Лазар Рајић (Роквуд) – РЕКА БЕЗ ПОВРАТКА

Пише Драгана Марковић

Разговор са глумцем Лазаром Рајићем открива бурну историју уметника који се у животу кретао ка јасном али наизглед недостижном циљу, на који је ипак стигао. Човека који је, необично за свет филма, већ 40 година у браку са једном истом женом Моном, коме је један од најбољих пријатеља била Оливера Марковић, који Милену Дравић сматра једном од највећих глумица и који дубоко верује да се све добро што дамо враћа.  И све своје добро – несебично даје

Иако је једном давно из Србије отишао да се никада не врати, Лазар Рајић, познатији као Лазар Роквуд се овог маја вратио у свој родни Сомбор. Симболично, као и многе ствари у његовом животу, призвала га је главна улога у филму „Повратак“ за који сценарио и режију потписује Предраг Јакшић. Лазар Рајић је снимио више од сто филмова, најчешће глумећи Индијанце и негативце. Да су му ти исти Индијанци у складу са својом филозофијом наденули име, могао би да се зове и „Река без повратка“.

Шта је то што је одредило ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте? То наравно могу бити људи, догађаји, избори…

Кад сам имао три године остао сам без мајке. Умрла је на порођају, заједно са бебом. Имала је 27 година и ја је готово нисам ни запамтио. Отац ми је био диван човек. Сећам се да сам у детињству више сањарио него што сам желео да идем у школу. Онда сам открио биоскоп. Филмови које сам гледао отварали су ми нове видике, обузимало ме неко лудачко сањарење, маштао сам о томе да се отиснем у свет. Да путујем, да одем негде далеко. Све то ми је на свој специфичан начин давао филм. Путовао сам вођен камером, сањарио и маштао. Ускоро сам сасвим сигурно знао да нећу никада остати у Сомбору. Много касније, када је одгледао мој први филм, отац ми је испричао интересантну причу о сусрету са видовитом Мађарицом која је прорицала судбину бацајући карте. Прорекла му је да ће му жена умрети млада и да ће му син „отићи преко неких бара“, и да ће радити „нешто веома интересантно у јавности“.

Филмови су обележили моје детињство. Још као шестогодишњак водио сам своје другове у биоскоп да гледамо каубојске филмове. Једном сам их чак повео пругом у Рим да видимо Херкулеса, и то пешке. Објашњавао сам им и да ћемо успут спавати на дудовима јер на земљи има много лавова. Међутим, после неколико километара друштво је почело да се осипа и полако враћа кући.

Моје сањарење да ћу играти фудбал у „Звезди“ потонуло је када сам у четрнаестој години угледао Џејмса Дина. Био је то први глумац на великом платну кога сам видео да плаче. Сви које сам гледао пре њега, попут Гари Купера и Џон Вејна, то никако нису чинили. А онда се појавио Џејмс Дин некако сићушан, а ипак бунтовник, са разлогом или без њега, и ја сам видео себе у њему. Као да је тај тренутак био окидач. Одлучио сам да одем. Убрзо сам се отиснуо у свет. Увек сам себе видео као реку без повратка, која тече лагано у једном правцу. Нема враћања, оно што је јуче било више не може да се врати. Мене занима само садашњост и оно што ће бити сутра. Прошлост ме понекад подучи, помогне ми да схватим по неку грешку коју сам направио, а правим их сваки дан, једну за другом. Једино истински настојим да својим грешкама никога не повредим.

[restrictedarea]

Људи које срећемо, од којих учимо, које волимо, такође усмеравају наш живот или нам бар помажу да савладамо неке лекције. Помињали сте да сте од колега учили неке ствари. Ко су ти људи?

Да, од Џека Лемона сам научио како да савладам текст улоге. Он је глумац који непосредно пред снимање одређене сцене прочита неколико пута текст, а онда згужва папир и баци. Све остало је његов доживљај тог текста. И то је сјајно. Тако и ја радим. Необично је када неку лекцију покупите од младих колега. Сећам се глумице која је на све што је било ко из екипе на снимању филма пита, одговарала са „Но проблем“. Нећете веровати, све је било неупоредиво једноставније. Чак су и проблеми, којих је реално било, одлазили у други план. А онда би се театрално захваљивала са „Thank you very, very much“,  и сви су је волели.

Ентони Хопкинса сте срели на снимању филма „Наруквица“. Како је изгледало то искуство?

Ту се он као гост појавио у две сцене. Једног дана је током снимања све изненадио својим ненајављеним доласком. Нисам ни знао да ме посматра преко монитора док сам снимао неку језиву сцену у којој глумим богатог криминалца који је требало једном дужнику да одсече прсте. Хопкинс ми је после пришао и рекао „Баш си ме уплашио“, а ја га погледам и кажем му: „Господине, ја сам уплашио вас, а ви сте уплашили цео свет“.  И онда смо наставили да причамо. У даљем разговору ме је толико хвалио, сваку мимику мог лица, покрет, да сам схватио да је све то заједно одлика истински великих глумаца.

Многи познати глумци су временом постали Ваши пријатељи. Кога бисте посебно истакли?

Пре почетка глумачке каријере похађао сам Позоришну школу при УН која се звала „Сиромашни Алекс“. Ту сам изучавао Ника Манкуса, гледао његове филмове и сањарио  како бих и ја једног дана волео да глумим као он. Нисам могао ни да сањам да ће он бити мој блиски пријатељ, коме ћу небројено пута касније спремати српске кобасице на вечерама у мом стану. Ник је живео 35 година у Холивуду и познавао је лично многе велике глумце, са којима сам ја касније играо у многобројним филмовима и постао пријатељ. Кад се појавила идеја да снимамо филм „Повратак“ у Србији, то сам прво рекао Нику, који ме је подржао. После сам звао друге глумце и говорио им да не могу да очекују да у Србији буду добро плаћени, али да бих волео да заједно радимо мој први српски филм. И они су прихватили. Ник је остао најдуже на снимању, целих седам дана.

Знам да су многи у Србији били скептични, мислили су да се познати глумци уопште неће појавити у Сомбору. Гадно су се преварили… А те моје колеге глумци су се толико одушевили Србијом, да сам у чуду гледао Џона Севиџа коме су сузе кренуле када је одлазио, гледао сам Мајкла Пареа који није могао да говори, а Ник је рекао да жели поново да дође као туриста са девојком којој жели да покаже све оно што је овде видео.

Чиме смо их ми то очарали?

Неком људском топлином која се изгубила у Америци. Америка је „оно мало душе“ изгубила под притиском бизниса, а ја се искрено плашим да се то не деси и нама. За ових месец дана боравка у Србији чини ми се да већ има назнака да идемо у правцу обездушења.

У сваком случају моје америчке колеге су биле шокиране већ првим сусретом са војвођанским селом у којем људи мирно ходају, јављају се један другоме, док време споро тече као да је стало. На главној улици у Апатину видели су, рецимо, једног поподнева само једног човека и прво питање је било да ли је овај град уопште жив. Очарала их је потпуна и природна тишина. То у Америци нигде не постоји. Код њих је живот стална јурњава и да би се бар мало одморили морају да добро затворе све прозоре, да их замраче, како би спречили галаму да их споља узнемирава. А и наши људи овде дочекају странца три пута боље него домаћег. По томе смо чувени. Овде су их сви држали као мало воде на длану.

Разговарала сам једном приликом са Никитом Михалковим о суштини глуме и сећам се да ми је рекао да је глума све оно што се догоди на лицу глумца пре него што се изговори реч. Какво је ваше мишљење о томе?

То је апсолутно тачно. Марлон Брандо је увек говорио да су речи секундарне, да је тај физички утисак у ствари глума. Ако глумац може да одглуми филм без иједне реченице, а исприча читаву причу, то је онда врхунац. Већ сам глумио у таквом филму, а сада снимам занимљив филм у којем ни једну једину реч не кажем за 90 минута, играм Индијанца из Србије. У Америци су пронашли да у Србији, јужно од Београда има Индијанаца… Индијанац кога ја глумим је нем, али може да чује. Он није само Индијанац, он је послат од Бога у Србију из неког посебног разлога. Остали Индијанци су осетили да је он светац, као бели буфало. Иначе, када се бели буфало роди било где у Америци онда фармери морају да га пријаве Индијанцима. Тада се окупљају све поглавице које се моле светом духу. Фармер не сме ни да помисли да убије или прода свог белог буфала, који мора да доживи дубоку старост и умре природном смрћу. Ако га прода чека га према веровању велика несрећа, а том усуду се ниједан фармер никада није изложио. Веровао у то или не.

Сећам се да смо као деца веровали да ће нам мајка умрети ако убијемо бубамару или ласту. Код нас нико није праћком гађао ласте. Тако је и међу Индијанцима са белим буфалом.

У филму ћу све морати да изразим мимиком, без иједне речи. Када га будем снимао, Брандо ће ми стално бити у глави. Питали су једном студенти Бранда ко је за њега највећи глумац. Он је тада изашао напоље из учионице, после десетак минута се вратио са једним бескућником, и рекао: „Ево, он је највећи.“ Јер, немогуће је истински и потпуно ниједну животну причу испричати за два сата. Ми то филмом покушамо, али никада нисмо ни близу да је завршимо. Живот је једно, а филм нешто сасвим друго.

Да ли зато више не гледате филмове?

У последњих десетак година гледао сам само један филм, и то мог пријатеља Горана Марковића – „Фалсификатор“. Гледао га је и Ник Манкусо са мном и он је пао на патос и питао ме је да ли је то и данас тако. Одговорио сам му да је некада било, како је сада – не знам. На крају смо се сложили да је тако у свакој земљи.

Не гледам више филмове јер не желим да било ко утиче на мене. Чак ни Џејмс Дин и Брандо. Неко ме је недавно питао шта мислим о заиста одличном глумцу Данијел Деј Луису, али он није мој тип глумца, за мене је Жерар Депардје прави. Изненадио сам се када сам читао да имамо чак исте припреме пред снимање. Он је тада снимао филм „Зелена карта“, а његова партнерка глумица Енди Мекдауел је изјавила да је Депардје дебео, носат, ружан, никакав, али да није удата, већ би се готово заљубила у њега… Такву харизму и глуму није видела у животу. Депардје нема никакву посебну припрему, игра кошарку на улици, а онда га Питер Вир позове и он једноставно уђе у кадар, буде неко сасвим други и изађе из кадра.

На снимању филма „Повратак“ сте и Ви имали слично искуство, само без кошарке. Како то радите?

За 22 дана снимања свакодневно сам био у кадру. Други глумци су се смењивали, имали паузе, а ја сам са свима њима прелазио из једне емоције у другу. Сцене су биле лаке, смешне, тешке… и то све у истом дану.

Постоји у школи глуме мерење енергије бројкама од један до 10. Мене су тада оценили са деветком, као неког ко одмах може да крене са емоцијом, без загревања. У мени енергија константно ври. И увек се питам када ће се угасити. А не гаси се никако.

У Сомбору сви очекују да им доведем Мајкла Медсена, да снимамо нови филм. Он је мој јако близак пријатељ и исто тако изузетно воли Србију. Верујем да би радо дошао овде да снима.

За време снимања филма „Повратак“ подигли смо Сомбор на ноге. Одушевљен сам младом екипом са којом сам радио. Они су ме додатно покренули. Чак ми је мој брат Стева рекао: „Колико год те волим, једва чекам да одеш, да се мало одморим.“ Не виђамо се често, мој живот се потпуно изменио, а мој брат живи мирним породичним животом.

Читав Ваш пут, одлазак из Србије, разноразни послови које сте радили, школовање у чувеној глумачкој Школи „Лиа Стразберга“  кретао се ка глуми. Зашто глума таквом силином?

Одавно ми је постало јасно да једино уз помоћ филма могу да живим више живота у овом једном, да мењам професије, могу да осетим како је то бити радник, рудар, доктор, професор. Глума ме води у свет снова, у „Дизниленд“ који не постоји, а реалност сам одувек презирао – она истински боли. На филму се често посечем, крварим, и то не боли. Филм има још једно битно својство – може да заустави време. То је једини поуздан начин за заустављање времена. У филму не могу да остарим, до следећег филма. Филм ме увек одведе далеко – у неки други свет.

Да ли као филм делује и начин на који је Снежана Милић Писарић радила Вашу биографију „Од салаша до Холивуда“?

То је невероватна прича. Нас двоје се иначе никада нисмо срели, све до мог доласка у Србију. Нико не може да верује да смо проводили сате и сате у разговорима телефоном. Књига која је из тих разговора настала оправдава сваки минут.

Да ли све у вашој биографији, читав тај пређени пут, доживљавате као судбину – онај крст који носимо на души?

Апсолутно. Ја то знам и зато се никада не окрећем. Мој брат има децу, ја их немам, али нисам тужан због тога. Постоје неке ствари које желим другачије да живим. Једном, када ме не буде, волео бих да мој прах разнесе ветар негде над Аризоном или неким другим местом.

То је део и једне другачије културе, која је вама блиска. Шта је то код Индијанаца што вас привлачи?

Поштујем сваку цркву и религију. Индијанци сматрају да је црква у срцу сваког човека. Они су сами себи црква. Ја опет верујем и да је Бог најмање у цркви, а да га има на свим другим местима. Био сам у Ватикану и осетио необичну празнину. У париском Нотрдаму сам се још горе осећао. Мрачно је тамо било. Сетио сам се Наполеона и Жозефине, било је празно и није било довољно продуховљено. Можда у неким црквама нешто и постоји, али у овима у којима сам био нема ничега.

Шта је у Вама остало закопчано од оног српског наслеђа које носите у генима?

Лепо је бити Србин, али је тешко. То понављам пола у шали, пола у збиљи цео свој живот, као и обрнуту верзију – тешко је бити Србин, али је лепо. Знајући нашу историју: Цара Лазара и Карађорђа, Танаска Рајића, хајдуке – ја у ствари волим што сам Србин, и ма где да сам, на пример у Лос Анђелесу, када ме питају шта сам по националности ја са поносом и снагом кажем да сам Србин.

Какве су реакције ?

Мислим да та чињеница изазива страхопоштовање. Знају они одлично српску историју, знају како су се Срби и са колико жртава борили против Хитлера у Другом светском рату. Отуда то осећање.

Ви чак и у филмовима које снимате у Америци често користите српске речи. Гледала сам данас Ваш филм из 2005. године „Бруцо“ у којем из чисте мира у неколико сцена изговарате: „Београд, опет, живели.”  Откуд то?

Тај филм је режирао канадски редитељ италијанског порекла Антонио Д’ Алфонсо који невероватно воли Србе. Никада ми није објаснио зашто. И све време ме је терао да говорим Београд, Рим, Београд, Рим… Тај филм је добио прву награду на Интернационалном фестивалу у Њујорку. Игром случаја нисам могао да присуствујем том фестивалу, отишао је Ник Манкусо. Сећам се да ме је, по повратку, звао са улице испод мога прозора узвикујући:„Лудак, баш си лудак што ниси ишао са нама, победили смо!“ Када је тај исти филм почео да се приказује у Лос Анђелесу појавила су се на премијери двојица Хрвата који су поставили питање редитељу зашто је инсистирао да све време у филму буде помињан Београд. А он им је одговорио да је канадски Италијан који једноставно воли Србију, и да не разуме у чему је проблем.

Лудост је и велика глупост била и када је Горан Вишњић тражио да га зову Мистер Кроација, ја никад не бих тражио да мене неко зове Мистер Сербија.

Шта је то што бисмо ми одавде могли да научимо од Запада, а шта је то што би Запад могао да научи од нас ?

Ево једног чуда. Најбољи пример је Новак Ђоковић. Он има све. Већ годинама редовно пратим Новака Ђоковића који је спојио западњачки начин размишљања и наш источни таленат. И Троицки је фантастичан играч, али нема то нешто што има Новак. То немамо ни ми остали. Немам ни ја. Ми смо ипак само Срби. Једино што после много година живота у Америци сада већ јасно распознајем начин размишљања Американаца. Они неумољиво иду ка свом циљу. Нема код њих неосвојивих препрека.  А ми опет имамо нешто чисто, ту нашу душу, словенску емоцију. Иако смо понекад луди и шашави за многе ствари, по мом мишљењу смо најемотивнији народ.

То у шта верујемо нас одређује као људе. Шта је то у шта ви верујете?

Пре свега морам да верујем у себе, а онда у све остало. Генерално, ја све видим позитивно. Верујем да човек може да уради све што пожели. Само мора да пронађе пут. Када седим за столом са продуцентима ја у њима видим вукове, увек нека натезања око финансија. Прво их саслушам, а онда их нападнем на један тих начин, али у правом моменту, када заврше са јелом и када су им стомаци пуни, и никада не разговарам са продуцентима када су гладни јер знам да тада ништа нећу постићи. То је опробани западњачки систем. Сви те прво нахране и онда чекају да направе са тобом посао. Никада велики бизнисмени не воде разговоре на празан стомак. На крају сви оду кући задовољни. И што је можда најважније, верујем да нам се све оно добро што дамо на неки начин врати.  

[/restrictedarea]