Почетна / Регион / Кад Христос и Хрвати марширају заједно

Кад Христос и Хрвати марширају заједно

ПОВОДОМ ПЕТИЦИЈЕ ДА ХРВАТСКА ВОЈСКА УВЕДЕ СЛУЖБЕНИ ПОЗДРАВ „ЗА ДОМ СПРЕМНИ“

Пише Јово Бајић

Да би се схватило одакле ветар дува, треба истаћи како су петицију хрватских оружаних снага за увођење поздрава „За дом спремни!“ потписала или подржала три бискупа Римокатоличке цркве у Хрвата, и двојица угледних свештеника

Петиција са именима 3.200 потписника, коју је осмислио и покренуо Бранко Борковић – „Млади Јастреб“, последњи командант одбране Вуковара, изазвала је узбуђење у хрватској јавности. Овом петицијом захтева се да се у службену употребу у хрватским оружаним снагама, које су од 2009. у саставу НАТО, уведе војнички поздрав Павелићеве усташке војске: „За дом спремни“. Петиција је прослеђена Колинди Грабар Китаровић, председници Хрватске, и Томиславу Карамарку. Да би се схватило одакле ветар дува, треба истаћи да су петицију потписала или подржала три бискупа Римокатоличке цркве у Хрвата, и двојица угледних свештеника: Валентин Позаић, помоћни загребачки бискуп, и Владо Кошић, сисачки бискуп. Придружио им се нешто касније у неку руку и Желимир Пуљић, задарски надбискуп и председник Хрватске надбискупске конференције, његовог потписа нема на петицији, али је он предложио да хрватски народ изађе на референдум и да се демократски изјасни о томе да ли овај војнички поздрав Павелићеве војске треба да се уведе у оном делу НАТО снага које чине хрватски војници. Поред тројице бискупа, ову идеју подржали су својим потписима још двојица свећеника – дон Анђелко Каћунко и фрањевац Миљенко Стојић. Међу потписницима су и двојица хрватских академика, Станко Поповић и  Јосип Печарић. А ту су још и многе хрватске угледне личности: Мирко Валентић, бивши директор Хрватског института за историју, Звонимир Шепаровић, председник Хрватског националног судишта, Звонимир Ходак, адвокат, Никола Штедул, некадашњи политички емигрант, Велимир Бујанец, новинар и фудбалер Јосип Шимунић, који је у Хрватској уважаван због тога што је као играч на једној међународној утакмици узвикивао поздрав: „За дом“.

 

СЛАВНА ХРВАТСКА ВОЈНА ТРАДИЦИЈА

Познаваоце хрватских прилика не чуди захтев Хрвата да у службену употребу хрватске војске врате омиљени поздрав који их везује за њихову војничку традицију. Као што је Павелићева држава створена уз помоћ Хитлера и Мусолинија, и садашња хрватска држава настала је уз помоћ Запада, а посебно Сједињених Америчких Држава. Стварана је на традицији хрватске нацистичке Независне Државе Хрватске Анте Павелића. Хрватска је, колико нам је познато,  једина држава на свету која користи све државне симболе своје нацистичке претходнице, Независне Државе Хрватске. Њени западни заштитници, који су је примили и у Европску унију, дозволили су данашњој Хрватској да, уз незнатне измене, преузме сва државна обележја: грб, заставу, химну, новчану јединицу. Нова држава организована је по моделу  претходне, Павелићеве државе. И садашња хрватска војска, настала у рату од 1991. до 1995. године, борећи се против ЈНА и војске Крајишких Срба, организована је по узору на војску Независне Државе Хрватске, од Павелићеве војске преузети су називи за поједине јединице, чинови… Та војска морално се, пред очима њених спонзора и твораца, америчких генерала, напајала вредностима нацизма и усташтва, и у салдо својих ратних победа урачунала је убиство неколико хиљада Срба. Хрватска војска је побила неколико хиљада Срба, протерала неколико стотина хиљада, разорила више стотина српских насеља и порушила на десетине хиљада српских кућа. Те и такве победе квалификовале су хрватску војску да буде примљена у НАТО.

[restrictedarea]

 

ИЗАБРАНИ НАРОД

Римокатоличка црква у Хрвата створила је код својих верника, од којих већину чине потомци покатоличених православних Срба,  уверење да су Хрвати најодабранији и Богу најмилији народ. Из тога уверења произлази и поздрав „Бог и Хрвати!“ Створено је и такво уверење да над хрватским, својим најмилијим народом, непрестано бдије Богородица. Тако је Богородица проглашена „краљицом Хрвата“.  Црквене продавнице и продавнице сувенира „диљем“ Хрватске пуне су икона Богородице са натписом: „Марија (Мајка Божја) краљица Хрвата“. Отуда уверење код Хрвата да све што чине – чине по Божјој вољи и по жељи Исуса Христа и Богородице, краљице Хрвата. Већина Хрвата сматра да је истребљење Срба шизматика са простора Хрватске, све јаме у којима су кости покланих Срба, логори, прогони, паљевине и рушења урађени по Божјој вољи и да се томе Христос радује. Независну Државу Хрватску, Анту Павелића и његове усташе, као и Туђмана и Туђманову Хрватску, римокатолички верници у Хрватској сматрају као дар Божји, где су Павелић и Туђман и њихови сарадници богомпослани на ово парче земље, на којем се простирала и простире се Хрватска, да  очисте простор од православних неверника Срба и заведу поредак Римокатоличке цркве. Анте Павелић и Фрањо Туђман за већину Хрвата су велики синови Римокатоличке цркве који су само спроводили вољу Божју.

На овакве карактеристике исповедања вере у Хрвата указује и познати ватиканолог Авро Манхатан (Avro Manhattan) по рођењу Италијан, који је радни век провео у Лондону и бавио се улогом Римокатоличке цркве у време Другог светског рата и после њега. О тој мрачној улози Римокатоличке цркве Манхатан је написао више књига. Једна од тих књига, „Католичка моћ данас“ (Catholic Power Today) објављена је у Лондону 1969. године. Бави се злочинима над Србима у Другом светском рату, које је Римокатоличка црква подстакла и подржала. Књига, која је одмах преведена на српски и штампана у Лондону, бави се једним од највећих злочина у историји човечанства, геноцидом над српским народом у Независној Држави Хрватској у време Другог светског рата, што је у суштини организовала Римокатоличка црква. У тој књизи као главног кривца за геноцид Хрвата над Србима Манхатан оптужује папу Пија XII чији је основни циљ био „уништавање супарничке хришћанске религије – Православне цркве“.

Ево како је, подсећа Авро Манхатан, наводећи један цитат из хрватског католичког листа „Недеља“ од 10. августа 1941. године,  Римокатоличка црква поздравила долазак Анте Павелића и стварање Независне Државе Хрватске: „Бог који управља судбином нација и контролише срца краљева дао нам је Анту Павелића и покренуо вођу пријатељског и савезничког народа, Адолфа Хитлера, да употреби његове победничке трупе, да разбије наше тиране и да нам омогући да створимо Независну Државу Хрватску. Слава Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру и неограничена лојалност шефу Анти Павелићу.“

Једном поглављу своје књиге Манхатан је дао наслов „Христос и Хрвати марширају заједно“. Овај наслов представља реченицу из чланка „Христос и Хрватска“ објављеног у „Недељи“ 6. јуна 1941. године, где су наведене и ове речи: „Христос и усташе, Христос и Хрвати марширају заједно кроз историју. Од првог дана њиховог постојања усташки покрет се борио за победу Христових принципа, за победу правде, слободе и истине. Наш Свети Спаситељ ће нам помоћи у будућности као што је чинио до сада, зато ће  нова усташка Хрватска да буде Христова, наша и никог другог.“

ГЛАСОНОШЕ ХРИСТОВИХ РЕЧИ

Авро Манхатан међу бројним цитатима из хрватске штампе из времена Другог светског рата наводи и неколико реченица будућег свеца, загребачког надбискупа Алојзија Степинца, из једног његовог пасторалног писма објављеног у више новина, али и у „Католичком листу“ 28. априла 1941. године, где се он првенствено обраћа свештенству: „Поштована браћо, нема ниједног међу вама који није био недавно сведок најзначајнијег догађаја у животу хрватског народа у којем ми играмо улогу гласоноше Христових речи. Ово су догађаји који остварују жељени идеал нашег народа о којем смо дуго сањали… Ви зато треба да одговорите на мој позив да сте готови да радите на узвишеном делу чувања и унапређења Независне Државе Хрватске… Покажите се такви, поштована браћо, и испуните сада своју дужност према младој Независној Држави Хрватској.“

И Хрвати су послушали савет који им је у пасторалном писму упутио њихов првосвештеник, надбискуп Степинац. Градили су државу која је настајала, како учи Римокатоличка црква, по Божјој вољи, по Христовој жељи, под заштитом Богородице, краљице Хрвата. Да би се удовољило захтевима који су дошли са неба током Другог светског рата, побијено је на најбестијалније начине око милион Срба, спаљивана су и отимана њихова станишта, пљачкана њихова имовина. Ваљда због тога што се то десило по Божјој вољи, ни у Ватикану, ни у Загребу није било кајања за почињене злочине.

