања и свађе око „расподеле квота“.

Избегличка драма открила је очигледно дуго потискивано мрачно лице Европе: расизам и голу мржњу у размерама које почињу да делују застрашујуће.

 

ГОСПОДАРИ РАТА

Стижу, међутим, упозорења да је ово „тек почетак кризе“. У то је уверен бивши шеф немачке дипломатије Јошка Фишер. Услови због којих се домови напуштају тако масовно, по његовој процени, драстично се погоршавају, а Европа, с најбољим системом социјалне заштите на свету, не може да поднесе толику навалу. Ни политички, ни морално, ни административно. Миграције с којима се Европа суочава имају узроке у дубоким кризама што потресају њено суседство, а она не може много да помогне у њиховом решавању. У ређању тих узрока, који опасно појачавају „тренд европске дезинтеграције“, Фишер, међутим, тек на трећем месту спомиње (пословично „нежан“ према „америчким пријатељима“) грађанске и друге „дириговане“ ратове, подстицане вашингтонским „даљинским управљачем“.

Отворенији и директнији од Фишера у томе је Британац Џон Греј. У књизи „Црна литургија“ угледни мислилац констатује да САД остављају иза себе разорен свет којим ће управљати њихови господари рата (Warlords).

Сасвим успут се, као наговештај и потврда да је заиста реч тек о „почетку кризе“, спомиње учинак глобализације. Уз доста тога позитивног, она је, наиме, учинила своје чедо, неолиберализам, монструозним.

Није, наиме, на дужу стазу, без већих потреса и ломова, одрживо стање у којем један проценат (супер)богатих располаже иметком (и имовином) као деведесет и девет осталих!

Чак и они који заиста беже из ратова и од погрома не траже само спас. Да је тако, кренули би и према другим, сигурним и безбедним „дестинацијама“, а не би хрлили, као што то масовно чине, баш ка Немачкој, земљи благостања и, надају се, обезбеђене (материјалне) егзистенције.

[/restrictedarea]