Кора од Банане

Пише Никола Врзић

Ко је, и зашто баш сада, реанимирао „аферу Банана“, и зашто свега овога не би било да су Ивица Дачић и његови најближи сарадници на време прошли као што уосталом и заслужују?

Изненадни и ничим (очигледним) изазвани изливи каљуге у српску политику – за разлику од њихове мирољубиве кохабитације у виду симбиозе каква је српској политици природно стање па отуда и изазива толику мучнину – никада нам нису донели ништа добро из простог разлога што су увек, ти изливи, били изазвани нечијом намером која с нашим, дакле општим интересима има везе само утолико што је по наш интерес најчешће погубна. Одатле и бојазан да нам се нешто слично спрема и сада, пошто је први потпредседник Владе Србије и министар иностраних послова Ивица Дачић поново оклизнут на кору од банане. Мише Банане алијас Родољуба Радуловића, бизнисмена, Дачићевог релативно блиског пријатеља, а у слободно време високо позиционираног функционера наркоклана Дарка Шарића који је недавно, у оправданом одсуству изазваним бекством, осуђен на 12 и по година затвора.

 

СНИМЦИ И ПРИЗНАЊА

Овог понедељка, наиме, интернет сајт крик.рс, „мрежа за истраживање криминала и корупције“, „непрофитна невладина организација основана ради унапређења истраживачког новинарства у Србији“, објавио је пет тајно снимљених видео снимака из новембра и децембра 2008. и јануара и априла 2009. године које су начинили „агенти српске обавештајне агенције“ – не прецизира се које – „која је Радуловића пратила као припадника наркоклана (Дарка Шарића) током операције ‚Мост‘“. На објављеним снимцима – снимци су без тона – види се Шарићев човек Радуловић, тада дакле већ под истрагом и полицијском присмотром, у друштву Ивице Дачића који је у то време био министар унутрашњих послова Србије, у друштву тадашњег Дачићевог шефа Кабинета у МУП-у Бранка Лазаревића, потоњег шефа Кабинета у МУП-у Вање Вукића – при чему би требало имати у виду да су шефови кабинета по правилу особе од великог поверења онога чији је кабинет – те Дачићевог саветника за националну безбедност Ивице Тончева. Ови снимци, како је уосталом рекао и новинар који их је објавио, Стеван Дојчиновић, представљају само „потврду онога што се практично већ знало“.

Шта се, дакле, знало, и шта се када сазнало? Да кренемо од тога.

[restrictedarea]

„Снимке нисам видео, али сам о тим састанцима обавештен редовном процедуром почетком 2009. године“, открио је ових дана Борис Тадић, тадашњи председник Србије и коалициони партнер Ивице Дачића. Прве информације о повезаности Дачићевог окружења – конкретно, Бранка Лазаревића – са Шарићевим криминалним кланом до јавности допиру почетком 2010. године. Годину дана касније, 5. фебруара 2011, поднета је кривична пријава против Родољуба Радуловића прозваног Миша Банана. Тачно две године потом, у фебруару 2013, опет скоро ничим изазвано, медији напрасно почињу да се интересују за везу Бранка Лазаревића и Дарка Шарића, да би, као последица тог интересовања, до јавности испливала и информација да се Ивица Дачић састајао са мозгом Шарићевих криминалних операција, Радуловићем. Истог дана – али тек тада, дакле тек пошто је јавност дознала – Ивица Дачић признаје своје контакте с Радуловићем, уз одбрану, при којој је остао до данас, да није био обавештен да се Радуловић сумњичи да је криминалац. И на томе, више-мање, читава ствар и остаје током наредних годину дана, када, 19. фебруара 2014, полиција коначно саслушава Бранка Лазаревића, у својству осумњиченог за одавање тајни Шарићу и његовим криминалцима. Лазаревић тада полицији говори да га је са Радуловићем упознао лично Дачић 2008. године. Против Лазаревића ће оптужница бити подигнута 29. септембра 2014, али је читава ствар помало (поново) пала у заборав све док 7. септембра 2015, овог понедељка, КРИК није објавио снимке који су потврдили Дачићево две и по године старо и још за толико окаснело признање да се састајао с Родољубом Радуловићем – Мишом Бананом.

 

ДАЧИЋЕВА КРИВИЦА

С тим што је, што се Дачића тиче, ствар и кудикамо гора од самих снимака који су сада објављени. „Печат“ је о томе већ писао током претходних неколико година, и ништа се у међувремену није променило. Не само што се он састајао са важним играчем у великој криминалној организацији, не само што је његов шеф Кабинета оптужен да је тој криминалној организацији одавао државне тајне које су је се тицале, већ су се, како уосталом снимци и показују, са важним играчем у великој криминалној организацији састајала и још (најмање) два Дачићева блиска сарадника, Вања Вукић и Ивица Тончев, што указује и на много виши ниво међусобне преплетености него што је то Дачић признао, пошто је морао да призна да се виђао са Радуловићем. Па и то је признање, као што рекосмо, уследило тек када је Дачић био приморан да га начини; ако је наиме између њих било тако необавезно као што сада тврди, зашто се сам није јавно огласио још када је сазнао да се Радуловић сумњичи за тежак криминал, а то је најкасније сазнао када је против њега подигнута кривична пријава, односно читаве две године пре признања. Па би тиме предупредио читаву ову причу. С тим у вези, ако је већ све сасвим недужно, ако су Дачић и Радуловић заиста разговарали само о „породици, цигарама, спорту…“, како то сада тврди Дачић, поставља се и питање зашто он сам не инсистира на обелодањивању садржине дискова, свих 130, на којима су наводно документовани детаљи њихових дружења и тих разговора о породици и цигарама и спорту? Коначно, ту је и питање зашто Дачић ни речју није објаснио састајање својих најближих сарадника са Родољубом Радуловићем? Када се и како то потрефило да су баш сви они постали пријатељи са човеком из велике и опасне криминалне групе, а сви државни службеници, а нема организованог криминала без спреге криминалаца и државних службеника. Додамо ли на све то и да је из првобитне истраге Шарићеве групе – пре него што ће код обала Уругваја бити заплењено преко две тоне његовог кокаина у октобру 2009. године  – да је пре тога, дакле, из истраге Шарића била изузета полиција управо због цурења информација према Шарићу, стиче се утисак да је, у најмању руку, Ивица Дачић, уместо што је политичар који је дуже од било кога другог на власти у Србији у 21. веку, поодавно морао да оде у дубоку, дубоку политичку пензију. Макар због очигледне моралне одговорности, ако иза ње нема и оне кривичне. Што не можемо да знамо јер, поред осталог, због својих контаката са блиским и важним Шарићевим сарадником нису саслушани ни сам Дачић, ни Вања Вукић, ни Ивица Тончев.

Управо се у овој чињеници види и одговорност Бориса Тадића, који не само да није дозволио – као најодговорнији човек у држави у тим годинама – да истрага оде својим природним током, дакле ка врху СПС-а, већ је са тим истим СПС-ом, знајући и све ово што данас (поново) испливава у јавност и ко зна шта све још, и остао у коалицији до избора 2012. године и после тих избора желео нову коалицију. Да ли је заиста, као што то Дачић данас тврди, покушавао да га уцени овим снимцима? Или је, премда једно не искључује друго, због свог останка на власти, а на власти је могао да остане само у коалицији с Дачићевим СПС-ом, Тадић зауставио истрагу врха СПС-а?

При чему је проблем, осим овог моралног, потенцијално и много тежи по читаву државу. Зашто? Зато што су ова компромитујућа сазнања, ван сваке сумње, доступна и иностраним обавештајним службама. Самим тим је Ивица Дачић, као особа врло подложна уцени која притом обавља најодговорније државне послове, постао и претња по националну безбедност Србије. И као таквом не би смело да му буде места у врху државе. Тим пре што би, после ових видео записа, на видело могли да изађу и још компромитантнији, аудиозаписи…

Одговорност је сада и на Александру Вучићу, који у читаву причу јесте упао накнадно, тек када је дошао на власт, али од тада, а томе има већ три године, није учинио довољно да би се уклонила сенка Банане над Владом Србије. Једноставно, као ни у Тадићево време, ни у његово није истрага Шарићевих пипака у врху власти и СПС-а спроведена до краја, и само томе он сада има да захвали и на сумњичењима да сам стоји иза ове афере којом се Дачић оптужује да је криминалац, као и на оним сасвим супротним оптужбама, да са криминалцима седи у влади.

 

МЕЂУСОБНЕ ОПТУЖБЕ

Али питање Дачићеве одговорности само је део овонедељне афере. И то онај лакши део јер, како рекосмо, нити су ови сусрети били тајна па се тек сада за њих сазнало, нити је нарочито тешко извести закључак да после таквих састанака Дачићу више не би смело да буде места у политици, а он не само да је у политици него је и у власти већ скоро седам и по година без прекида, од мајских избора 2008.

У овом тренутку је много важније оно питање које се једва и спомиње, а то је питање ко је, и зашто баш у овом тренутку, под Дачића поново подметнуо кору од Банане да се на њој оклизне? Пошто је новинар Стеван Дојчиновић до снимака могао да дође само тако што му их је неко дао зато што је одлучио да му их да, и то, јел’, баш сада. Будући да је реч о снимцима старим седам година и чија је садржина, макар начелно, читавој јавности позната већ три године, искључује се – уосталом, ионако само теоретска – могућност да му их је доставио неки ревносни државни службеник који је дошао у њихов посед и запрепастио се када их је видео, па је због тог запрепашћења и гнева одлучио да их подели са јавношћу. Сам Дојчиновић пак, користећи право које несумњиво има, заштитио је идентитет извора, али је истовремено пропустио да образложи мотивацију свог извора да му достави снимке, што читаву ствар несумњиво чини подложном даљем разматрању.

Борис Тадић и лидер ДС-а Бојан Пајтић своје прсте су упрли у Александра Вучића. „Ти снимци нису случајно процурели у јавност, они су достављени новинарима и преко њих Александар Вучић жели да уцењује СПС“, устврдио је Пајтић. Тадић: „Очигледно је за сваког мислећег појединца да се ради о сукобу унутар владе, јер нико не би смео из владиних институција да пусти тај снимак без дозволе највиших функционера.“

Опет, очигледно је, иако се Тадић прави невешт, да уопште није тако извесно да је снимак процурио „из владиних институција“, а још је мање извесно и да тих снимака – и ко зна којих још – има само у нашим државним институцијама. Уосталом, некадашњи најближи Тадићев сарадник, покојни Миодраг Ракић, координатор наших обавештајних служби, рекао је у јануару 2013. да су „и домаће и стране тајне службе дошле до сазнања о комуникацијама припадника клана Дарка Шарића са високим државним функционерима“, а никако се не може искључити ни могућност да су снимци завршили и по неким приватним фиокама и сефовима.

Што се Вучића као кривца тиче, иако се таква могућност не може у потпуности одбацити макар и зато што јасног доказа да је неко други крив нема, а и већ је уврежено мишљење да је он ионако крив за све, неколико детаља указује на могућност да би кривца ипак требало тражити на другом месту. Пре свега, да је напад на Дачића заиста потекао од Вучића, не би Дачић сада баш у Вучићу тражио заштиту – „Не занима ме шта причају, ја имам договор са Александром Вучићем“, одговорио је на напад министарке Зоране Михајловић поводом снимака – и не би за напад оптуживао Бориса Тадића. Индикативна је и Вучићева опаска, из Немачке у којој се налазио када је афера отпочела, како је већ једном рекао да „чим напустим земљу неко грдно чудо мора да се деси“, и заиста, нема много логике у тврдњи да би Вучић или ма ко други покретао оволику аферу – а она то заиста јесте – а да није у близини, у позицији да контролише развој догађаја које је покренуо. Овај утисак утолико је снажнији погледа ли се шкрипа унутар СНС-а која у јавности као да није уочена. Наиме, на изјаву министра полиције Небојше Стефановића да је „потребна истрага како би се сазнало како су снимци Ивице Дачића и Родољуба Радуловића изашли у јавност“, уследила је реплика његове колегинице Зоране Михајловић да „инсистирање на питању зашто и како су настали снимци сусрета Дачића са Радуловићем служи да се скрене пажња са главног проблема – шта је Дачић као министар унутрашњих послова радио састајући се са криминалцима и сарадницима наркомафије“. Речју, да је Вучић заиста наредио овај напад на Дачића не би се (ваљда) његови министри нашли у оваквом несагласју, али се ово несагласје лако може објаснити ако је напад на Дачића дошао са неке друге стране, којој је једно од ово двоје споменутих министара ближе.

Борис Тадић, као што тврди Ивица Дачић? Новинар Дојчиновић писао је врло похвално о Миодрагу Ракићу, а Миодраг Ракић вероватно јесте био у поседу ових снимака, па би се ту можда и могла пронаћи нека потенцијална веза, али чињеница је и да Борис Тадић поодавно нема медијску моћ какву је имао некада, и каква је неопходна да би Дојчиновићево откриће – а видели смо да чак и није реч о открићу колико о визуелној потврди Дачићевог изнуђеног признања старог више од две године – добило толики простор у медијима. Другим речима, да немају озбиљну подршку какву је Тадић некада могао да му пружи, али сада о томе може само да сања, Дојчиновићеви снимци остали би прећутани и изигнорисани.

 

ТРАГ НОВЦА

Ко би ту подршку могао да пружи, ако то нису ни Вучић, ни Тадић? Основно правило истраживачког новинарства у Америци гласи follow the money, прати ток новца. Учинимо то. КРИК, који је покренуо овонедељну аферу, на свом сајту наводи да је „део међународне новинарске мреже Organized Crime and Corruption Reporting Project (ОЦЦРП), коју чине непрофитни истраживачки центри и независни медији из двадесетак земаља света, од Балкана и Источне Европе, до Централне Азије. ОЦЦРП је помогао оснивање КРИК-а и помаже његов развој… КРИК се финансира из донација. Овакав начин финансирања спречава утицај појединих извора новца, који теже да контролишу медијске садржаје. Међу страним институцијама и фондацијама које су помогле наш рад до сада су: ОЦЦРП. Такође, извор нашег финансирања су и индивидуалне уплате појединаца који разумеју значај и важност истраживачког новинарства.“

Имена ових појединаца, нажалост, нису откривена. Окрећемо се, зато, имену које јесте откривено, имену главног финансијера КРИК-а, ОЦЦРП-у. Међу својим главним донаторима, ОЦЦРП наводи Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша и америчку државну агенцију УСАИД која, како смо већ писали, делује у складу са смерницама које јој дају председник САД, државни секретар и Национални савет безбедности у којем, како му и име каже, седе шефови безбедносно-обавештајног апарата САД. Главни финансијер КРИК-а, ОЦЦРП, на свом сајту наводи и да сарађује и прима донације и од организација као што су SCOOP, Центар за интегритет јавности (ЦПИ) и Међународни конзорцијум истраживачких новинара (ИЦИЈ), које пак на својим интернет сајтовима, међу донаторима, наводе и Сорошеву фондацију, и Фонд браће Рокфелер, и низ сличних филантропа. Имајући овакву позадину у виду, можда и не чуди што је – однекуд, верно следећи амерички спољну политику – ОЦЦРП за своју личност године 2014. прогласио председника Русије Владимира Путина као највећег промотора организованог криминала и корупције на свету, а на мети му се – опет, баш када и америчкој спољној политици – налазио и бивши, свргнути председник Украјине Виктор Јанукович.

Да ли одатле ветар дува? То би могло да објасни зашто је Стевану Дојчиновићу био забрањен улазак у Русију 13. маја ове године. И да објасни публицитет који су у овдашњим медијима добили КРИК-ови снимци и ватрену подршку који су добили од Зоране Михајловић. А ту је и још један занимљив детаљ. Када се прошли пут Ивица Дачић нашао на удару због своје везе са Родољубом Радуловићем – Мишом Бананом, у фебруару прошле године, при чему је тај удар несумњиво покренуо СНС – повод је тада био Бранко Лазаревић, бивши шеф Дачићевог кабинета – у Дачићеву одбрану скочили су представници невладиног сектора који је такође обилато финансиран из Сједињених Америчких Држава; и Соња Бисерко, и Грађанске иницијативе, и Београдски центар за људска права, и Јуком и Центар за практичну политику. Сви они, окупљени у Кући људских права, како је пренео амерички Радио Слободна Европа, упозорили су „на злоупотребу случаја Лазаревић“. „Ми смо тражили“, изјавила је Маја Стојановић из Грађанских иницијатива, „да медији пробају да буду имуни на ову врсту информација које долазе, очигледно, из врха политичких партија на власти, тј. у овом случају Српске напредне странке. Нама је веома важно да се медији одупру овој врсти притиска.“ Овог пута у Дачићеву заштиту они нису стали. Ништа нису затражили од медија који су Дачића напали због исте ствари због које га нападају и данас. Шта нам то говори? Ако се одговор на ово питање чини извесним, ако је дакле сада нешто јасније одакле је стигао актуелни напад на Ивицу Дачића, неодговореним остају питања његовог тајминга и крајњег циља. Она, макар за сада, остају заглибљена у каљузи српске политике, са свима нама као њеним немоћним посматрачима…

[/restrictedarea]