Са истим уверењем да испуњавају вољу Божју Хрвати су поново 1991. године кренули у рат против својих суседа, православних Срба. Поново је, о чему могу да сведоче бројни сведоци, хрватска војска уништавала српска насеља, палила и пљачкала српске домове, протерала стотине хиљада људи. Ова дела хрватске војске и хрватске државе препоручила су Хрватску да тако лако буде примљена у Европску унију. И у овом рату који се водио у времену од 1991. до 1995. године рушене су српске богомоље. На простору Републике Хрватске порушене су 102 православне цркве и 47 парохијских домова, и у исто време више или мање оштећено је 218 православних богомоља и 69 парохијских домова.

Жестоко се нова хрватска држава, чланица Европске уније, окомила и на антифашистичке споменике на својој територији, подизане у време постојања друге југословенске државе у времену од 1945. до 1991. године. У том раздобљу у Хрватској је подигнуто двадесетак спомен-паркова, више од деведесет споменика који су подсећали на догађаје из антифашистичке Народноослободилачке борбе, педесетак споменика народним херојима, учесницима Народноослободилачког рата. Поред тога у српским насељима постојало је неколико стотина споменика подигнутих на српским стратиштима где је хрватска војска током Другог светског рата убијала Србе. Већина ових споменика је минирана.

У међувремену нова хрватска држава, уз свесрдну помоћ Римокатоличке цркве,  подигла је на стотине нових споменика у славу кољача Анте Павелића. Пред очима надзиратеља из Сједињених Америчких Држава, Хрвати су протеклих година, а још то чине, за  борце против комунизма и србо-четника проглашавали највеће усташке злочинце. Тим нацистичким злочинцима се масовно подижу споменици. Подизали су споменике и најближим Павелићевим сарадницима. Као печурке ничу споменици над гробовима нацистичких  злочинаца, подижу се обележја у местима где су рођени, где су се борили са антифашистима, где су гинули. Трага се за костима злочинаца који су крајем Другог светског рата правоснажно, уз извођење сведока, осуђени на смрт и стрељани. Злочинци се посмртно претварају у борце против србо-четника и комуниста и сврставају међу борце за европске вредности. Таквих нових споменика има много и на просторима Босне и Херцеговине, где су Хрвати већинско становништво. Докле се у томе иде, најбоље показује податак да је рехабилитован и проглашен за антикомунистичког борца и најближи Павелићев сарадник и министар Миле Будак, који је први обелоданио план о решавању српског питања у Независној Држави Хрватској – трећину Срба побити, другу трећину покатоличити, а остале протерати. Суђено му је после Другог светског рата и он је осуђен на смрт.  Будакове књиге се штампају и величају, а његова дела издала је и Матица хрватска. У његовом родном месту, Светом Року у Лици, био му је подигнут споменик. Код Слуња на Кордуну, на месту где су га антифашисти убили, био је подигнут споменик једном од највећих злочинаца које памте балкански простори, оснивачу и команданту усташке Црне легије, Јури Францетићу. Али, због бојазни да би то било превише и да би јој најближи савезници замерили да негује вредности нацизма, хрватска држава је порушила споменике Будаку и Францетићу. Стално се чују гласови да би у Хрватској требало подићи споменик и Анти Павелићу, коме се по римокатоличким црквама служе помени.

Петиција за враћање хрватској војсци њеног изворног поздрава „За дом спремни!“ показује друштвено здравље већине хрватског друштва за које је, и пре него што је званично проглашен, Степинац светац, а Анте Павелић, Миле Будак, надбискуп Иван Шарић, Фрањо Туђман, Гојко Шушак само велики хришћани који су деловали по вољи Божјој.

ОВЧАРА И ДУДОВАЦ

Недавно је београдска штампа писала о хрватском стрипу „Овчара: крик у ноћи“ чији су аутори Данијел Рехак и Ненад Барнић. Овај стрип, намењен хрватској деци, изашао је први пут 2007. године, а затим је доживео више издања. Бави се злочином који се десио једне новембарске ноћи 1991. године на пољопривредном добру „Овчара“ код Вуковара, када је, после победе над хрватском војском, Југословенска народна армија ушла у Вуковар. Тада су неки наоружани људи у српским униформама (по оптужницама, припадници Територијалне одбране и добровољци) из круга вуковарске болнице одвојили око две стотине војника и цивила, одвели их на „Овчару“, побили и сахранили у заједничку масовну гробницу.

Аутори овог стрипа копирали су стрипове објављиване у време друге Југославије у којима су слављени партизани. „Војници ЈНА“ представљени су у стрипу „Овчара: крик у ноћи“ онако како су представљани четници у стриповима у којима су слављени партизани или онако како су представљани четници у партизанским филмовима, посебно филмовима Вељка Булајића.

Сваке године, на годишњицу злочина у „Овчари“, хрватска држава организује помен жртвама, где се окупља велики број људи из целе Хрватске и исказује заједнички бол и понос.

У непосредној близини Вуковара постоји још једно стратиште где су убијани људи. Неколико километара од центра овога града је Митница, чији се један део назива Дудик. На овом месту у време постојања Независне Државе Хрватске било је губилиште где су хрватски државни „редарственици“ током 1942. и 1943. године доводили угледне Србе и друге антифашисте и убијали их. Међу убијеним највише је било Срба из Срема. Они су извођени из својих домова, одвођени у Вуковар, па на Дудик, а тамо су већ чекале ископане гробнице. Жртве су претходно пљачкане, наређивано им је да се свуку голи, а онда су убијани. У Дудику је убијено 455 људи, од тога њих 384 из Србије, 71 из Хрватске и двоје из Босне и Херцеговине. Поред тога, у Дудику су сахрањивани и борци Пете војвођанске бригаде и Црвене армије који су изгинули почетком 1945. године на Сремском фронту.

На простору Дудика, по идеји београдског архитекте Богдана Богдановића, подигнут је меморијални комплекс на којем је доминирало пет конусних стубова и они симболично представљају пет бакљи и више камених цветова. Споменик је током рата од 1991. до 1995. године оштетила хрватска војска. Стубови су гађани из тешког наоружања, а камени цветови оборени. Већина дудова који су красили Дудик посечена је, а овај простор је крајње запуштен.

УСТАША – СРПСКА РЕЧ

Усташтво и усташе су српске речи које су преузели Хрвати. Појам „усташа“ јавља се у српској епици упоредо са појмом „четник“ и има исто значење. Посебно се та реч често јавља у десетерачким песмама које опевају бојеве у српским устанцима у Босни и Херцеговини у другој половини деветнаестога века.

Српски историчар Милош С. Милојевић ратовао је са својим добровољцима у Српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године. Командовао је двема јединицама: Моравско-добричким добровољачким усташким  кором и Усташким рашко-ибарским кором.

Босанске устанике 1875. године у околини Бихаћа предводио је принц Петар Карађорђевић, потоњи краљ Петар, запамћен под именом Петар Мркоњић. Док је боравио међу устаницима, он је водио дневник којем је дао наслов „Дневни записци једног усташе о Босанско -херцеговачком устанку 1875–1876 године“.

Усташе што је у Мађарској окупио Анте Павелић деловале су по обрасцу по којем су организоване српске и бугарске комитске чете што су се у првој деценији двадесетог века бориле против Турака, али и међусобно у Старој Србији и Македонији. У организовању терористичке организације Павелићу су помоћ пружили Бугари.

Већина усташких песама које се са толико страсти певају по Хрватској незнатно су измењене српске песме, створили су их и певали српски устаници и војници.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. znate gospodo, zar je moguce da su nas komunisticke sotone sa najvecim i naj, naj kao kim dzong un sve vreme vaspitavali da su nam ti hrvatski zlikovci, braca. 5otih godina, 56 tacnije, beogradske skole su imale letovaliste u jelsi na hvaru. jos onda su dolazili pred dom u kome smo bili i psovali nam srpsku majku. nasi vaspitaci su se jurili sa njima da se obracunaju. vapaji nase crkve za njihova nepocinstva, nisu se smela stampati ili su stampana u crkvenim publikacijama koji je vrlo mali broj ljudi citao.nas narod i dan danas ne dozuvljava ihkao krvne neprijatelje. skupo ce nas tokostati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *