Почетна / Култура / Мексичка веза у Венецији

Мексичка веза у Венецији

72. Венецијански филмски фестивал

Пише Владислав Панов

Између локалпатриотизма и доказивања личног напредног и авангардног система вредности председник недавно окончаног Фестивала у Венецији, мексички синеаста, оскаровац Алфонсо Куарон, успео је да обезбеди прво учешће и прву награду за венецуелански филм у историји овог фестивала. Али, то је тек једно од изненађења, па и провокација у одлукама жирија приликом додељивања овогодишњих награда времешне Мостре

Најстарији филмски фестивал на свету и један од најзначајнијих на светској мапи смотри покретних слика, венецијански, прошле је недеље затворио врата свог седамдесет другог издања. Популарна Мостра је била домаћин и место једанаестодневног окупљања светских целулоидних (додуше сада је прецизније ако се каже дигиталних с обзиром на то да се копије приказивачима достављају у дигиталној форми што доказује и податак да је само један филм на овогодишњем фестивалу био старомодан, на 35-милиметарској целулоидној траци) радова које су меродавни, у складу са текућим филмско-политичким и глобално обавезујућим политичко-коректним стандардима, оценили пре него што су „најбољима“ доделили своје главне и бројне мање главне награде. Било је изненађења, незадовољства због тих изненађења, чак негодовања и у сумњи у правичност, па и професионалност жирија чији је челник, мексички синеаста Алфонсо Куарон потражио сарадњу од интернационалних сарадника врло цењених имена: о наградама су, тако, одлучивали и Турчин Џејлан, Пољак Павел Павликовски, Шкотланђанка Лин Ремзи, Тајванац Хоу Хсијаохсијен. Сви поменути су разноликих филмографија, култура, порекла и узраста, али свако са недавним минулим радом чији је актуелни учинак, верујемо, одлучио да буду позвани у овај жири.

[restrictedarea]

Локалпатриотско награђивање

Резултат њиховог вредновања, међутим, благо речено је био дискутабилан. Мало националног непотизма које је испољила ова екипа, верно подређена челнику, новопеченом двоструком оскаровацу (прошле године их је освојио као режисер и монтажер филма „Гравитација“) Алфонсу Куарону, било је довољно да се чак и у рекордно дугој историји овог фестивала нешто догоди први пут. Филм „Издалека“ венецуеланског дебитантна Лоренца Вигаса, освајач је главне награде – „Златног лава“, што је, на овом фестивалу, прва награда неком остварењу венецуеланске кинематографије. Локалпатриот-непотизам, који се у неким круговима ставља на терет оваквог Куароновог процењивања „правих вредности“ могуће је можда препознати и у чињеници да је „Издалека“ снимљен у копродукцији мексичке и венецуеланске кинематографије. Оно што је, међутим, за остали свет данас далеко значајније од порекла овог филма је чињеница да се у њему задовољавају бујни апетити хомосексуалне популације. Главни јунак ове драме је средовечни хомосексуалац који плаћа малолетним момцима да се скидају пред њим!? Срећом то није комплетна тема овог филма из Венецуеле пошто се он надграђује даљим специјалитетима за геј-популацију јер такав „наш“ јунак улази у контроверзну, бурну и компликовану авантуру када упознаје насилног седамнаестогодишњака и с њим креће у походе кроз бурне ноћи велеграда. Додатну тежину ево епохално значајне теме даје и име мексичког синеасте Гиљерма Аријаге, чувеног као сценаристе туробне али изузетне драме „21 грам“, а који је овде потписан као један од аутора приче. Тако је први венецуелански филм који се такмичио за награду у Венецији, дело дебитанта, донео и прву награду за ову земљу, најважнију, и то са геј-тематиком!

Али то није крај овогодишњег гурања латиноамеричких филмова пошто је једну од награда, „Сребрног лава“ за режију, освојио аргентински синеаста Пабло Траперо за биографски осврт на злочиначки учинак породице Пучо која је пре три деценије киднаповала и убијала људе широм Аргентине. Траперов филм „Клан“ је понудио крајње туробну слику о том делу криминалне историје своје земље, иако у форми осредње узбудљивог трилера чија је тема далеко изнад његових квалитета или оригиналности, и осваја награду на једном од престижних светских фестивала. Тек трећа у рангу овог фестивала, „Награда жирија“, доспела је до аутора и његовог филма који су сви, чак и пре почетка фестивала, сматрали највећим фаворитом. Најпре зато што је реч о новом раду сигурно једног од најнеобичнијих, па и најоригиналнијих америчких синеаста новијег времена Чарлија Кауфмана, додуше најпре доказаног као сценаристе. Анимирани филм „Аномалиса“, миљеник готово свих кругова овог фестивала, укључујући и добар део публике, награђен је од стране жирија поменутим његовим признањем. А могао је (морао?) и до „Златног лава“ или бар до сценаристичког признања, међутим, опет због националног баланса преусмерено на француску „Хермину“ Кристијана Винсента што је донела и протагонисти Фабрису Лукинију признање за најбољег глумца. Домаћинима је част спасена додељивањем глумачког признања Валерији Голино (било је оних који су могли да наведу неколико других глумица које су ову награду заслужиле пре Валерије) за рад на филму „За вашу љубав“, који је затворио фестивалску ревију такмичарског дела програма. Глумачке награде су имале и још једну дискутабилну одлуку с обзиром на то да је угледно признање фестивала под именом легендарног италијанског глумца Марчела Мастројанија освојио црнопути дечак из не баш оригиналног и свакако не изузетног, али политички и те како провокативног и ангажованог филма „Звери без нације“ (судбина дечака-ратника у рату неименоване афричке земље), иза којег, занимљиво, стоји независна америчка продукција чије је учешће у стварању овог шкакљивог филма довело до правог продуцентског рата између њих и агресивног америчког кабловског продуцента „Нетфликса“,  јесте откупио приказивачка права, али је филм прерано учинио доступним интернет купцима тако да „Звери без нације“ вероватно неће видети америчке биоскопе или ће се то десити у крајње ограниченом обиму. Што се тиче такође врло цењене „Специјалне награде жирија“, ове године је она припала Турчину Емину Алперу за његов рад, тек други иначе у каријери, под називом „Махнитост“.

Филм се на политички коректни и историјски адекватни начин позабавио причом о настанку нацизма, енглеско-француски „Детињство вође“, настао на основу приче Жан-Пол Сартра, освојио је признање помпезног наслова „Лав будућности“ за најбољи дебитантски филм. У огранку такмичења за признање „Хоризонти“ тријумфовао је америчко-новозеландски представник „Заиста слободан“, добивши ову награду као најбољи филм те селекције, с чиме се такође нису баш сви сложили, а што доказују и слабе оцене публике изражене на одговарајућим оцењивачким интернет-сајтовима. Поменути филм „Детињство вође“ је у овој конкуренцији донео признање његовом режисеру Брејдију Корбету. Имена добитника, изузев Кауфмана, далеко су чак и од релативне препознатљивости, и то не само када је реч о публици већ и у фестивалским круговима. Иако су селектована нова дела тако славних и искусних аутора као што су, рецимо, Атом Егојан чији филм „Сећање“ поседује провокацију историјског разрачунавања с нацизмом, дилему око одлуке да се узме правда у своје руке и изузетне глумачке креације на челу с ветераном Кристофером Пламером, остао је, ето, ускраћен од стране жирија. Тек је нешто боље прошао други фаворит из потаје, руски „Франкофонија“, документарно играни спектакл ветерана Александра Сокурова, неки су пожурили да представе као неку врсту наставка његовог, по многима, ремек-дела с почетка прошле деценије, „Руска барка“, добио је за утеху награду за најбољи европски филм коју му је доделио жири филмских критичара Федеоре.

 

Авангарда, комерцијала и промоција

И поред бројности присутних аутора и селектованих кинематографија, наших представника ипак није било. Овогодишња Мостра је, разуме се, опет била магнет за холивудске звезде иако филмови у којима они играју нису конкурисали за главне награде. Ипак, присуство, рецимо, Џонија Депа, Џоша Бролина, Џејка Гиленхала, Мајкла Китона, Амбер Херд или Дајане Кригер је учинило да сјај звезда остане у првом плану, барем за присутну публику. За оне друге, авангардне, на позитиван и негативан начин уврнутим емоцијама склоне, постарала се, осим наравно помињаног Кауфмана кога с разлогом зову холивудским Францом Кафком, некадашња авангардна поп и рок звезда Лори Андерсон са својим есејистичким филмом „Срце пса“, с којим је успела да остави посвету не само свом угинулом псу из наслова већ и покојном мужу, чувеном америчком рокеру Лу Риду. Политичка ангажованост „на линији“, пошто се окреће презентацији актуелног сукоба у Украјини, присутна у делу Сергеја Лознице „Мајдан“, зачудо је остала непрепозната од стране било каквих награда. Али, иако не припада истинској авангарди због поменуте, за Запад и на западни начин обрађене теме, и те како је присутна у коментарима понуде овог фестивала. Рецимо и да би Фестивал могао да буде упамћен и по контроверзној америчкој драми „У центру пажње“, што се изазовно и храбро позабавила истинитим скандалом католичке Бостонске школе у којој су малтретирана деца, а откривеним од стране бостонских новинара.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *