НОВИ ЕВРОПСКИ ХУМАНИЗАМ – Бирај на чијој си страни!

Зa „Печат“ из Милана Марина  Муштовић

У италијанским градовима дошло је до „спонтаних народних маршева босоногих“, а листа потписника петиције „Бирај на чијој си страни“ (организатор акције) појашњава да ништа није било спонтано, већ до танчина добро испланирано; укључујући ту и пацифистичке заставе дугиних боја, као и заставе сиријских побуњеника и противника „диктатора Асада“

Фотографија мртвог трогодишњег курдског дечака Аyлана Курдија била је иницијална каписла за лансирање „новог европског хуманизма“.

Прво је Ангела Меркел укорила све непослушне ЕУ ученике рекавши да је овај дечји леш „нова европска савест“ и да би сви требало да буду бескрајно срећни што у своје кризом девастиране земље, захваљујући новом европском декрету, могу да приме на хиљаде неидентификованих лица која свакодневно пристижу из афричких и азијских бестрагија.

Као по команди, сви водећи западни медији почели су да се утркују са срцепарајућим причама на тему избеглица, а немачка премијерка је преко ноћи постала „Нови морални симбол Европе.“ Истог часа све је заборављено: и њена изјава да је „мултикултурно друштво један пропали експеримент“ и сузе палестинске девојчице којој је хладнокрвно рекла да у Немачкој нема шта да тражи, а поготово са каквом је хладнокрвношћу уништавана Грчка, али и све европске медитеранске земље, и то управо захваљујући тврдоглавом инсистирању Немачке на политици „стезања каиша“. А резултати такве политике: попут гладне деце и људи који спавају под мостовима и умиру од баналних болести стога што је лечење постало привилегија само оних који тај луксуз могу да плате за те исте „велике медије“, није било вредно помена.

Неко је, ипак, одлучио да је дечији леш који је испливао на не баш атрактивној обали у близини турског летовалишта Бодрум идеалан за лансирање „Нове Европе“ и „Нове Ангеле Меркел“. Наравно, леш је претходно пребачен на елитну бодрумску пешчану плажу тако да цела сцена буде визуелно упечатљивија и маркетиншки кориснија.

А као доказ колико је „дечји леш“ био исплатив може да послужи нова рекламна кампања женских торби луксузног бренда „Гучи“. Наиме, неки „маркетиншки геније“ одмах се досетио да у идентичној пози у којој је на пешчаној бодрумској плажи овековечено несрећно дете услика непомично тело младе жене коју је на обалу избацило море, а која у руци, ипак, још увек чврсто држи најновији модел „Гучи“ торбе.

[restrictedarea]

РАДИКАЛ ШИК СОЛИДАРНОСТ

Радикал шик господа која се окупила на венецијанском Лиду поводом свечаног отварања Филмског фестивала дошла је на оригиналну идеју да у знак солидарности са свим „мученицима који стижу у Европу“, скине своје скупоцене ципеле и да по црвеном тепиху прошета боса.

Већ сутрадан, у свим италијанским градовима дошло је до „спонтаних народних маршевева босоногих“, али када погледамо листу потписника петиције „Бирај на чијој си страни“, која је и организатор целе акције, јасно је да ништа није било спонтано, већ до танчина добро испланирано; укључујући ту и пацифистичке заставе дугиних боја, али и заставе сиријских побуњеника и противника „диктатора Асада“ које је поносно носила већина „босоногих“. Сви „велики италијански левичари“, које одавно више не интересује друштвена правда, од новинарске звезде Лучије Анунцијате (иначе, чланице Института „Аспен“), па до Роберта Савијана, књижевне звезде и интелектуалца за све и свашта, скинули су ципеле и тако јасно показали „на чијој су страни.“

Дакле, ради се о истом оном друштву које је 1999. године, окићено пацифистичким заставама славило почетак Првог хуманитарног рата у историји човечанства и поздрављало авионе који су са товарима бомби намењених Србији полетали из Авијана. Од Србије, преко Ирака, Либије и Украјине, па све до најновије „интересне тачке – Сирије сценарио је увек исти и до отужности познат: постоји „зли диктатор“ којег би требало елиминисати и народ којем би требало даровати демократију. Све ове „извознике демократије“, који су на рачун „политички коректног ангажмана“ изградили лепе каријере, уопште не интересује стварна ситуација у земљама из којих данас беже избеглице, а још мање детаљ да су све те земље по „доласку УСА-ЕУ демократије“ прво биле детаљно опљачкане од стране великих мултинационалних компанија, а потом доведене у стање тоталног хаоса, из којег више нико не види излаз из простог разлога што се више ни не зна ко тамо, против кога и зашто ратује.

Сви режимски медији данима су објављивали хвалоспеве „новом европском хуманизму“ и овој „спонтаној народној акцији“ која је најзад показала Европи да Италија није нека расистичко-фашистичка забит у којој се емигранти дочекују са псовкама и каменицама, већ пуноправни члан прогресивне европске куће. На „Маршу босоногих“ у Милану учествовао је цео градски „цивилни сектор“, односно преко 180 тзв. невладиних организација, укључујући и двадесетак оних са исламским префиксом за које италијанска полиција врло добро зна да су и својеврсни регрутни центри за обуку „џихад ратника“, а самим тим и потенцијалних терориста.

НИКО НИЈЕ НАИВАН

У целу причу око „новог европског хуманизма“ одмах се укључио и дежурни душебрижник за све „понижене и увређене“, супермилијардер Боно Вокс, лидер култног бенда „U2“ који је недавно, у пратњи премијера Матеа Ренција и комплетне италијанске владе, посетио Светску изложбу „Expo 2015.“ у Милану и учествовао на хепенингу са помпезним називом „It begins with me. How the world can end hunger in our life time.“ (Почиње од мене. Како свет за нашег живота може да се избори са глађу у свету).

На свечано украшеној бини смењивали су се ВИП говорници и осим хвалоспева за једног од спонзора „Expo 2015.“ „Монсанто“, иначе лидера ГМО исхране, сви су се просто утркивали ко ће окупљеној публици измамити више суза са патетичним причама о дечјем лешу из Бодрума. Звезда дана био је Боно Вокс који је свима очитао лекцију из „новог европског хуманизма“, нагласивши да је управо мигрантска криза велика шанса да Европа постане боља: „Европа је мисао која би требало да постане осећање! До сада, она је била један ‚хладни концепт‘, нешто о чему се учи у школи, чује на ТВ-у, али у свим тим причама није било живота. Ово је наша идеална шанса да постанемо бољи и да докажемо свету шта би Европа требало да постане. Том приликом, Боно је позвао све Италијане да се освесте и да крену у акцију: Није довољно да се само сажалимо пред сликом мртвог детета које може да буде ваш син или унук! Куцнуо је час да се покренемо из мртвила и да почнемо да реагујемо“.

Међутим, у интервјуу за торинску „Ла Стампу“ Боно Вокс је дефинитивно доказао да није никакав лепршави рокер и наивни филантроп, већ „прави човек система“ у служби светских моћника: „Све донедавно мислили смо да је Ангела Меркел сувише оштра и безосећајна. Али, она је сада показала своје право лице једне топле и бескрајно хумане жене. Немци су се показали као народ много савременији од осталих Европљана. Док се Италијани и Грци буне против доласка избеглица, туку их и гађају каменицама, Немци им нуде храну и одећу, а њихова деца својим вршњацима доносе играчке.“ Према Бону Воксу недавни прихват „избеглица“ у Немачкој је један од оних тренутака који не могу да се забораве и који ће ући у историју, јер се овде ради о европској прекретници, односно о ономе шта би требало да буде Европа 21.века.

 

ТАМА БЛИСТАВЕ КАРИЈЕРЕ

Да се недавно у италијанским књижарама није појавила књига „The Frontman Bono“ ирског истраживачког новинара Харија Бровна, која је озбиљно довела у питање хумани и филантропски „лик и дело“ лидера „U2“-а, многи би вероватно опет насели и на ове најновије лепе речи Бона Вокса.

Први велики хит бенда „U2“ „Sunday bloody sunday“ (Недеља, крвава недеља) представља симбол ирског протеста и идентитета, иако текст песме не говори ништа о стварним кривцима за масакр који се раних седамдесетих догодио у Ирској, па самим тим ни да наслути ко је стварно одговоран за крвопролиће. Дакле, од самог почетка каријере било је јасно да је политика Бона Вокса била да се не замери „озбиљним играчима“, тако да иза ове пацифистичке песмице прави злочинци мирно могу да се сакрију, а да се стварни разлози за конфликт заташкају, укључујући ту првенствено британски естаблишмент. Крајњи резултат је да се кривци и жртве заједно заврте на великом рингишпилу и да сва кривица падне на „полуделу ИРУ која је жељна крви.“ Управо захваљујући поменутом медијском доприносу у решавању „северно-ирског питања“, Пол Хјусон, познатији као Боно Вокс, тај слатки глас ирске средње класе, успео је да се вине у сам врх светског шоу бизниса и да поред чувеног ирског пива „Гинис“ постане најпродаванији ирски извозни производ.

„U2“ нису само обична рок група, већ права мултинационална компанија регистрована као „Not Us Ltd“ корпорација, која се бави врло сумњивим пословима који немају никакве везе са уметношћу, а још мање са хуманитарним радом. Док јавно држи лекције из пацифизма, Боно Вокс је власник и две продукцијске куће које се баве производњом ратних видео-игрица, а једна од најпопуларнијих је она по чијем сценарију се одлази у Венецуелу где би требало организовати државни удар и смакнути „мрског диктатора“. Боно никада није одговорио на оптужбе да се иза ових наивних видео-игрица крије смишљен план за организацију државног удара у Венецуели.

Године 2004. створена је „ONE“, непрофитна хуманитарна организација. У почетку се радило о коалицији америчких НВО-а: „Oxfam America“, „Save the Children“, „World Vision“, „Data“, а у целу акцију укључило се и много јавних личности на челу са Кондолизом Рајс.

Али, за шта се залаже „ONE“? Првенствено, ради се о планетарном филантропском лобирању. Али, шта се заиста дешава? Ко зна која по реду „хуманистичка превара“ с обзиром на то да само један одсто прикупљених средстава бива усмерен на хуманитарне активности. Али, још је алармантнији податак да је цела „хуманитарна акција“ Бона Вокса отпочела како би се западно јавно мњење припремило за промоцију технолошких солуција са циљем да се повећа пољопривредна производња у најсиромашнијим деловима планете и то захваљујући употреби ГМО-а, дакле у партнерству са „Монсантом“, иначе једним од главних спонзора миланског „Expo 2015.“

Знамо да је Боно Вокс годинама организовао „Live Aid for Africa“, у ствари лажне бродове некакве помоћи, али све под диригентском палицом својих послодаваца са Вол Стрита. Произлази да он, као и разни други „велики уметници“, у ствари само служе као послуга крупном капиталу и да је њихова улога искључиво кловновска. Наиме, приликом једног скупа у Африци на тему „Против глади и сиромаштва“ на бину је изашао човек и поновио оно што данас говоре и многи економисти: да богати Запад бескрупулозно пљачка Африку и да је помаже тако што новац завршава ко зна где, с обзиром на то да до крајњих корисника једва стиже пет одсто прикупљених средстава. Боно је позвао обезбеђење које је несрећног човека одвело у непознатом правцу, а затим наставио са извођењем својих песмица, уз коментар: „Не обраћајте пажњу, овај тип је луд, а ово што прича је обично срање.“

И за крај, оно што се десило на недавно одржаном концерту групе „U2“ у Торину можда даје наду да преваре лажних филантропа тек тако више не пролазе. Боно Вокс се обратио публици затраживши минут ћутања за браћу и сестре који сада беже из пакла рата и глади. А затим је, праћен лаганим акордима свог бенда, отпочео да пљеска и да по ко зна који пут понавља исту стару мантру: „Сваки пут када овако пљеснем рукама у Африци умире бар једно дете.“ Али, први пут десило се нешто несвакидашње: неко се из публике ипак охрабрио и гласно добацио: „Мајсторе, можда је куцнуо час да престанеш да пљескаш!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *