Описано историјом

Драгомир Антонић 

Текст који је пред вама био је објављен 26. марта 2010. године у 107. броју „Печата“. Објављујем га поново, уз молбу за разумевање, што то чиним, и уз напомену да је „диктат“ овог простора одлучио да текст буде незнатно скраћен  

Првог октобра 1912. године, Танасије Илић, трговац из града Чачка, државе Краљевине Србије, одазвао се наредби министра војног и кренуо у рат. Оставио је кућу, бакалницу са колонијалном робом и четири кћери. Све што је имао оставио је на чување, својој жени Стани. Таква су била времена.

Војни пут га је водио правцем који ће описати историја.

 

КРАЉ ЗНА ШТА РАДИ Кад се 1918. године победник Танасије вратио у Србију, затекао је све – осим Србије. Да Србије нема сазнао је случајно. Отишао је у општинску зграду, исту из које је стигла наредба за одлазак у рат, да извади уверење за наставак посла са  трговачком радњом. На званичном уверењу којим му се дозвољава наставак трговачког пословања стајао је велики црвени печат где је латиницом и ћирилицом писало: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Није му било јасно где се изгуби у његовом Чачку, Краљевина Србија. Откуд Хрвати и Словенци? Били су окупаторска власт у Чачку, у швапским униформама – виђала их његова Стана кад је ишла по окупациону личну карту – али како сад сви заједно? Танасије, по природи није био склон пропитивању, а чекало га је и много посла, те рече себи: „Зна, ваљда, Краљ шта ради. Моје је да оправим радњу.“

Наследство не можемо бирати. О томе одлучује оставилац. У томе је његова одговорност. Наслеђе може бити и негативно. Наследи се имање са дуговима или у биолошком погледу склоност ка неким болестима. Овакви случајеви су довољно описани. Мање се пише о негативним последица наслеђеним из области морала, за које оставилац не мора да сноси кривицу. Принцип понашања друштвено оправдан у времену оставиоца, може постати  негативан у добу кад ће живети његов наследник. Промени се систем вредности. Зато је опасан експеримент промена основних моралних судова и вредности.

Глобалистичко: „Ново време, нови морал“ биће погубно за многе генерације. Моралних норми садржаних у Јеванђељу није се требало олако одрицати. Нису у супротности са технолошким развојем. Наслеђу из области морала са којима се експериментисало у једном друштвеном систему, мора се критички прилазити у другом друштвеном систему. У противном имаћемо ирационални сукоб између важећих норми и појединаца који те норме не разумеју.

[/restrictedarea]

УЧЕСНИК, УЧЕСНИЦА… Већ смо дошли у ситуацију да се уз поједина имена младих момака, девојака уместо професије наводи, сасвим озбиљно: Учесник, учесница „Великог брата“ или неког другог „истинитог“, односно „реалног“ телевизијског програма.

Учеснике ратова за ослобођење 1912-1918 године, носиоце „Албанске споменице“, учеснике Народноослободилачког рата, припаднике Југословенске војске у отаџбини, борце из последњих ратова, бранитеље Косова и Метохије, наследили су учесници „Великог брата“ и сличних емисија.

У прошлим временима браниоци домовине су са правом уживали и одређене привилегије: од бенефицираног стажа до посебних пензија. Све је било регулисано законом, друштвеним и моралним нормама.

Примењујући наслеђене норме, у битно промењеним околностима, кад важе други вредносни судови (рад нема смисла, служење војске је назадно, породица је непотребна, деца су баласт, патриотизам је смешан, провод и материјално су једини циљ…)  садашње генерације, кад дођу на власт, преузеће од својих предака оно што ће им одговарати. Одговараће им споменице, медаље и титуле јер доносе привилегије. Неће до титула и одликовања доћи борбом за своју земљу, нити домовину сопственим животом бранити, као њихови преци, јер они су део мундијалног света и једино зашта се вреди борити је „Велики брат“, „Фарма“, „Преживети се мора“ итд. За сада на локалном нивоу, онда на регионалном. На крају светски шампионат за титулу „Највећег брата“.

 

НАСЛЕДНИЦИ И ОСТАВИОЦИ Титула победника ових програма већ укључује позамашна финансијска средства. Временом ће „борцима и учесницима“ припадати и привилегије: станови, кола, пензије. Можда и праве фарме. Сад све делује фантастично, али не ваља се заваравати. Врло брзо имаћемо „витеза од прдежа“ или медаљу „она му је прва јавно дала“. Титуле ће вредети више него некадашње октобарске и првомајске награде.

Пример описан у дневнику почившег Танасија, показује да се наслеђено може изгубити за живота а да се и не примети. Свако од нас  у животу је прво наследник, а затим оставилац. Мислимо о томе. Не заборавимо часне и храбре Србе који чаме у евроунијатским казаматима.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *