Почетна / БРОЈ 386 / Лазар Рајић (Роквуд) – РЕКА БЕЗ ПОВРАТКА

Лазар Рајић (Роквуд) – РЕКА БЕЗ ПОВРАТКА

Пише Драгана Марковић

Разговор са глумцем Лазаром Рајићем открива бурну историју уметника који се у животу кретао ка јасном али наизглед недостижном циљу, на који је ипак стигао. Човека који је, необично за свет филма, већ 40 година у браку са једном истом женом Моном, коме је један од најбољих пријатеља била Оливера Марковић, који Милену Дравић сматра једном од највећих глумица и који дубоко верује да се све добро што дамо враћа.  И све своје добро – несебично даје

Иако је једном давно из Србије отишао да се никада не врати, Лазар Рајић, познатији као Лазар Роквуд се овог маја вратио у свој родни Сомбор. Симболично, као и многе ствари у његовом животу, призвала га је главна улога у филму „Повратак“ за који сценарио и режију потписује Предраг Јакшић. Лазар Рајић је снимио више од сто филмова, најчешће глумећи Индијанце и негативце. Да су му ти исти Индијанци у складу са својом филозофијом наденули име, могао би да се зове и „Река без повратка“.

Шта је то што је одредило ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте? То наравно могу бити људи, догађаји, избори…

Кад сам имао три године остао сам без мајке. Умрла је на порођају, заједно са бебом. Имала је 27 година и ја је готово нисам ни запамтио. Отац ми је био диван човек. Сећам се да сам у детињству више сањарио него што сам желео да идем у школу. Онда сам открио биоскоп. Филмови које сам гледао отварали су ми нове видике, обузимало ме неко лудачко сањарење, маштао сам о томе да се отиснем у свет. Да путујем, да одем негде далеко. Све то ми је на свој специфичан начин давао филм. Путовао сам вођен камером, сањарио и маштао. Ускоро сам сасвим сигурно знао да нећу никада остати у Сомбору. Много касније, када је одгледао мој први филм, отац ми је испричао интересантну причу о сусрету са видовитом Мађарицом која је прорицала судбину бацајући карте. Прорекла му је да ће му жена умрети млада и да ће му син „отићи преко неких бара“, и да ће радити „нешто веома интересантно у јавности“.

Филмови су обележили моје детињство. Још као шестогодишњак водио сам своје другове у биоскоп да гледамо каубојске филмове. Једном сам их чак повео пругом у Рим да видимо Херкулеса, и то пешке. Објашњавао сам им и да ћемо успут спавати на дудовима јер на земљи има много лавова. Међутим, после неколико километара друштво је почело да се осипа и полако враћа кући.

Моје сањарење да ћу играти фудбал у „Звезди“ потонуло је када сам у четрнаестој години угледао Џејмса Дина. Био је то први глумац на великом платну кога сам видео да плаче. Сви које сам гледао пре њега, попут Гари Купера и Џон Вејна, то никако нису чинили. А онда се појавио Џејмс Дин некако сићушан, а ипак бунтовник, са разлогом или без њега, и ја сам видео себе у њему. Као да је тај тренутак био окидач. Одлучио сам да одем. Убрзо сам се отиснуо у свет. Увек сам себе видео као реку без повратка, која тече лагано у једном правцу. Нема враћања, оно што је јуче било више не може да се врати. Мене занима само садашњост и оно што ће бити сутра. Прошлост ме понекад подучи, помогне ми да схватим по неку грешку коју сам направио, а правим их сваки дан, једну за другом. Једино истински настојим да својим грешкама никога не повредим.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *