Почетна / Уводник / Од Степинца до Туђмана

Од Степинца до Туђмана

Милорад Вучелић / главни уредник

Да ли су злочини Хермана Геринга делимично или сасвим опростиви због тога што се он храбро држао пред Нирнбершким судом за ратне злочине у чијем саставу је било и руских комуниста?

Да ли је свако ко је за доказано почињена злочинства и геноцид над Србима одговарао пред неким судом у којем су седели комунисти, невин или чак херој или будући светац? И да ли ћемо се, и зашто, око тога „сигурно сложити“ и откуд некоме уопште било каква идеја да се око тако нечега можемо сагласити или чак помислити да се сагласимо? Каква је то чудовишна ревизија историје по којој је невин и узвишен свако онај кога је осудио неки суд где је било комуниста? И како да се такво питање покреће и актуелизује баш када је у питању викар усташке „војске“ и кардинал Алојзије Степинац?

Свакоме ко би се, с правом, запрепастио и с разлогом упитао откуд уопште и како је могуће овакво питање треба указати на опипљив траг који се налази у интервјуу епископа Српске православне цркве Јована Ћулибрка објављеном у београдском „Недељнику“.

Епископ славонски господин Ћулибрк је том приликом рекао: „Мислим да ћемо сви морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он је показао храброст, и несумњиво да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“

[restrictedarea]

Oног ко овако нешто тврди ваља подсетити да је велику „храброст“ према комунистима, а поготово ако су били и Срби, Алојзије Степинац показивао почев од 10. априла 1941. године када је основана НДХ. Доказивао је ту и такву храброст према Србима, Јеврејима и Ромима уздуж и попреко те фашистичке творевине све до 1945. године. А нарочито у Јасеновцу! Био је и ватикански викар усташке војске а под његовом командом и уз његову директну или индиректну сагласност „преко 400 римокатоличких свештеника је лично убијало невине жртве“. А посебну храброст према комунистима и особено схватање морала и достојанства показао је онда када се нашао на свечаној комунистичкој ложи у дане пораза хрватских усташа и заузимања Загреба од стране јединица Народноослободилачке војске Југославије.

Постоји једна готово необјашњива потреба међу Србима и у српским медијима, а сада и у оквиру СПЦ, да се тражи разумевање или оправдање за починиоце најтежих злочина према Србима. Колико смо се наслушали прича о Степинцу као српском добровољцу са Солунског фронта, о Југословену кога је разочарало великосрпство или србијанство или ко зна шта све што у себи садржи било шта српско, о српској кривици и одговорности што је он „променио мишљење“, о његовом уложеном труду да заштити Србе у НДХ захваљујући чему су имали „само“ близу или преко милион жртава…

Неки невероватан мазохизам и потреба за самооптуживањем којом се релативизује сваки злочин према српском народу као да обнавља оне приче по којима су Хрвати омрзли Србе зато што су углавном били жандари или официри у служби великосрпске буржоазије који су прогањали хрватске револуционаре и тлачили поштене Хрвате па су онда они у знак протеста побили и поклали близу милион Срба. Било је чак и таквих самооптуживања по којима је изузетан бес код хрватских широких маса изазвао непотписани текстић објављен 1902. у једном београдском часопису који је, испада тако, био омиљено и широко распрострањено штиво међу читалачком публиком у тада непостојећој држави Хрватској. Онда су Српством тако разочарани хрватски читаоци после четрдесет година у виду реванша направили Јасеновац и Јадовно! Можда се тим начином мишљења трага за одговором који поставља епископ Ћулибрк: „Одакле такав убилачки нагон у НДХ?“

Невероватна је та потреба да се очигледно и потврђено замућује и компликује уместо да се јасно види и сагледа.

Епископ Ћулибрк изјављује и следеће: „Седамдесет година након престанка рада Јасеновца, ми још увек баратамо с поратним процјенама и још увек нам недостаје озбиљан рад на утврђивању броја жртава. Зато, износити ауторитативне тврдње о броју јасеновачких жртава… јесте неморално.“

Квалификован одговор на ову тврдњу је уследио од председника Међународне комисије за истину о Јасеновцу, професора др Србољуба Живановића:

„Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој није било ни Срба ни Хрвата) још 2010. године утврдила је тачан број жртава у јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Г. епископу Јовану Ћулибрку, који се представља као познавалац хрватског геноцида у хрватским јасеновачким логорима, сигурно је познато да је у тим логорима страдало преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости. Једино је хрватска имала логор за истребљивање мале деце… После стравичног мучења убијено је 187 православних свештеника…“

Узгред буди речено, како је могуће, када је о бројевима реч, да се у више него учесталом установљавању југословенских жртава у Другом светском рату неко не „заброји“, па на пример каже да их је било два милиона, него се упорно оспорава и умањује међународно признати број од милион и седам стотина хиљада одузетих живота.

И да полако приводимо крају овај невесели уводник једним доследним закључивањем и похвалом Фрањи Туђману. Он се јуначки држао пред комунистичким судом који га је, као и Степинца, осудио на робију. Ако за Степинца неко има велико разумевање и налаже вагање сваке речи, и то после јасеновачког учинка, зашто не би исти тај начин мишљења применили и на Фрању Туђмана јер њему можемо замерити „само“ „Бљесак“ и „Олују“. Не треба се ни ту зауставити него и његову књигу „Бјеспућа повијесне збиљности“ учинити обавезном школском лектиром јер ће се ту наћи и „прави“ бројеви јасеновачких жртава и прави основи једног начина мишљења које смо покушали да критички сагледамо.

О заслугама и невиности Алије Изетбеговића који се такође јуначки држао пред комунистичким судом биће изгледа тек прилике да се разговара, али је ипак неправично да га овом приликом уопште не поменемо.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Poštovani g. Vučeliću!
    Nisam siguran da su komunisti „oprostili“ saradnju Stepinca sa ustaškim režimom. Koliko mene „pamet“ služi nisu.

    Jedna opšta stvar, poznati aksiom, u društvu postoji, a to je:
    „I oni koji su bilo kako sarađivali sa zločincima, saučesnici su u zločinima“, pa i ako okreču glavu od zločina.

    U BiH danas, bilo ko da je na vlasti i njihovi saučesnici (od portira do direktora, od ministra do portira u ministarstvu i sl.) prihvataju da su saučesnici u „odumiranju“ BiH. Svi su ti ljudi nekim vezama (stranačkim, rodbinskim ili sl.) došli do radnih mjesta u „državnim organima“. Došli su tu da imaju obezbjeđenu egzistenciju, ali ih to ne opravdava za propadanje BiH.

    Stepinac je „morao“ da digne glas protiv tadašnjeg režima Pavelića i kompanije, jer su činili strašna djela. On to nikad nije uradio i „lijepo“ je živio i ispovjedao tzv. svoju vjeru u boga.
    Ma to je toliki apsurd i niko me ne može ubijediti da on nije „mogao ništa učiniti“. Mogao je da izađe iz te svoje vrlo uticajne funkcije u znak protesta šta ustaše rade. On to nije učinio.

  2. Душан Буковић

    Како се у току ове године стално говори о злогласном хрватском усташком викару недбискупу Степинцу, кога свемоћни корпоративни западно-европски (новоримски) и амерички естаблишмент којег оличавају сулуди крсташи, чаробњаци међународне масонерије и римски католички темплари (Малтешки и Колумбусови витезови… ) покушавају на сваки начин да га прогласе за свеца.

    У току 1992 и 2001 године појавиле су се у Америци две књиге под насловом “Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus” – „Вера и братство – Историја Колумбусових Витезова“ и “Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree” – „Патриотизам и братство Колумбусових Витезова – Историја четвртог степена“, у којима су
    објављени подаци да је свемоћни римски католички корпоративни естаблишмент у Америци стао у одбрану хрватског усташког викара надбискупа Степинца и да су се залагали за његову његову рехабилитацију… ( Види: Christopher J. Kauffman, Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus, New York, 1992, стр. 379; Christopher J. Kauffman, Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree, New York, 2001, стр. 124).

    Факат је да је и Артуковић, хрватски усташки министар унутрашњих послова, имао заштиту свемоћног римског католичког корпоративног естаблишмента Сједињених Америчких Држава, као и моги нацифашистички злочинци који су били под њиховом заштитом. Артуковић је био председник свемоћне римске католичке корпоративне ложе “Knights of Columbus” – “Колумбусових Вититезова” у Калифорнији (Види: Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America – „Потерница! Потрага за нацистима у Амерци“, New York, 1977, стр. 170-171).

  3. Не будимо наивни одговор на питање „Одакле такав убилачки нагон у НДХ?“ је познат. Ватикан и његова језуитска војска су успели да покатоличене и исламизоване Србе претворе у србождере. Због чега исламизовани Срби у Турској, а има их неколико милиона не мрзе Србе? Зато што нису имали језуите да их пуне отровом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *